„Cim ti ides iz Beograda, bice rata“, rekla mi je Nina, doskorasnji urednik u ovim novinama i moja koleginica s fakulteta, kada me uvece srela na Slaviji dok sam gutao pljeskavicu, svoju prvu hranu tog dana. Nije pomoglo to sto sam joj objasnjavao da ja svake godine i tako i tako idem na Sajam knjiga u Lajpcigu, a on se odrzava svake godine poslednje nedelje marta.
Te godine mnogi koji su dovoljno izostrili svoja cula i naucili da, ako se na Balkanu pojavi prilika za rat, ta prilika nece biti propustena, pakovali su kofere pred ultimatumom NATO-a. Ako se ne prihvati sporazum iz Rambujea, bice bombardovanja. Na Sajam knjiga 1999. samo tri dana pre pocetka bombardovanja, krenuo sam s cvrstim uverenjem da do bombardovanja nece doci, da ce se i ovaj ultimatum okoncati nekom vrstom sporazuma Holbruka i Milosevica, onako kao sto se to dogodilo oktobra prethodne godine. Tada je vec bila spremna „aktivirajuca naredba“ za NATO, kada je dogovoreno da se na Kosovu nadje Verifikaciona misija OEBS-a.
Postojao je jos bizarniji razlog mom putovanju u Nemacku. Najcuvenija stazistkinja na svetu, Monika Levinski, predstavljala je 27. marta u Berlinu svoju knjigu. Sa izdavacem „Ulstajnom“ dogovorio sam da budem u grupi novinara kojoj ce biti omoguceno da im zvezda po neobicnom osnovu potpise knjigu. Nikakvi intervjui nisu mogucni jer je izdavac predvideo najvisi stepen komercijalizacije ovog dogadjaja. „Mercedes“ je morao da plati da bi prevezao gospodjicu Levinski od hotela „Adlon“ do robne kuce KdW (a i hotel i robna kuca dodatno su morali da plate da bi se pojavili u ovoj manifestaciji).
SREDEROV POZIV
U svakom slucaju, 21. marta bio sam u Kelnu. Vec sam se dogovorio za sastanak sa drzavnim sekretarom u nemackom Ministarstvu spoljnjih poslova Volfgangom Isingerom za popodne 23. marta. Sada je on nemacki ambasador u Vasingtonu, ali on je bio ucesnik pregovora u Dejtonu i covek koji se najneposrednije bavio jugoslovenskom krizom. Sreli smo se dve nedelje ranije, kada su u Beogradu bili nemacki ministar spoljnih poslova Fiser i komesar za evropske poslove Hans van den Bruk. U nemackim medijima u to vreme nastala je prava pomama za jugoslovenskim novinarima koji bi govorili u sve dramaticnijim vestima o tome sta ce se desavati s Jugoslavijom. Ni mene nije mimiosao jedan takav poziv za 24. mart. Trebalo je da u 19.
0 budem u studiju Bayerische Rundfunka zajedno sa poznatim nemackim novinarom Kristofom Bertramom koji je sada direktor nemackog Instituta za spoljnju politiku i istoricarkom Zanin-Mari Calic koja je donedavno bila pomocnik Bodi Hombadu u Paktu za stabilnost.
Dok sam sedeo u njegovoj kancelariji, Isinger je govorio da se ne radi o ratu protiv „Jugoslavije i srpskog naroda, nego je rec o prekidanju ogromne humanitarne katastrofe“. Nabrajao je pri tom ogromne brojeve izbeglica, tako da je Kosovo, po njegovim recima, ostalo bez petine stanovnika (oko 400 000 izbeglica) i cudio se zasto srpska vlada prihvata NATO kao neprijatelja, „Zasto ne govore da sporazum iz Rambujea ima velike prednosti“, da bi na pitanje da li bi nemacka armija pristala da deluje i samostalno, izolovano od NATO-a ili protiv volje NATO-a, odgovorio da „Bundeswehr nije zamisliv bez NATO-a jer je NATO za nas najbolji partner“. U svakom slucaju, najvise me zanimalo da li ce bitibombardovanja ili nece. „Bombardovanja ce biti 99 odsto. Holbruk je vec napustio Beograd. Ako to urade danas Petric i Majorski (izaslanik EU i ruski izaslanik), onda je ono gotovo sasvim sigurno“.
On jos nije ni zavrsio recenicu, zazvonio je telefon. Na osnovu razgovora zakljucio sam da nemacki kancelar Sreder zove na hitnu sednicu. Isinger se okrenuo i rekao mi da su Petric i Majorski otisli iz Beograda, a da on mora na sastanak. „Javite se narednih dana“, rekao je oprastajuci se.
Sutradan, 24. pre podne podizem akreditaciju za Samit Evropske unije koji se odrzava istog dana u Berlinu kao i predstavljanje knjige gospodjice Levinski. Stavise, sefovi evropskih drzava, Sirak, Sreder, Bler, bice udaljeni samo stotinak metara od proslave za Moniku. Nemacke novine imaju poludramaticne naslove koji obavestavaju o prekidu pregovora u Beogradu, ali jos uvek ne konstatuju neizbeznost rata. Razgovarajuci sa prijateljima iz Beograda zakljucujem da nisu bas previse uznemireni, sto, uz delikatno analiziranje naslova u novinama daje povoda da se zakljuci kako ce se u poslednjem casu naci nesto. Tog dana Evropska unija jos jednom poziva na politicko resenje sukoba sto mi se cini kao dovoljan osnov da se takvo resenje iznenada i nadje.
Kristof Bertram i Mari Calic, dok razgovaramo pred emisiju, ne dele moj optimizam. Njemu ce se jos vise iznenaditi sam voditelj kada na pocetku emisije meni postavi prvo pitanje,citajuci vest da su avioni poleteli iz Aviana u pravcu Jugoslavije. „Kakva ce biti reakcija Jugoslovena na bombardovanje“, pitao me je. „Avioni NATO-a i do sada su leteli iznad Jugoslavije. Ne vidim kako ce se eventualni rat okoncati, da bih verovao da ce do bombardovanja doista i doci. Evo, Evropska unija je pozvala da se u poslednjem cesu nadje neko resenje, pa verujem da ce do njega i doci“. Pre nego sto me prekinuo, video sam njegov sazaljiv pogled. Verovatno se pitao: „Ko li mi je ovu budalu doveo u studio“. „Dobro, o tome cemo kasnije“, rekao je umesto iskrenijeg odgovora. Bio sam u Avianu u junu 1998. i video avione NATO-a.
Tamo sam, zajedno s jugoslovenskim novinarima, sreo i generala Majkla Sorta koji ce upravljati bombardovanjem Jugoslavije. Preko video skrina razgovarali smo i sa Veslijem Klarkom. Pitao sam ga da li bi NATO bio spreman da cuva granice Jugoslavije, posto vec kaze da zeli da sacuva mir i stabilnost u regionu. Klark je dao uopsteni odgovor iz kojeg sam zakljucio vise da nego ne. Bilo je to kontrolno pitanje na odgovor generala Sorta da ce se NATO „sve vise i vise baviti jugoistocnom Evropom“. Za petnćstak minuta u studio je dosla vest da su prve bombe pale na Jugoslaviju. Voditelj me je pitao: „A sta sada“ , kao da likuje nad neznanjem svog gosta. „A sada ce da bude rat, za koji ne znam kako ce da se zavrsi i sta je njegov smisao“, pri cemu sam to pitanje postavio Bertramu koji je svakako najbolji nemacki spoljnopoliticki novinar. Ni on nije znao sta je smisao tog rata.
Razgovor je okonacan u 19.30. Nisam se osecao glupo. Bolje je biti neobavesten, nego obavesten i nemocan da sprecis stvar kao sto je rat. Nekako mi se cinilo ispravno verovati da se nece desiti ono sto ne treba da se desi. Mozda je naivno, ali cuva samopouzdanje. Cele noci u hotelu sam proveo pred televizorom da bih sutradan produzio za Berlin. „Rat!“, „Bombe u Evropi“, krestale su naslovne stranice nemackih novina.
MONIKIN OSMEH
Koliko je sve to suprotno od raznezenog pres materijala o Moniki Levinski. „Suverena, otvorena, lepa“, opisivana je Monika Levinski u „novom Armani odelu i s novom frizurom“. Sve to dekorisano je njenim fotografijama s Bilom Klintonom. „Devojka koja je terorisala jadnog americkog predsednika“, zajedljivo su je opisivali mediji.
Hiljade, mahom zena, vec su okupirale berlinsku prestiznu robnu kucu KaDeWe (Kaufhaus des Westens). Televizijske kamere i novinari dobili su mali prostor preko puta stola za kojim ce sedeti Monika Levinski zajedno s piscem njene autorizovane biografije Endrju Mortonom. Morton je napisao biografiju i druge slavne zrtve nesrecne ljubavi – princeze Dajane. Dok se guram u masi da bih stigao do primeraka knjige, zastajem da popricam s posetiteljkama. „Klinton je izneverio ovu devojku. Mnogi muskarci i zene to rade, ali on nije pokazao nimalo zelje da je zastiti“, kaze jedna zena. „On je nitkov. Vidi sta vama radi, a sta je uradio ovoj lepoj devojci“, kaze druga. Jedna drugoj upadaju u rec. „Njihovi protivnici su i jedno i drugo iskoristili“, „To je sve izrćlska spijunaza“… „Oni pokvarenjaci preko puta (sa zasedanja Saveta EU, prim, aut.) sa nama postupaju kao sto je Klinton postupio s njom.
Oni se ne obaziru na obican svet“… Vecina je poverovala u reci Monike Levinski da se odlucila javno da progovori tek kada je Klinton u jednom javnom saslusanju rekao: „Ja s tom zenom nemam nista“. „Ta zena“. To su bile reci koje su je uvredile. Sada je bila samo „ta zena“. Uzeo sam tri primerka knjige u kojoj je sve to zapisano, jer racunam da cu za to vreme moci da pitam nesto. U tome nece niko moci da me spreci. Krenuo sam ka prostoriji gde je nekolicini novinara trebalo da budu potpisane knjige. Obezbedjenje je brojno, skoro kao za drzavnike od preko puta. Kada sam prisao stolu, rekao sam ko sam i sta sam i pitao da li odobrava „poslednju avanturu americkog predsednika“. Skoro se od srca nasmejala, ali je samo odgovorila „I don t coment it“. Pitao sam je za njeno misljenje o bombardovanju, ali je odgovor bio isti uz isti, srdacan osmeh.
Onda sam je pozvao da dodje u Beograd, u boljim prilikama, kako su mi narucile kolege iz jednog lista u kojem sam tada pisao. Da se drzimo zajedno, mi, Klintonove zrtve. „May be“, rekla je dok su kolege i obezbedjnje vec pocinjali da negoduju.
Kada je dosla da potpisuje knjige okupljenoj masi, nastao je polumetez, uz ciku i vrisku, tako da je potpisivanje moralo da bude za neko vreme prekinuto. Kada je uspostavljen red, potpisivanje je nastavljeno. Napolju su Kurdi protestovali trazeci svoja prava, protiv NATO-a i bombardovanja Jugoslavije.
SETNJA SA KUKOM I BLEROM
Samit Evropske unije vec je poceo. U pres-centru su hiljade novinara iz cele Evrope. Kada su na bedzu ugledali „Jugoslavija“, ustremili su se sa svih strana. „Hoce li Milosevic da kapitulira“, „Sta radi srpska vojska na Kosovu“, „Koliko ce rat da traje“… U neko doba procitao sam na Internetu brutalnu ideju Zbignjeva Bzezinskog da bi u bombardovanje trebalo ukljuciti i civilne ciljeve kao i kopnenu intervenciju i napad na Jugoslaviju sa svih strana. Pres-centar je odlicno opremljen. Svako mesto ima kompjuter i telefon cije je koriscenje besplatno. Besplatni su i hrana i pice. Dugo razgovaram s prijateljima u Americi. Nece to biti neka steta za Evropsku uniju. Telefoniranje je tamo ionako jeftino, a posebno iz Nemacke u Ameriku. Sefovi Evropske unije vecaju bez prestanka. Odlucuju o prosirenju Unije. Bombardovanje Jugoslavije malo ko pominje.
Negde u ponoc u pres-centru ugledam Dzulijena Brajtvajta. Bio je donedavno atase za stampu u britanskoj ambasadi u Beogradu, a sada je sef tima za informisanje Tonija Blera. Pricamo gotovo citav sat. Dzulijen objasnjava da ce bombardovanje eskalirati sve dok Milosevic konacno ne potpise to sto se od njega trazi.
Ujutru cemo se ponovo sresti u sasvim neobicnim okolnostima. Kada je Samit okoncan u ranu zoru, sefovi vlada su krenuli u veliku salu gde su drzali pres konferencije. Na izlazu iz pres centra, prosto sam uplivao u grupu ljudi. Kada sam pogledao desno, odmah do mene bio je britanski ministar Robin Kuk, a do njega Toni Bler. Visoki momak iz obezbedjenja isao je levo od mene i nije ni pokusao da me na bilo koji nacin spreci da koracam u tom drustvu. Video sam i Dzulijena kako ide iza Blera. Pozdravio sam ga, tek da momak iz obezbedjenja ne promeni misljenje. Onda sam se predstavio Kuku i pitao sam ga koji je smisao bombardovanja. „Da se zaustavi humanitarnakatastrofa na Kosovu“, rekao je Kuk. „Kada ce bombardovanje biti okoncano- pitao sam dalje. „Gospodin Milosevic zna nase brojeve telefona. Kad god on prihvati nase zahteve, bombardovanje ce istog casa biti obustavljeno“, odgovorio je Kuk.
Britanskog premijera sam pitao za pismo u kojem je Milosevic njega nazvao nitkovom. „Nisam citao to pismo“, odgovorio je Bler. Sve vreme koracali smo zajedno tako da sam se cudio kako niko ne reaguje na uljeza. Valjda im je svima bilo preko glave sastanaka i nespavanja.
Nemacke novine su tog jutra javljale o uspesno srusenim mostovima i zgradama. Vecina anketiranih je podrzavala bombardovanje. Medju umetnicima nasao se jedan koji je rekao: „Videcemo sta to znaci kada vidimo bombardere nad Berlinom. Sve ce se to nama sruciti na glavu“. Sutradan ce, kada bude oboren „nevidljivi F 117“ euforija potpuno da nestane.
Vec je bilo, medjutim, vreme da se pakujem za Beograd. Autobus iz Budimpeste bio je poluprazan. Sofer nije mogao da se nacudi onima koji se vracaju. Granica je u polumraku. Ulazi carinik i trazi da izadjemo i pokazemo prtljag. Monikine knjige su na vrhu moje male putne torbe. Carinik ih uzima, gleda i vidi potpis. „Ti si je video?“. Odgovaram potvrdno. „Ona je kriva sto nas Klinton bombarduje. Da nje nije bilo, ne bi nas on ni bombardovao. Hajde sa mnom“. Skoro trceci, s knjigom u ruci, ulazi u prostoriju gde su njegove pospane kolege. „Vidi sta covek ima. Video je Moniku“, skoro da vice. Ostali se lagano okupljaju, gledaju, prevrcu knjigu. „Kurva“, procedi jedan.
Sutradan sam video da je Monika Levinski vec narodna uzrecica . „Nicega ne bi bilo da je Monika stisla zube“, bila je jedna od parola sa koncerta na Trgu republike. Narod se identifikuje s Monikom za razliku od carine.
