Mondijalistički i antisrpski kriterijumi za Evropu
Srpske sramote
Emir (Nemanja) Kusturica, Nole Karajlić, Novak Djoković i druge srpske sramote
„često se kaže da u Srbiji sve počinje sa Kosovom i sa njime se sve završava. Ovo se ponavlja do te mere da liči na preterivanje, i ponekad se, stoga, iskreno začudimo dokle nas sve rasprava o Kosovu može odvesti. Tako je bilo i pre nekoliko večeri, kada se na jednoj televiziji nacionalne frekvencije po ko zna koji put povela rasprava o sudbini jedne od dve pokrajine zemlje Srbije. Gosti emisije, naročito izabrani da bi pristupili problemu iz svih mogućih uglova, bili su predstavnik jedne nacionalne institucije Srba sa Kosmeta, predsednica jednog državnog tela namenjenog bavljenju upravo pitanjima „Južne pokrajine“ i najzad, ako ne najzanimljivija, onda svakako najglasnija i najistaknutija, poslanica Narodne skupštine i bivša ambasadorka (Vesna Pešić) SRJ/SiCG.
Sa rasprave o konkretnim rešenjima problema i značaju jednog spornog dokumenta jednog spornog izaslanika Generalnog sekretara OUN, preko vrlo aktuelne teme (aktualnih i potencijalnih) stranih saveznika, te istorijata njihovog (p)o(d)maganja, došlo se takođe gorućeg, a u poslednje vreme često ponovo otvaranog pitanja patriotizma, njegovog statusa u društvu i njegove ocene kao eventualno pozitivnog ili negativnog društvenog fenomena.
Budući da ni po tom, kao ni po dotadašnjim pitanjima nije bilo konsenzusa, predstavnik Srba sa Kosmeta našao je za shodno da patriotizam ilustruje sa dva paradigmatska primera koja su svima ostala u svežem sećanju, a koji bi mogli eventualno ponuditi neproblematičnu osnovu za dalje razmatranje. Jedan predstavlja izjava proslavljenog i najodlikovanijeg srpskog režisera Emira Kusturice prilikom dobijanja ordena Viteza reda umetnosti i književnosti od francuske države, koji pored zahvalnosti francuskom narodu na ukazanim simpatijama i počasti, nije propustio da pomene da je time odlikovana takođe i kultura naroda kome on pripada, a koja je, zajedno sa njegovom državom, u poslednje vreme na najgrublji način osporavana i izložena najstrašnijim zamislivim pritiscima. Drugi primer odnosio se na srpskog junaka dana, Novaka đokovića, koji je opet svoju prvu pobedu na jednom Masters turniru posvetio svojoj zemlji i svome narodu, izjavivši da je ponosan na njih.
Bivša ambasadorka se, međutim, ovim opaskama našla više nego pogođena, I izvanredno uvređenim tonom osula je niz optužbi i uvreda pre svega na račun Kusturice, ali unekoliko i svih koji se ponašaju shodno njemu i đokoviću. Pored vrlo neodređene tvrdnje da je Kusta „grozan čovek“, praćene nejasnom natuknicom da on i nema neke umetničke uspehe, ona je istakla da on nema prava da tvrdi da je Srbin, niti da je njegova zemlja Srbija, budući da je on „Bosanac“ i „njegova zemlja može biti samo BiH“. Sa druge strane, on treba da se stidi što je „svome narodu“ zabio nož u leđa napustivši svoju okupiranu otadžbinu, i povrh svega, sramno prihvativši pravoslavlje krsteći se imenom Nemanja. „Kakav je, bre, on Nemanja?! Pa on je Bosanac! Sram ga bilo! Sram ga bilo!“, razvikala se najzad poslanica, uspevši svojim ispadom da zabezekne čak i voditeljku koja je morala da je prekine.
Između ovakvih enfatičkih uzvika, prilično nejasnom sintaksom, uvređena bivša ambasadorka uspela je dodati da je Kusta sve to učinio „iz profita“, a „što se tiče svih tih koji tako govore“, ona bi im poručila da im je bolje da ćute i da ne bi trebalo „time da se ponose“, čak naprotiv. Iako je sve ovo, barem nominalno, bilo upućeno samo protiv režisera, svakako je da su se prirodno osetili prozvanim svi oni koji su se ovde ili onde podičili svojom zemljom i narodom, a da je ono „sram te bilo!“ upućeno ne samo „poćaurenom Sarajliji“, već svakom ko je istakao svoju srpsku nacionalnost, a da to nije morao.
Međutim, nevezano za javni ispad narodne poslanice, i bez obzira na pristojnost i uljudnost načina na koji se ona obrušila na slavnog režisera, ovaj događaj je zanimljiv jer je po ko zna koji put otvorio pitanje odnosa svetski (da ne kažemo „mondijalistički“) orijentisanih „evropskih snaga“ u Srbiji, kojima navedena poslanica srcem i dušom pripada, prema srpskoj i svetskoj kulturi i zaostavštini. Izašavši iz okvira rečenog te večeri u toj emisiji, zanimljiv postaje evidentan otpor koji „mlade i perspektivne, Evropi okrenute građanke i građani Srbije“ imaju prema nekim od najuspešnijih i najhvaljenijih srpskih umetnika i javnih ličnosti. Jer očigledno postoji ogromna diskrepancije između „evropskih/svetskih vrednosti“ za koje se zalažu pripadnici tog društvenog pokreta i agresivne netrpeljivosti prema svojim su-građanima koji postižu najviše rezultate i osvajaju najviša priznanja upravo u tom svetu za koji se oni zalažu.
Kusturica je savršen primer ovog fenomena. Njegovi filmovi ne samo da su „prihvaćeni u inostranstvu“, nego su čak daleko popularniji u Evropi i Svetu nego u Srbiji. Ovdašnja uslovna neomiljenost njegovih filmova, (uslovna, jer svaki njegov film ostvaruje odličnu gledanost u srpskim bioskopima) može se tumačiti integritetom srpskog gledaoca, koji ima neprikosnoven ukus u koji se Kustin lepršavi i lirski stil ne uklapa u potpunosti, ili činjenicom da što jedan film ima autentičniju umetničku vrednost, to će se naći više onih koji će to osporavati sa stanovišta neke druge (autentične, umetničke) vrednosti. Najzad, otpor prema njemu, možda, podstiče od toga što jedan deo građanki i građana Srbije zaista smatra da je on jedan „grozan čovek“ koga zbog nečega treba da „bude sram“. Ali u inostranstvu ovih dilema nema. Njegovi filmovi nisu samo izvanredno gledani na svim meridijanima (čemu je u prilog dovoljno navesti samo podatak da je interesovanje za njegov poslednji film u poslovično ksenofobičnoj i kulturološki autističnoj Francuskoj bilo toliko, da je njegova premijera, istovremeno sa Kanskom, upriličena u osamdeset bioskopa širom zemlje), već su takođe i izvanredno nagrađivani.
Osim nagrada Američke filmske akademije, skoro da nema značajne filmske nagrade koju on nije uvrstio u svoju kolekciju.
Međutim, čak ni to nije ključno naspram činjenice da njegovi filmovi polako u kulturnim krugovima planete postaju sinonim za Srbiju, te se ovaj režiser polako bori za mesto prve asocijacije na Srbiju sa takvim veličinama kao što su Tito, Milošević i Srebrenica. Pri tome, za razliku od ovih poslednjih, koji se različito ocenjuju na različitim meridijanima, ocena Kusturičinih filmova svuda je pozitivna, i oni se prepoznaju i hvale podjednako u Rusiji i SAD, Evropi i Latinskoj Americi. Ako se sve ostalo ostavi po strani, Kusti se mora priznati zasluga da je pomoću svojih filmova uspeo da nametne jednu vedru, kulturnu i pre svega pozitivnu sliku Srbije, i to toliko nedvosmisleno da se, van krugova jednog dela građanki i građana Srbije, te nesuđenih mu bošnjačkih sunarodnika, ona ni sa koga stanovišta ne može osporiti.
Tri tačke optužnice protiv jednog režisera
Zanimljivo je, stoga, pitanje – šta se to u Srbiji zamera Kusturici? Ili, još zanimljivije, šta mu mogu zameriti pristalice Evropske Srbije, kada on predstavlja onaj deo Srbije koji Evropa (i Svet) najradije prihvataju, i koji stoga ne može nikako biti sporan. Ili može li? Šta fali Kusti? On otvoreno kulturno zastupa svoju zemlju i za to zastupanje dobija priznanja od najeminentnijih svetskih kulturnih institucija. Ili će srpski Evropejci da osporavaju autoritet, recimo, francuskog Ministarstva kulture? U redu da naše, primitivno, nereformisano i neevropsko Ministarstvo kulture napravi grešku i odlikuje Kustu, ali da se to dogodi u Francuskoj?! Je li moguće da naši evropeizatori bolje poznaju evropske vrednosti od samih Evropljana? Ne, reći će oni, stvar je u tome što je Evropa po pitanju Kuste u zabludi koja proističe iz nedovoljnog poznavanja naših prilika (a zašto bi ih i poznavali, kada su ovakve?!). Oni, naime, nisu znali tri ključne stvari koje je navela gorepomenuta poslanica – Kusta je (I) „grozan čovek“, on je (II) „Bosanac“ i on je (III) nekakav „profiter“. Razmotrimo ove optužbe jednu po jednu.
Tačka prva – i kao čovek, i kao komunista
Priča o Kusti, „dobrom umetniku i lošem čoveku“ potiče, po svoj prilici, od još jednog proslavljenog režisera, Danisa Tanovića, koji istina nije pokupio tolike nagrade kao Kusta, ali je pokupio onu „najvažniju“ koju ovaj nije. Etiketa potiče od Tanovićevog komentara, kako Kustine negativne ocene njegovih filmova, tako i njegovog odnosa prema bosanskoj državi i „rodnom gradu“, u koje ovaj odbija da kroči nogom.
Na ovu optužbu, Kusta je ležerno dogovorio da je Tanović „možda dobar čovek, ali da je loš umetnik“, a on se nije bavio ocenjivanjem njegovog karaktera, već njegovih filmova . Time je ova tačka optužbe definitivno zatvorena, jer je poznato da, bar načelno, etičke norme ne bi trebalo da utiču na ocenu umetničkog dela, pogotovo ako etika samog dela nije problematična, već individualni moral umetnika. Ako je jedan violinista loš čovek, nećemo zbog toga reći da je loš violinista – isto važi i za doktore, sportiste i režisere. A iznenadno interesovanje narodnih poslanika za lični moral naših umetnika neugodno podseća na neka druga vremena, kada se čitav niz državnih institucija bavio moralnošću naroda, te je sankcionisao sve koji su je svojim radom i primerom ugrožavali.
Za razliku od bivše ambasadorke, Evropu i Svet ne interesuje primarno Kusturičina ličnost (iako im je i ona, zbog svoje osobenosti, takođe vrlo znaimljiva), već njegovi filmovi, a njihova pozitivna ocena jeste istovremeno pozitivna ocena srpske kulture i kinematografije. Isto tako, u kontekstu poslanicine primedbe, Kustin eventualni loš karakter neće ga učiniti ništa manjim patriotom, tako da je pozivanje na njega nedovoljno da režisera ospori kao dobar primer rodoljublja. Ali, kad smo već kod toga – zašto je Kusta „grozan čovek“? Zato što je negativno ocenio Ničiju zemlju? Ne, pre će to po sredi biti nešto drugo, i to vezano za tačke (II) i (III), kojima ćemo se sada posvetiti.
Tačka druga – ne ispade dobar Srbin iz bosanskog lonca
Kusta, dakle, ne može biti dobar srpski patriota, ne može predstavljati pozitivno Srbiju u svetu i uopšte loš je čovek zato što je on „Bosanac“. Bar tako čusmo ono veče na televiziji. On se je, naime, sramotno odrekao svoje nacije i porekla i izjavio da je „Srbin“, što je docnije potvrdio krstivši se po pravoslavnom obredu i uzevši kršteno ime Nemanja.
Bivša ambasadorka, međutim, to osporava, i tvrdi da on (bre) ne može biti nikakav Nemanja, budući da je Bosanac. Šta to u stvari znači? Šta god značilo, poslanica Narodne skupštine moraće da odgovara pred nekom partijskom komisijom, budući da se sigurno u par navrata najgrublje ogrešila o statut vlastite stranke.
U prvom slučaju, ako je ona pod „Bosancem“ smatrala osobu rođenu u Bosni, „bosanskog geografskog porekla“, ona je (a) ustvrdila da se u Bosni ne može biti Srbinom (a tamo je ime Nemanja uobičajeno bar toliko koliko i Emir); (b) osobe potekle iz Bosne ne mogu biti ni (pravi, iskreni) pravoslavci (iako Srpska pravoslavna crkva ima u Bosni svoju Mitropoliju koja ima viševekovnu istoriju, kao, uostalom i Pravoslavlje u Bosni); te najzad (v) neko ko je poreklom iz Bosne nema pravo smatrati Srbiju za svoju zemlju (drugim rečima, smatrati se građankom ili građaninom Srbije, za šta je po zakonu dovoljno posedovati izvesna dokumenta poput pasoša i lične karte).
Sa sve tri izjave poslanica je manifestovala težak oblik nacionalne netrpeljivosti, pod (a) i (b) negirajući identitet ustavom zagarantovanom konstitutivnom narodu BiH i njihovoj vekovnoj religiji, a pod (v) svojevrsnim etno-fašizmom, gde se građanska prava i nacionalni identitet u Srbiji negiraju svima osim teritorijalnim starosedeocima.
Ako je ona, međutim, pod „Bosancem“ podrazumevala jedan od tri konstitutivna naroda u BiH, i to onaj muslimanske veroispovesti, onda je (1) zajednički teritorijalni naziv za sva tri konstitutivna naroda upotrebila za jedan iz njih, negirajući drugim postojanje i identitet, (2) pokušala da Kusturici uskrati osnovno ljudsko pravo izražavanja nacionalne i verske pripadnosti, prinuđujući ga da prihvati identitet nacije za koju sam tvrdi da je „mlađa od njega 30 godina“, (3) negirala osnovno ljudsko pravo jednom Bošnjaku da pređe na hrišćanstvo, iako je bošnjačka nacija „stara bar tisuću godina“, tokom kojih je bar 500 bila hrišćanske vere. Naravno, ista opaska koja je važila za prethodni slučaj pod (v) važi i sada – čak i kada bi bio Bošnjak, Kusturica ne bi imao pravo da Srbiju smatra domovinom niti da svoje filmove stvara u njeno ime, već isključivo u ime BiH.
Sve ovo je sadržano u salvi nedovršenih rečenica izrečenih tonom po kome se dotična poslanica već široko proslavila, i, pored poražavajućeg dejstva na voditeljku i sagovornike (što sa stanovišta polemičke strategije „zbuni protivnika“ i nije tako loše), duboko se kosi sa nekim od ključnih načela za koje se zalaže statut i program njene poslaničke grupe. Rečeno takođe skreće pažnju na neobičnu simbiozu koju u Srbiji prave ekstremno-liberalne snage sa šovinističkim i ksenofobnim, pre svega beogradskim i vojvođanskim krugovima „starih građana“, te njihovoj dubinskoj averziji prema, ne samo „dođošima“ i „iz-beg-li-ca-ma“, već uopšte pripadnicima drugih naroda i nacionalnih zajednica. U tom svetlu vredi tumačiti i često pozivanje ove političke grupacije na „odbacivanje kosovskog bremena“, jer „niko ne želi da u Srbiji ima dva miliona Albanaca“, što je u jednom trenutku bila i teza sporne poslanice u navedenoj emisiji.
Tačka treća – beše dobro biti Srbin u ’90-im
Pogledajmo onda još samo da li bivšu ambasadorku iz ovog neugodnog ideološkog škripca vadi treća tačka njene optužnice. Prema njoj, Kusta se proglasio Srbinom i krstio po pravoslavnom obredu iz interesa ; on je na tome profitirao . Ova linija argumentacije opet ima svoju istoriju, a njeni koreni se verovatno mogu naći u izjavama Biljane Srbljanović i drugih pripadnika srpske „poštene inteligencije“ da je Kusturica bio Miloševićev, a da je sada Koštuničin „lični režiser“, te da on uspeh svojih filmova duguje svesrdnoj podršci srpskih državnih institucija.
Ovu podršku je on, međutim, platio „srbujući“ po svetu u vreme kada su se svi zgražali nad srpskim zločinima u Bosni i plakali nad granatama koje padaju po Sarajevu.
Kusturičino Podzemlje je, istovremeno, delimično finansirala i ozloglašena „TV Bastilja“, institucija koja snosi, ako ne svu, onda ogroman deo odgovornosti za nacionalističku histeriju na Balkanu tokom ’90-ih, ali ipak nije baš najjasnije kakav je to profit Kusturica izvukao iz svega toga. Da ga nisu francuski sponzori ophrlili kada je zabranio da mu ime izađe u enciklopediji „Ko je ko u Bošnjaka“? Ili da Kansku nagradu nije dobio zato što je pristalica Miloševića?
Ako se setimo kako je prošle godine prošao Handke sa Hajneovom nagradom, ovo je malo verovatno. Štaviše, verovatnije je da bi te 1995. godine, godine Bljeska, Oluje i Srebrenice, bombardovanja Republike Srpske, te najžešćih sankcija protiv Srbije, Kanska nagrada pre otišla bilo kome drugom , da je to ikako mogla. Da ne pominjemo da je gledanost filma u svetu i primljenost među kritičarima takođe rekla svoje, a nacionalna ostrašćenost i gruba etnička pristrasnost pre je bila zajednički imenitelj onih koji su film osporavali . Ovi opet nisu mogli da smisle ništa pametnije od „bezobrazluka“ da se u njemu bosanski rat prikazuje kao „građanski“ (iako se savremena ratna radnja filma u stvari zbiva u Slavoniji). Uzgred vredi pomenuti da je ništa manje slavljeni scenarista tog filma docnije (posle „5. oktobra“) postao kolega tadašnjoj ambasadorki i današnjoj poslanici, a da ga niko nije pitao da li je to zato što se sa Podzemljem dodvoravao Miloševiću i srpskom nacionalizmu.
Pa gde je onda Kusta profitirao? Da nije od nekoga dobio novac? Njegovi prihodi su krajnje transparentni i opet potiču mahom iz inostranstva koje nije sklono da novac poklanja ljudima prosto zato što su Srbi ili pravoslavci. Da nije slava to što je kupio svojim „izdajstvom roda i naroda“? Teško je reći, ali ostaje činjenica da je Kusta, prema vlastitom priznanju, popularniji u inostranstvu nego u Srbiji. A ako pogledamo slavu (i bogatstvo) koje je stekao Bernar Anri-Levi kao profesionalna „savest Zapada“, vrlo je verovatno da bi Kusti, sa njegovim talentom, lakše bilo obogatiti se i proslaviti da je držao stranu svojih nesuđenih sunarodnika. Razlika je samo u tome ko bi ga tada slavio. Svakako onaj deo građanki i građana Srbije koji ga sada najljuće osporava, ali jedan umetnik ima pravo da bira publiku jednako koliko i religiju.
Dva problema sa Kustinim filmovima
Tri tačke optužnice koje je iznela bivša ambasadorka te večeri mogu se odbaciti jednim potezom kao argumenta ad hominem – činjenica da je Kusturica ovakav ili onakav ne umanjuje argumente u prilog toga da je ovakav ili onakav patriota , a pogotovo režiser . Ali Kusturica se napada i sa drugih strana – pre svega njegove kolege negoduju što se srpska kinematografija izjednačava sa njegovim filmovima , i što negde tamo u svetu hvale srpsku kinematografiju, a u stvari misle na Kusturicu. U svetu u kome se svaki, a pogotovo pozitivni publicitet sa visokog mesta plaća velikim novcima, nije jasno zašto bi ovako nešto ikome smetalo. Ukoliko je, ipak, tačno da Kusturica stvara u raskoraku sa glavnim tokom srpske filmske produkcije, te da njegovi filmovi ne odgovaraju potpuno senzibilitetu publike u Srbiji, to ga ne čini ništa manje srpskim sineastom. Njegovi filmovi proslavili su u svetu veliki broj (nedvosmisleno) srpskih glumaca, doveli do svetske afirmacije srpskog nacionalnog melosa, i uopšte, mahom su upošljavali najvećim delom ono što se naziva „srpskom filmskom industrijom“. To što oni odudaraju od opšteg usmerenja naših drugih režisera ne samo da ih ne čini manje srpskim, već, štaviše, kao i svaka kulturna raznolikost, višestruko pomaže sedmu umetnost u Srbiji. A to što bi neki drugi režiseri voleli da njihovi filmovi zauzimaju u svetu mesto Kusturičinih, sa jedne strane ne vredi komentarisati, osim utoliko što to još jednom svedoči o njegovoj vrednosti kao režisera.
Međutim, druga primedba na račun njegovih filmova potiče suštinski izvan domena filmske kritike i, nažalost, izuzetno je česta, iako se niko ne usuđuje da je iznese javno. Naime, Kusturica nije srpski režiser zato što „snima filmove o Ciganima“ i stvara u svetu negativnu sliku Srbije prikazujući njen narod „kao Cigane“. Ova izrazito šovinistička opaska, zanimljivo, podjednako je prisutna među svim političkim i kulturnim krugovima, i rezultira jednom vrlo širokom netrpeljivošću prema režiseru, a može se intrepretirati i donekle manje kontroverzno. Naime, svaka istaknuta društvena grupa u Srbiji zavidi Kusturici na „otvorenim vratima“ koja ima u inostranstvu, i količini pažnje koja mu se tamo posvećuje. I budući da on, kako napomenusmo, polako stiče status „sinonima Srbije“, svaka od ovih grupa žarko bi želela da on u svojim filmovima prikazuje onu Srbiju sa kojom sami sebe identifikuju.
„Nacionalisti“ bi hteli da on snima filmove o Kosovskom boju i proboju Solunskog fronta, filmove o Bratuncu, Jasenovcu ili ćele-kuli, glorifikujući Srbe onako kako „Lov na Crveni Oktobar“, „Spasavanje redova Rajana“ i „Patriota“ glorifikuju Amerikance. „Evropejci“ bi hteli da on prikazuje mlade, perspektivne i nadasve urbane građanke i građane Srbije, slaveći njihovu identičnost sa Evropom, odnosno da se pridruži kritici srpske zatucanosti, mračnjaštva i primitivizma, pomažući tako temeljnu reformu društva. I jednima i drugima, i uopšte svima koji su izgovorili tu opasku o „ciganskim filmovima“, zajednički je otpor prema Kusturičinim omiljenim likovima koji su mahom gubitnici, alkoholičari, ljudi sa najprezrenije društvene margine i antiheroji u mnogo čemu, kao i (svesna ili nesvesna) fasciniranost ispeglanom produkcijom holivudskog filma, sa „lepim glumcima“ i „vratima koja dihtuju“, a čije osporavanje Kusturica uzima za svoj osnovni zadatak. On svoje filmove snima o najzanemarenijem sloju ljudi u Srbiji, i bili to Cigani, seljaci, odbačeni i manipulisani građani, oni u našoj zemlji postoje i njima se ne interesuje skoro niko, osim Kuste. Oni su kao nesrbi i neugledni Srbi odbojni šovinistima, a kao ekonomski talog i kulturološki neglobalizovani odbojni su Evropejcima, a i jednim i drugim su odbojini kao tuga, beda i sirotinja. Ali oni kao takvi postaju deo svetskog problema tuge, bede i sirotinje, i njihove sudbine, tako nerelevantne za srpski nacionalni preporod ili srpsko stupanje u EU, dobijaju svetski značaj i postaju deo svetske kulturne baštine. A oni koji ne žele njima da se pozabave, isti su oni koji svoj vlastiti boljitak stavljaju ispred opšteg dobra svoje zemlje, i uopšte bi se, zarad vlastitog „boljeg sutra“ rado otarasili „balasta“, bila to pokrajina naseljena Albancima, ili ogromni talog najsiromašnijih i najunesrećenijih.
Noletov „misaoni delikt“
A šta ćemo sa Novakom đokovićem? I njegovo ime je, nažalost, dovedeno u kontekst salve uvreda kojom je bivša ambasadorka raspalila po Kusturici i njemu podobnim „patriotama“. Da li je, i kakav, i on načinio greh protiv evropske budućnosti Srbije, te se sa svojih devetnaest godina toliko zamerio jednom gigantu građanskog pokreta u Srbiji, da ga ova nije udostojila niti pomena, a kamo li isključivanja iz društva onih koje je tako žustro podizala na stub srama? Istina, on nije imao prilike da se pokaže kao moralna nakaza, njegovo poreklo nije problematično, a više je nego očigledno da, nažalost, država Srbija ni na koji način nije učestvovala u njegovim sportskim uspesima. Ali ipak, njegova entuzijastična gordost svojim narodom i zemljom zaslužila je reči prekora u pomenutoj emisiji, i vikanjem iscrpljena poslanica stavila je i njemu na znanje da mu je „bolje bilo da ćuti“ i da, u stvari, nije ni svestan da nije uopšte imao čime da se ponosi.
Novak je, istina, premlad da se pozove na odgovornost zbog nedovoljno saosećanja za žrtve Sarajeva, Vukovara i Srebrenice, budući da čak i ozloglašeni novoizglasani poljski zakon o lustraciji predviđa „ritualno prečišćenje“ samo građana koji su se svojevremeno, kao punoletni, stavili u službu komunističkog režima, ali njegova neoprezna izjava, došla u vreme ponovne plime srpskog fašizma i sramotne presude Međunarodnog tribunala za ratne zločine u korist genocidne i agresorske Srbije, samo je dodatno okrilatila sile mraka u njegovoj već dovoljno zaostaloj otadžbini. Ali najstrašnija je, u stvari, sadržina njegove kratke izjave. On je pred svetom javno izneo da se ponosi svojim narodom i zemljom, a takvi ispadi se, u krugovima građanki i građana apsolutno ne tolerišu. Jer Srbija nije „normalna zemlja“, poput SAD, Nemačke ili Hrvatske, ona i njen narod direktno su odgovorni za najstrašnije zločine koje je Evropa videla posle Drugog svetskog rata i ponositi se njome znači svrstati se u red zločinaca, revizionista i kontrarevolucionara, znači podržavati zločince i sile mraka i, što je najgore, obeshrabrivati Svet u njegovim pravednim pritiscima i uslovljavanjima, bez kojih malobrojne građanke i građani nikada ne bi uspeli da njeno duboko zastranilo društvo izvedu na pravi put.
Nole je načinio veoma tešku grešku. Ako mu već nije bilo jasno šta Srbija i njen narod podrazumevaju, bolje da je ćutao, a da je imao malo više znanja i iskustva, da je malo više vremena proveo osvrćući se oko sebe umesto što je samo trenirao i radio na servisu i voleju, znao bi da istinski predstavnik Srbije u inostranstvu, kada osvoji neko značajno priznanje, treba da kaže upravo suprotno – da se stidi svoje države i svoga naroda, prve zato što zaostaje na putu evrointegracija, što destabilizuje Zapadni Balkan i uporno ne izručuje ratne zločince, a drugih zato što su primitivni, ksenofobični i fašisoidni, te što su se otvoreno svrstali iza Miloševića u njegovom genocidnom pohodu protiv miroljubivih susednih država Hrvatske, Bosne i Kosova. Da je tako nešto rekao, Nole bi svakako zaslužio podršku građanki i građana Srbije i pohvalu bivše ambasadorke, jer bi dokazao da je ne samo dobar teniser, već zreo čovek i moralna veličina, dovoljno pametan da sagleda razliku između dobra i zla i dovoljno hrabar da se svrsta u redove onih prvih. Ovako se kompromitovao u očima onih koji jedini znaju merila uspeha i vrednosti, i to ne samo u Srbiji, nego u celom Svetu, i koji su jedini sposobni da odrede ko ima pravo da nas zastupa i na koji način, te da eventualno daju ocenu tog zastupanja. Možda će mu jedino oprostiti zbog njegove mladosti, jer oni mladost vole i cene ispred svega, a poznati su i po tome da ne dopuštaju da im greške iz prošlosti stoje na putu novih pobeda.
Naravoučenije – par crtica o ekstremizmu
Prilikom pristupanja ovoj temi postavlja se veliko pitanje da li je uopšte onako nekorektan ispad jedne političarke na televiziji vredan i pomena, a kamo li razmatranja i analize? Jesmo li išta pametniji nakon suočavanja sa njenim argumentima – ukoliko njenu grmljavinu dobronamerno rastegnemo do laskavog statusa „argumentacije“? Može se reći da jesmo, budući da nam je proslavljena ikona građanskog pokreta, u stvari, vrlo veštom polemičkom strategijom stavila na znanje šta su to demokratija, ljudska prava, tolerancija i multietničnost, budući da ih je to veče sve na najgrublji način pogazila. Svojim pozivanjem Noleta (i svojih sagovornika) da ćute o Srbiji i njenim patnjama, da ne pominju Kusturicu i njegove sramotne ispade, ona se oglušila o načelo demokratije koje podrazumeva javnost rasprave i slobodu govora, kao jedini način da se ustanovi stvarna vlast kao služba narodu. U zemlji u kojoj od stida treba ućutati svaki put kada se poželi reći nešto dobro o vlastitom narodu, zemlji koja ne treba da se rukovodi niti svojim sopstvenim snagama, znanjem i vrednostima, niti da se oslanja na pomoć i sugestije prijatelja iz inostranstva (jer oni očigledno o njoj ništa ne znaju i lako se znaju zavesti na pogrešan trag), već koja treba da se prepusti mudrom vođstvu nekolicine stvarno prosvećenih građanki i građana koji znaju šta su stvarne evropske i svetske vrednosti i koji znaju šta je najbolje i za Srbiju, i za Evropu, i za Svet – u toj zemlji, nažalost, o demokratiji nema ni govora. Još manje se može govoriti o ljudskim pravima tamo gde se nema pravo na naciju, veroispovest, slobodno kulturno stvaralaštvo i slobodu mišljenja, već se ovo oglašava za sramotu i ućutkuje najgrubljim uvredama i šikaniranjem.
Takvo društvo ne može se zalagati niti za toleranciju, niti za multietničnost, jer ako se ne može tolerisati ispoljavanje elementarnog osećanja nacionalne pripadnosti i identifikacija sa vlastitom zemljom, i pogotovo ako se tako nešto zabranjuje svim pripadnicima manjinskih naroda ili legalnim stranim imigrantima i izbeglicama, onda imamo posla sa loše utemeljenim fašizmom i sociopatološkim šovinizmom. Sreća samo što Srbija nije takvo društvo, i na to je, valjda, namerno ili nenamerno, narodna poslanica i podsetila, ukazavši nam doduše da je često poželjno odbaciti stereotipe, pa građanke i građani mogu istovremeno biti fašistikinje i fašisti, a šovinizam i nacionalizam mogu ponekad razviti i barjak demokratije, ali da ipak najčešće, gde ima netrpeljivosti, agresivnog ućutkavanja i omalovažavanja, tu ima i političkog ekstremizma, čije posledice ne moraju uvek biti razorne, ali su redovno odbojne i neprijatne.
Ovaj događaj nam je, ipak, pre svega pokazao da ideologija „evropodobnosti“ i „svetskolikosti“ nije tako jednostavna i prosta za upotrebu. Ne može se postati boljim prosto čineći ono što se dopada Evropi i Svetu, niti ovo dvoje mogu biti adekvatno merilo. Nažalost, i to se pokazalo – Evropa i Svet nisu neosporni monoliti bez mane i greške, oni unutar sebe takođe imaju štetne procese koji ponekad mogu dovesti do zastrašujućih posledica poput dodele Kanske nagrade Emiru Kusturici ili Nobelove nagrade Ivi Andriću, iako ova dvojica spadaju u najveće podstrekače genocida u BiH. Evropa i Svet takođe imaju na svom blistavom telu velike tamne mrlje poput Belorusije i Rusije, Irana, Kube i Kine, i eventualna podrška koju bi ove dale nekom našem režiseru (ili, ne daj Bože, političaru) ne bi značilo da su ovi „svetskog ranga“ u pravom smislu te reči, već samo da tama podupire tamu, otežavajući Srbiji da se iz nje iskoprca. Stoga, kada nam neki od apologeta „svetskosti“ kaže da moramo „ući u Evropu“ i „postati deo Sveta“, to ne znači prosto osvojiti nagradu na prestižnom svetskom festivalu, dobiti orden od istaknute svetske države ili dobiti podršku od renomiranog svetskog pisca. Ne, taj proces mora da se filtrira, i pravi znalci iz redova građanki i građana moraju prvo doneti svoju ocenu, prema kojoj sve ostalo mora da se rukovodi.
Srbija je zemlja u kojoj se vodi očajnička borba protiv netrpeljivosti
na etničkoj i rasnoj osnovi. Svojevremeno je podignuta ogromna graja kada je potpredsednica Vlade, inače hrvatske nacionalnosti, javno u Skupštini i novinama nazvana „ustašom“. Takođe, predsednik Republike lično je telefonom zvao narodnu poslanicu, junakinju ovog teksta, kada joj je grupa ekstremista kamenom razbila prozor, izrazio joj svoju zabrinutost i uputio svoje lično izvinjenje. Zanimljivo bi bilo raspitati se da li je predsednik kojim slučajem telefonom potražio Emira Kusturicu i izvinio mu se zbog uvreda koje je jedna poslanica Skupštine Republike čiji je on predsednik uputila protiv njegove nacionalnosti i veroispovesti. Ako nije, trebalo bi. Takva praksa bi svakako doprinela gušenju netolerancije i afirmaciji ljudskih prava u zemlji čiji je režiser zaslužni građanin.“
