Prema rezultatima istraživanja migracionog potencijala Srbije u 2009. godini, koje su uradili NVO Grupa 484 i ,,Stratedžik marketing, svaki peti građanin Srbije je u prethodnih godinu dana razmišljao o iseljenju, a svaki četrdeseti je preduzeo neke korake u tom pravcu. U poređenju sa sličnim istraživanjem iz 1998, to je ipak četiri puta manje zainteresovanih za emigraciju.
Oni koji razmišljaju o odlasku u inostranstvo – kako nekada, tako i sada – su radno aktivno stanovništvo Srbije. Profil potencijalnog migranta ukazuje da se najčešće radi o mladim, obrazovanim osobama iz gradske sredine, pred kojima je tek rešavanje egzistencijalnih problema: zapošljavanje, osnivanje porodice, sticanje stambenog prostora. Istraživanje pokazuje i to da je svaka treća osoba između 15 i 29 godina u protekloj godini razmišljala o odlasku iz zemlje.
Ako posmatramo samo one koji su preduzeli konkretne korake ka emigraciji, odnosno zatražili radnu ili boravišnu dozvolu, dolazimo do procene od 30.000 (odnosno oko 0,5 odsto) stanovnika Srbije (bez Kosova i Metohije) koji čine stvarni migracioni potencijal. Većina ispitanika nije (do sada) odlučila da emigrira prvenstveno iz subjektivnih razloga – porodičnih obaveza, trenutnog zaposlenja, starosti i slično, dok je tek svaka deseta osoba kao osnovni problem za odlazak navela objektivne teškoće pri dobijanju radne dozvole.
Polovina svih ispitanih kao potencijalnu zemlju destinacije vidi neku od članica Evropske unije, a uglavnom je reč o zemljama u kojima imaju rodbinu ili bliske prijatelje. Naravno, članstvom Srbije u Evropskoj uniji i sticanjem prava na rad u zemljama članicama realno je očekivati da će se povećati i broj potencijalnih migranata, prvenstveno onih radno sposobnih. S druge strane, možemo očekivati i da se uslovi života u Srbiji poprave i da to demotiviše veći odlazak i život i rad u inostranstvu. Započeto školovanje, posao, stan, porodica i društveni kontakti dovoljni su razlozi da se izabere – ostanak.
Prema istraživanju, najčešći razlozi za iseljenje su: ekonomska i politička situacija u Srbiji (51 odsto), bolji uslovi za posao u inostranstvu (18 odsto), dok samo sedam odsto ispitanika kao razlog navodi ,,sticanje novih iskustava. Odgovor na to šta Srbija treba da uradi kako bi migracije stanovništva svela na stvar izbora (umesto da budu izraz nužnosti), sam se nameće. Za državu je zadržavanje mladih i obrazovanih, kao i povratak onih koji su već otišli, zapravo bavljenje samom sobom. Neko može reći da nam i nije potrebno istraživanje o migracionom potencijalu kako bismo zaključili da su nam neophodne ekonomske i institucionalne reforme. Mi podsećamo tim povodom da su migracije u velikoj ekspanziji u celom svetu. Migraciona politika može uticati i na demografsku sliku države kao i na njen ekonomski razvoj.
Iz ovih analiza ne treba isključiti ni ljude koji su se vratili iz emigracije, prema našim saznanjima, njih oko 420.000. Povratnici su u proseku stariji od iseljenika, ali i oni mogu doprineti razvoju zemlje svojim iskustvom i kapitalom. Državnom politikom mogu se i podsticati emigracioni trendovi kao jedan od puteva rešavanja socijalnih problema u zemlji. Naravno, i takav i svaki drugi pristup zahteva ozbiljnu migracionu strategiju koju sada nemamo.
