Pet i po godina posle streljanja pred zgradom srpske vlade oglašavaju se razni dušebrižnici, stručnjaci i poštovaoci sa Zapada da sa istorijske distance puste poneku „krokodilsku suzu“ nad „prvim demokratskim premijerom Zoranom đinđićem“, čija je smrt, kako kažu, možda nepovratno zaustavila dalji put Beograda ka civilizovanom svetu.
Među njima je i izvesni DŽon Slejter, bivši načelnik Skotland jarda, koji se sav skrušen pojadao beogradskoj štampi kako budući pokojnik nije želeo da sluša dobronamerne savete obaveštajaca da mu se sprema likvidacija. Navodno, odgovarao je sa: „Ne bojim ih se, nastaviću da radim kao i dosad.“
Ta bi priča donekle i pila vodu da nije otvorenih sumnji da je taj isti Zapad, koji se toliko brinuo za đinđićevo zdravlje imao debeo razlog da srpski premijer nestane sa lica zemlje. Jer, trebalo je rešiti Kosovo, podariti mu državu na tuđem imanju, čemu se Zoran, iznerviran i premoren stalnim haškim i ostalim ucenama, žestoko usprotivio.
„Tokom 2001. i 2002. godine pomagao sam u osnivanju jedinice za istragu slučajeva organizovanog kriminala pri Ministarstvu unutrašnjih poslova. Iz političkih razloga, zbog zahteva Amerike, insistiralo se da ta jedinica ne istražuje samo organizovani kriminal nego i ratne zločine. To nije doprinelo efikasnosti te jedinice jer je u to vreme bilo mnogo ljudi u MUP-u koji su pre toga bili umešani u delatnosti Miloševićevog režima i, možda, u ratne zločine“, otkriva nam gospodin Slejter možda i ključni detalj zavere koja je prethodila atentatu.
Tako su, voljom Amerike (ako je verovati gorepomenutom detektivu) stvoreni svi preduslovi za savršen zločin: nahuškati navodne haške optuženike iz redova „crvenih beretki“ da završe prljavi posao. Ubaciti im u uvo buvu da su baš oni sledeći putnici za Sheveningen, za to optužiti đinđića i čekati da se kockice slože. I proradi Zvekijev snajper. Što potvrđuju i sledeće Slejterove reči:
„Kada se razmotri činjenica ko je na njega pucao, kakvu vrstu obuke je ta osoba imala i kakvo oružje, može se ipak zaključiti da, ako su bili odlučni da ga sa takvim resursima ubiju, da bi ga oni ubili pre ili kasnije.“
Zbog čega je, dakle, DŽon Slejter, primer britanskog sna (prešao put od bobija do Šerloka Holmsa) baš sada našao da pere prljavu savest Zapada? Da nam u stilu čuvenog Dojlovog detektiva odškrine vrata prave istine (što je malo verovatno)? Ili da, ničim izazvan, skine svaki trag sumnje sa sebe, svojih šefova i njihovih pravih naredbodavaca? Odgovora nema jer mu to pitanje novinar nije postavio, novinar se nije bavio „spekulacijama“ koje ne gode ušima gospodara naših života. U ovom slučaju – i smrti.
čuvenu teoriju ledenog metka, koji ubija, a onda se topi i nestaje bez traga, balističari još nisu uspeli da dokažu. Kažu – protivi se fizici. Ipak, oni koji se još usuđuju da misle, čvrsto veruju da je taj treći, ledeni hitac, stigao izdaleka, možda čak i sa Slejterovog ostrva. A da se s njim istopila i prava istina o 12. martu 2003.
mjovanovic@frvesti.com
