Jedna od naših najbučnijih tema u poslednje četiri godine bila je tema o dijaspori. Šta je sve izrečeno i šta je sve objavljeno? To je pravi zbornik netačnosti, neznanja, naše lake provincijske retorike, manipulacije i demagogije. U tom zborniku časno mesto najpre zauzimaju samouvereni vođi takozvane masovne dijaspore, s jedne strane, a sa strane matice – ne zna se ko je više «priča za decu» ispričao, da li novinari i političari-politikanti, vladike ili akademici.
Prvo, da počnemo sa brojevima. Brojevi nisu nama Srbima nikada bili jača strana, počev od dva miliona izgubljenih u Drugom svetskom ratu, preko 700.000 u Jasenovcu, pa do broja ljudi u dijaspori. Brojevi treba da budu što veći, pošto nas megalomanija lako ne napušta. U pogledu broja naših građana u dijaspori šetamo se između dva i po i četiri miliona, iako «na žalost egzaktnih podataka nema». Ima samo delimičnih podataka, i to ne naših nego statistika država u kojima naši ljudi žive i rade već više godina, većina preko deset godina, do starih emigranata koji se nalaze izvan zemlje preko pola veka. Jedni kažu da se izvan srpskih oblasti nalazi «gotovo trećina srpskog stanovništva». To tvrdi i zamenik direktora Instituta za međunarodnu politiku i privredu. Ali kad njegove brojke po raznim zemljama sračunamo, vidimo da Srbija u rasejanju ima, ako ima, samo 2.030.000. Pošto je to trećina, Srba ima svega u svetu šest miliona? Da bi svet u dijaspori bio «veći», broj Srba u celini treba da bude što manji?!
Jedan beogradski novinar u najznačajnijem tradicionalnom dnevniku Srbije piše često o tuđim i o svojim nalazima u pogledu broja Srba u dijaspori. Tako, početkom maja, 2002. javlja: «Procenjuje se danas da u rasejanju živi oko tri i po miliona našeg porekla, od čega između milion i milion i po čini biračko telo dijaspore». I prirodno, predviđa naš novinar da će na sledećim izborima, kad dijaspora dobije pravo glasa, biti izmenjena slika rezultata izbora. Srbima u Srbiji, koji žive već godinama, da ne kažemo decenijama, mukotrpni život u oskudicama i sankcijama, presuđivaće Srbi u dijaspori koji žive bar pristojnim životom građana razvijenih zemalja, jer naši sugrađani ne odlaze, «u borbi protiv Zapada», u Severnu Koreju ili Kubu!
U koaliciji dijaspore, koja se zove Evropski blok, saopštava se skoro u isto vreme da je «Srba četiri miliona rasutih po svetu. U Evropi je 2,7 miliona…80 odsto Srba u inostranstvu traži učešće na izborima i prava koji ostali narodi imaju». Dakle, 3.200.000 želi da glasa. đorđe Zečević saopštava da «Srpski privredno-kulturni klub ima zadatak da mobiliše četiri miliona Srba, dobrih materijalnih mogućnosti, sa zavidnim obrazovanjem i kapitalom», dr Veselin Sjekloća u Danasu od 16. januara 2004. tvrdi da ima četiri miliona građana u dijaspori i da oni raspolažu «izuzetnim potencijalom», imaju 60 milijardi ušteđevine!
Najpregledniji prikaz nesigurnih cifara, ali ipak približno ispravnih, objavio je NIN, kao svoj dodatak, prvog januara ove godine. Tu, naravno, ima brbljanja ali ima i pouzdanih procena. Jedan naš pravoslavni Episkop saopštava da je iz zemlje otišao «mozak našeg naroda», da se «u dijaspori više živi od misli i sećanja nego od stvarnosti», jer su «materijalni uslovi bolji nego ovde, ali su duhovni uslovi oskudni». Prosto je čudnovato da naši svetosavci ne napuste te materijalne uslove kad imaju tako bogat život duhovni u Srbiji, sa bombardovanjem, ratovanjem, teroristima, paravojnim organizacijama, sankcijama, sa turbo-folkom i roštiljem!
U pogledu brojeva, u NIN-u se daju neki približni nalazi: U Sjedinjenim Državama izjasnilo se na poslednjem popisu da Srba po poreklu ima 116.795, («mada se pretpostavlja da ih ima oko pola miliona»), u Austriji 155 hiljada, i tako dalje. Dodatak tome je da ima građana SAD koji priznaju da su jugoslovenskog porekla (328 hiljada i mnogi misle da su bar polovina od ovog broja – Srbi). Predstavnik dijaspore iz Engleske dobacuje najdalje: u dijaspori ima «prema našim proračunima» između tri i četiri miliona, «to znači više od polovine nacije je u rasejanju». Opet mali broj Srba da bi broj Srba u rasejanju bio veći: svega osam miliona Srba u Srbiji i četiri miliona Srba u dijaspori…
Međutim, šta znače ti brojevi? Ambasador SCG saopštava da je već trećina Srba u Austriji uzela austrijsko državljanstvo, a šest meseci docnije nova vest: da se samo prošle godine 15.000 Srba u Austriji odreklo našeg državljanstva! Štampa je javila 21. juna 2002. da je 12.000 Srba u Nemačkoj prethodne godine, tražilo nemačko državljanstvo. Izgleda da naši ljudi ipak ne usvajaju visok standard naših duhovnih uslova u Srbiji i postaju Austrijanci i Nemci!
Odumiranje svake dijaspore je prirodan zakon!
Postavlja se, potom, jedno drugo praktično pitanje: šta to znači da se Amerikanci srpskog porekla «izjašnjavaju» na popisu da su «srpskog» ili «jugoslovenskog porekla»? Da li ti ljudi imaju ikakvih političkih veza sa maticom? Koliko dugo žive van zemlje? Koliki je njihov stvarni interes za zemlju izuzev humanitarne pomoći (porodicama), turbo-folka, krštenja i sahranjivanja po srpskim pravoslavnim crkvama? Da li zaista taj svet želi da odlučuje o Srbiji i celom srpskom narodu koji živi u ovom prostoru? Ili su to udvaranja, špekulacija i podvale naših manipulanata, politikanata, demagoga, propagandista i lažovčina među našim novinarima, političarima i drugima u matici? Da li je bolje kod takozvanih predstavnika u dijaspori?
Suština problema
U Srednjem i početkom Novog veka naši su se ljudi iseljavali na sever i na severozapad jugoslovenskog prostora; i to je počelo uglavnom posle Kosovske bitke 1389. Međutim, već u 19. veku Srbi iz Austrougarske monarhije napuštaju oblasti u kojima žive i rade nekoliko vekova, i odlaze na teške radove, uglavnom po Sjedinjenim Državama. Te su generacije izumrle tek posle Drugog svetskog rata. Posle Drugog svetskog rata nastala je politička emigracija, nasuprot onima iz Monarhije koji su bili iseljenici. Politička emigracija, opet po proceni, iznosila je 1955. godine među Srbima oko 150 hiljada ljudi, i tu je bio daleko veći broj onih koji su bežali iz SFRJ posle 1945, nego što su uspeli da uteknu 1945. godine. Ova se emigracija naziva političkom, jer je bila politički motivisana, bila je antikomunistička, ali vrlo složenog sastava, jer je bilo više hiljada nekadašnjih jugoslovenskih kraljevskih oficira koji su bili u zarobljeništvu nacističke Nemačke, a koji nisu želeli da se vrate u Brozovu Jugoslaviju. Ostali politički emigranti ili su bili nacistički saradnici ili su bili oni koji su nosili oružje i «spremali» se za borbu protiv Nemaca, ali to nisu ozbiljnije doživeli!
U Sloveniji i Hrvatskoj glasa oko 5% Slovenaca i Hrvata iz dijaspore
Treći talas našeg iseljeništva posle Drugog rata nastao je oko privredne reforme 1965, kada su iz SFR Jugoslavije krenule «trbuhom za kruhom» desetine hiljada kako kvalifikovanih tako i nekvalifikovanih radnika, ali i priličan broj stomatologa, inženjera i drugih profesija – u Švedsku, Nemačku, Švajcarsku, Austriju, manje u Francusku i druge zemlje. Delimično su «profesionalci» među tim «gostujućim radnicima» bili i politički, antikomunistički raspoloženi, ali ostali neobrazovani svet je po našim klubovima u Švedskoj, Nemačkoj i Austriji bio plen naše državne bezbednosti, čiji su policijski agenti manipulisali Srbima do mile volje. Oni su ostali do Miloševićevog režima i učestvovali su svojim političkim neznanjima i političkim primitivizmima u demonstracijama po zapadnim zemljama, kao Miloševićeve mašice u «borbi protiv Zapada».
četvrti talas našeg iseljeništva, odnosno prava dijaspora, nastaje devedesetih godina. Tu ima dvojakih motivacija: bilo je mladih koji nisu hteli ili nisu imali snage da se bore u Miloševićevim ratnim operacijama po Hrvatskoj, Bosni, Hercegovini i na Kosovu – iako «mi nismo učestvovali u ratovima», ali smo sahranjivali po selima i gradovima mlade ljude. Potom je bio veliki broj ljudi koji je video da nema nade za bolji ne samo materijalni život, nego nema nade ni za profesionalni rad i napredak. I samo to iseljeništvo je u osnovi ona snaga koja se može posmatrati kao dijaspora i ona je ta koja pokreće pitanja dijaspore, njenih prava i dužnosti. Koliko ih ima? Prema izvesnim brojevima, treba da je oko 400 hiljada napuštalo jugoslovenske oblasti u devedesetim godinama, a sebe su nacionalno obeležavali Srbima. Ali, tu postoji jedan opasan sindrom koji potiče iz našeg post-revolucionarnog vremena. Za vreme revolucije 1945. i policijskog režima posle toga razbudila se jedna ogromna energija pojedinaca sa bezgraničnim ambicijama, ali u isti mah i jedna opasna «nacionalna bolest»: strast za vlašću koja je dobila masovne razmere i u dobrom delu te dijaspore.
Problem, pak, treba pogledati kako on stvarno izgleda u razvoju iseljeništva svuda u svetu. Sigurno je da odlazeći ljudi nose zadugo osetljiv naboj sentimentalnosti prema matici. Već druga generacija, sasvim prirodno, kod svih naroda, menja svoj položaj, pored toga što traži tuđe državljanstvo ili ga dobija automatski. Kad popisi pomenu brojeve Srba «po poreklu» to ne znači da su ti ljudi, u celini vezani nacionalno i politički za maticu, ili da sistematski manifestuju privrženost matici. U Sloveniji i Hrvatskoj glasa oko 5% Slovenaca i Hrvata iz dijaspore. To je visok postotak, kod Srba je trenutno daleko niži. Prema podacima jednog nekadašnjeg jugoslovenskog oficira, u svim pravoslavnim parohijama u SAD učlanjeno je ukupno 15.000 Srba, iako po sličnim procenama treba da ih bude oko 400 hiljada. Politika je javila 26. januara ove godine da u Švajcarskoj ima 150.000 Srba ali je u izboru svog predstavništva učestvovalo samo 900 njih, dakle 0,6%. I to je sve prirodno, ne može biti drugačije, ali to treba jasno reći takozvanim ili samozvanim predstavnicima dijaspore koja se ne može ujediniti, ne samo zbog srpskog nacionalnog sindroma «nejedinstva» već i zbog toga što žive i rade u više desetina zemalja. Odumiranje svake dijaspore je prirodan zakon!
