Srbiji ove godine dospeva sedam milijardi dolara spoljnog duga, kaže za „Novac“ Miladin Kovačević, zamenik direktora Republičkog zavoda za statistiku. S kamatama ta suma se penje na osam milijardi. O veličini ovog opterećenja najbolje govori podatak da stopa servisiranja duga (udeo otplata za glavnice i kamate u prilivu od izvoza roba i usluga) došla je na 45 odsto, a normalno je da bude 25 odsto.
Državni dug u toj sumi učestvuje sa svega desetak odsto, ostalo je privatni, tj. dug privrede, ali to je slaba uteha. Ono što naročito ne valja to je da čak trećinu tog privatnog duga čine kratkoročni krediti, od čega polovina (oko milijardu i po dolara) na naplatu dospeva već u prvom kvartalu. To, istina, trenutnu poziciju Srbije čini vrlo ranjivom, ali je zapravo samo vrh ledenog brega. Da nas taj ledeni breg, poput onog „Titanikovog“, ne bi zakačio i potopio, neophodan nam je novi, znatno obimniji aranžman s Međunarodnim monetarnim fondom, tvrdi Stojan Stamenković, urednik „Makroekonomskih analiza i trendova“. Ili MMF ili bankrot.
Teret vraćanja duga, po rečima Miladina Kovačevića, već se odražava na tri neuralgične tačke u privredi. Prva tačka je drastičan pad prihoda budžeta. „U januaru, u odnosu na isti mesec prethodne godine, prihod budžeta je opao za 20 odsto. Ako bi se ostalo na ovom nivou pada realnih prihoda, ako se ne bi dalje urušavala proizvodnja i promet, onda bismo mi samo u ovoj godini imali realno manje prihode 20 odsto nego prošle godine. To znači da ako hoćemo da ostanemo na istom nivou deficita u odnosu na BDP, moramo za 20 odsto realno da smanjimo rashode. A budžet je predvideo kresanje od dva do tri odsto“, kaže Kovačević.
Druga neuralgična tačka odnosi se na kurs dinara, odnosno na stabilnost cena. „Cene trpe tri pritiska. Prvi pritisak stiže od kursa evra. Depresijacija dinara utiče na povećanje cena. To se već ispoljilo u januaru i februaru. Kod nas je prisutan jak cenovni rast u trenutku kada je u Evropi prisutna deflacija. Imamo veliku potrošačku tražnju, pre svega zbog plata u javnom sektoru, koje se nisu smanjile. To se vidi po uvozu potrošačkih dobara koji je rastao. Uvoz je generalno pao, ali na račun investicionih dobara i na račun trajnih dobara. Drugi pritisak na cene prave velika inflatorna očekivanja. Monetarna politika je nemoćna da spreči rast cena time što će apsorbovati deo dinarske likvidnosti preko repo operacija. Očekivanja su takva da banke beže iz repo operacija. Za samo dva meseca repo stok je pao na trećinu, tj sa 3,3 milijarde na jednu milijardu evra. I treći pritisak stiže od cena koje kontroliše država, koje su se povećale početkom ove godine“, ističe Kovačević.
Treću neuralgičnu tačka naše privrede predstavlja likvidnost u privredi, gde je blokiran račun za 60.000 preduzeća. „Još uvek se ne manifestuju dve neuralgične tačke – nelikvidnost banaka i insolventnost stanovnišva – a ako bi došlo do toga, kriza bi bila potpuna i izvesno bi došlo do kolapsa privrede, a samim tim i budžeta“, prilično katastrofično zaključuje naš sagovornik.
Pretnju koja se nadvila nad privredu, ali očigledno ne samo na privredu Srbije, izričit je Stamenković, nemoguće je izbeći bez pomoći MMF-a. Pri tome Stamenković ističe da to mora da bude pravi stendbaj aranžman. Ovaj sadašnji je neka vrsta aranžmana „iz predostrožnosti“, gde nije bilo ni jasnih kriterijuma izvršenja niti je, bar u početku, bilo sigurno da ćemo mi povući pare koje su nam odobrene. „Stendbaj aranžman koji nam sad treba morao bi da ima vrlo čvrste kriterijume izvršenja, gde bi vrlo precizno bili određeni visina pojedinih stavki budžetske potrošnje, plata u javnom sektoru, deviznih rezervi, primarne emisije (novca), inflacije…
Aranžman sa Fondom nije neophodan samo novca koji bi od njega pozajmili (za jačanje deviznih rezervi), nego i kao signal da je Srbija ušla u program koji smanjuje rizik. Ako se ne sklopi aranžman sa Fondom, onda nema ništa ni od kredita Svetske banke za koridor 10, niti će ikakva druga sredstva doći u Srbiju, a ja se bojim da će banke da povuku i ceo ovaj kratkoročni dug“, smatra Stojan Stamenković.
Govoreći o rešenjima, Kovačević najpre ističe da je potrebno preduzeti tri grupe mere. Jedna je već sadržana u Vladinom paketu za pomoć privredi (preko subvencionisanih kredita). Njime se, smatra naš sagovornik, kupuje neko vreme, koje nije dugo, ali je dovoljno da se preduzmu druge dve važne mere, kojim bi se kupilo malo više vremena, u kome treba sprovesti temeljne reforme.
„Neophodna je, s jedne strane, drastična redukcija javnih rashoda a, sa druge novi, širi i dublji, aranžman sa MMF-om. To znači da nama od MMF-a treba barem dve milijarde evra za podršku deviznim rezervama. Uz to, neophodan nam je i neki reprogram dospelih dugova. Ali pre toga treba nam redukcija javnih rashoda, i to drastična“, odlučan je Kovačević.
Stamenković se osvrće na stav, kako kaže, dosta široko rasprostranjen, naročito među članovima Vlade, da od Fonda treba tražiti povećanje deficita, pri čemu se misli da se povećanjem deficita nadoknadi celokupan nedostatak prihoda. Sagovornik „Novca“, međutim, misli da je povećanje deficita prihvatljivo jedino ako se time žele sačuvati investicije. Kad je pak o potrošnji reč, bilo ličnoj bilo kolektivnoj, ona mora biti smanjena, odnosno prilagođena prihodima.
„Ja sam duboko ubeđen da će MMF tražiti da se potrošnja smanji“, kaže Stamenković, „da li su to plate, penzije, materijalni troškovi, tj. nabavka roba i usluga, nije bitno, ali to su pozicije gde će se tražiti smanjivanje potrošnje“. Stamenković priznaje da će to biti vrlo teško izvodljivo za aktuelnu vladu: „Ja ne znam da li će ova vlada na to moći da pristane, ali takođe mislim da MMF bez toga neće prihvatiti sporazum.“
Upravo zbog toga Kovačević insistira na tome da smanjenje javne potrošnje predstavlja hitnu meru sa kojom treba početi što pre.
„Treba smanjiti plate, ne male, već one velike, treba fiskalizovati imovinu, odnosno početi sa oporezivanjem nekretnina, poslovnih prostora, velikih stanova. Sve pare su ovde ‘uterane’ u neku imovinu, ne u proizvodnju. Ministar finansija mora da smanji troškove barem za 20 odsto, kolika je rupa u budžetu. S jedne strane, dakle, treba povećati prihode porezima na imovinu, a s druge seći rashode“, iznosi svoj recept Kovačević, dodajući da je svestan da fiskalizacija imovine ne može brzo da se sprovede, ali da je dobro da počnemo sa njenim sprovođenjem, jer ni sledeće godine nećemo biti u boljoj situaciji.
Ni aranžman sa MMF-om sam po sebi, treba na kraju reći, nije nikakvo trajno rešenje. Jer dužnička kriza koja preti Srbiji nije uzrok, nego posledica. Glavni uzrok naših problema je u tome, ističe Stamenković, što mi godinama imamo model uspostavljanja ravnoteže kroz sve veći deficit roba i usluga. Ta sredstva su, međutim, išla u potrošnju (pa su tako plate rasle dva-tri puta brže od bruto domaćeg proizvoda), a ne u investicije koje bi vraćale uloženo. Sad je taj model nesprovodiv, jer nema više šta da se prodaje, a i onome što bi moglo pala je cena, pa se ne isplati. Dakle, taj model je pukao. Mi moramo da nađemo novi model, zaključuje Stamenković. Suština tog novog modela, nadovezuje se Kovačević, jesu grinfild investicije. Da bi privukli grinfild investicije, moramo da stvorimo uslove, počev od vlasništva nad građevinskim zemljištem, preko uprošćavanja administrativnih procedura, do reforme javnog sektora. Sve to mora da dovede do smanjenja rizika za one koji sutra budu hteli da investiraju u Srbiju.
„Ako ostanemo na kreditnom rejtingu BB minus, nećemo dobiti ni dinara od sveta kada izađe iz krize. Zato što će on tada vratiti regule u finansijski sektor koje će biti tako oštre da se sa rizičnim zemljama i rizičnim plasmanima neće kockati. Mi ćemo biti rizično područje kome niko neće dati nikakve pare. Ako neko misli da će nam svet ponovo davati ove kredite kad izađe iz krize – vara se. Iz tog potoka para više neće biti“, zaključuje Miladin Kovačević.
Jedna alternativna računica
Pet odsto smanjenja domaće tražnje, što mislim da je neophodno, može da se postigne ekonomskom politikom, znači rebalansom budžeta naniže itd, ili će se to postići kroz inflaciju i realnu deprecijaciju. Ja sam u svoj osnovni model ugradio planiranu inflaciju od 10 odsto, ali sam odmah rekao da to više ne drži vodu, jer smo mi u ovu godinu ubacili dva odsto inflacije iz prošle godine, tako da će 10 odsto ovogodišnje inflacije biti, u stvari, 12. Međutim, ja sam radio i jednu varijantu sa 15 odsto inflacije u ovoj godini i realnom depresijacijom od šest odsto (šest odsto ide brže kurs od razlike između rasta naših i cena u Evropskoj uniji). Tada bi kurs evra na kraju 2009. bio 106 dinara, 2010. bi bio 114 dinara i 2011. godine evro dostigao bi 118 dinara, s tim što u toj godini nije predviđena realna deprecijacija. (Stojan Stamenković)
Stojan Stamenković: Iskustvo osamdesetih
Ova me je situacija podsetila na osamdesete godine prošlog veka. Naime, 1979. godine je tadašnjoj SFRJ zatvoreno tržište kapitala u svetu zato što se prezadužila. E, onda se neko setio pa je kratkoročni dug, koji je sedamdesetih oscilirao između 600 i 800 miliona dolara, 1980. podignut na 2,4 milijarde dolara. I onda su stranci „spustili rampu“, povukli depozite, a kreditne linije nisu više hteli da obnavljaju. I onda je 1981. godina protekla u trošenju deviznih rezervi, do daske, ne znam da li je 200 miliona dolara ostalo. I 5. marta je pukla likvidnost, prvo je stradala „Kreditna banka Zagreb“, a posle je to postala serijska pojava. Tada smo mi ušli u seriju aranžmana sa MMF-om o reprogramiranju duga. Sva ona priča o Londonskom i Pariskom klubu poverilaca, koju smo mi imali pre neku godinu, iz tog je vremena. Prema tome, moj predlog sada je da redosled mora da se obrne: ne da prvo puknemo, pa da zovemo MMF, nego da zovemo Fond pre toga da ne bismo pukli.
Cena
Vozom se od Sombora do Novog Sada putuje za 280 dinara, autobusom za 830 do 920 dinara, zavisno od trase vožnje. Dominantni putnici železnicom su đaci, studenti, radnici i bolesnici koji iz manjih idu u veća mesta na ozbiljnija ispitivanja i lečenja.
