U oblasti propagande, za račun manipulacije ljudima u matici, stalno se piše kako su jugoslovenski režimi klevetali dijasporu kao izdajničku, a da je režim posle 5. oktobra ignorisao dijasporu, da je dijaspora bila «žrtva režima», da su bili «prognani iz zemlje» itd. To sve govore predstavnici vlasti od ove godine. Tu se treba vratiti na početak: emigraciju iz 1945. niko nije prognao, ona je bežala pred sovjetskom armijom i od partizanske vojske koja je uzimala vlast. Dakle, spasavali ljudi svoje živote!
Oni su jedini koje je vlada iz matice klevetala, napadala i pretila im. Prema tzv. gastarbajterima, tj. «gostujućim radnicima» iz 1965. godine, stav je bio sasvim drugojačiji. Iako su dobrim delom ove ljude, naročito neobrazovane, koristili za svoje debeovske operacije, predstavnici režima nisu se diskriminatorski odnosili prema njima. Miloševićev režim je čak koristio antikomuniste i u emigraciji za svoje «informativne centre» po evropskim prestonicama i velikim gradovima američkog kontinenta. I ljudi bistriji, koji nisu bili miloševićevci u svojoj propagandi za «srpsku istinu», objektivno su služili, i to nesvesno, Miloševićevom režimu.
„S kojim pravom mogu da traže pravo glasa oni Srbi iz dijaspore koji ne dolaze redovno u maticu i ako ne učestvuju u ekonomskom i političkom životu matice?“
Manifestacije protiv Zapada izvođene su nepolitičkim sredstvima sa upotrebom velike količine primitivštine, tako da su dejstvovale kontraproduktivno. Dok su, recimo, Turci, gostujući radnici u Nemačkoj, osnivali razne «nemačko-turske» organizacije i institute, predstavnici naše dijaspore su, često udruženi sa preostalim emigrantima i gostujućim radnicima, demonstrirali sa pravoslavnim ikonama, sa portretima Sv. Save ili Karađorđa, ili Njegoša, ili Draže Mihailovića, kao da je to moglo da ubedi nekog Nemca ili nekog Amerikanca da smo mi u pravu. Neko je baš od ljudi iz dijaspore s pravom ukazao na anahroni i arhaični karakter naših manifestacija po inostranstvu. Da ne govorimo o «lobiranju».
Nepoverenje
Da, mislimo da je sve više bilo nepoverenja prema dijaspori, ali ne zbog dijaspore kao takve, koliko nepoverenja prema bahatim i agresivnim predstavnicima malobrojnih organizacija u dijaspori koji su pokušavali da obmanu: (1) da predstavljaju celu dijasporu i (2) da dijaspora jedva čeka da uzme svoja prava u svoje ruke. Pored legitimnih zahteva dijaspore – o kojima će biti reči na kraju – u dijaspori su se javljali besmisleni predlozi, zaboravljajući da nema dijaspore bez matice. «Nije ugrožena dijaspora. Ugrožena je matica», kaže u Politici od maja prošle godine Marko Mladenović. Jedan je akademik odmah predložio da dijaspora bira svoje predstavnike u parlament, «kamo sreće da je kadra predložiti i predsedničkog kandidata».
U komplimentima i udvaranju pravi smo majstori, čak i kada nismo članovi SANU… Jedna dama iz Pariza zahteva da dijaspora sama sebe predstavlja u parlamentu a ne ljudi iz matice! Ona piše o dijaspori da je to «obespravljeni narod van matice». A od koga je obespravljen? Od matice ili od zemalja u kojima živi? Toliko besmislica od ličnosti sa univerzitetskim obrazovanjem i univerzitetskim zanimanjem! Bilo je čak predloga iz dijaspore da njeni predstavnici pišu Ustavnu povelju Srbije i Crne Gore! Prosto neverovatno! I to ide dalje: jedna je dama predložila da, ako matica ne usvoji zahteve dijaspore, ceo slučaj bude iznesen pred Evropsku uniju, a druga je, iz SAD, zapretila da će dijaspora osnovati svoju stranku! Velika bi je budućnost očekivala bilo u matici bilo u dijaspori!
Jedna je dama predložila da, ako matica ne usvoji zahteve dijaspore, ceo slučaj bude iznesen pred Evropsku uniju, a druga je, iz SAD, zapretila da će dijaspora osnovati svoju stranku
Ako su sve nesrećne gluposti u dijaspori nailazile na ćutljivost kod naših ljudi javnog mnjenja, u dijaspori ima i realnijih i ozbiljnijih ljudi. Najznačajniji slučaj je onaj Borisa Vukobrata, poznatog privrednika iz Pariza: «Iako već 30 godina živim u inostranstvu i bavim se problemima ovog prostora, ne bih se usudio da glasam u ime srpskog naroda i nečijih interesa… jer nisam blizak prirodi tih problema koji su za ljude u Srbiji svakodnevna briga. Udaljen od njih, šaljem u skupštinu nekoga ko treba da odlučuje o interesima koji nisu moji? Pored toga, plaćam porez nekoj drugoj državi, a ne zemlji u kojoj glasam. Dakle, glasam za nešto što ne znam, a svojim finansijama ne doprinosim u zemlji u kojoj glasam…» (Politika 29. februara 2004.)
Neko je na Internetu postavio pitanje: «Zar ja odavde treba da ‘komandujem’ da namećem šta je dobro za njih a šta nije?» Dr Bogdan Maglić, poznati naučni istraživač, izjavio je Danasu da je «naša dijaspora fatamorgana». «U Americi imamo dosta sinova četnika kojima je san da se ovde (u zemlju) vrate na belom konju kao pobednici, a biznismeni, koji sarađuju sa Srbijom, vide način da se nešto zaradi, a ne da doprinesu otadžbini». To bi značilo da je to «poslovni patriotizam naše dijaspore». Mladi u Cirihu žele da se oslobode starijih generacija, odnosno njihovih običaja «fešti sa roštiljem i turbo-folk muzikom»…
Pravo glasa
Sasvim je jasno da treba urediti odnose sa ljudima u dijaspori koji žele da učestvuju u političkom životu Srbije, ali to nije moguće, po ma čijoj i po ma kojoj logici, bez izvesnih legitimnih uslova. Jedan naš čovek iz dijaspore, odnosno emigracije, Ivan Aleksić iz Engleske ispravno je izjavio: «S kojim pravom mogu da traže pravo glasa oni Srbi iz dijaspore koji ne dolaze redovno u maticu i ako ne učestvuju u ekonomskom i političkom životu matice?»
Prema tome, treba neka pitanja neodložno urediti kao što su: pitanje sticanja državljanstva, oslobođenje od vojne obaveze ljudi koji su pobegli iz vojske ili nemaju namere da služe našu vojsku; postavlja se pitanje prava glasanja na izborima, reč bi bila očigledno o aktivnom pravu glasa, ali za glasače pod izvesnim prirodnim uslovima, itd.
Srbija se nalazi u izuzetno teškim uslovima više decenija. Nijedna vlada ne može da reši niz nanizanih problema. Siromaštvo i tehnička i društvena struktura nalazi se u najtežem položaju. Nedostatak kadra i nedostatak svesti o borbi protiv korupcije ne samo u vladi već naširoko u društvu – postoje. Naš međunarodni položaj nije zavidan bez obzira ko je više kriv.
Dakle, Srbija živi, često nesvesno, pod teretom teškoća koje su izuzetnog zamaha. Dijaspora očigledno ne može da bude njen prioritet, naročito posle tako minimalnog učešća na predsedničkim izborima: «preko» 0,005 odsto, ni deset hiljada na realno procenjenih od oko milion i po. Sigurno je da će na sledećim izborima biti više glasača. Neka dogura i do 1%, ali to nije dovoljno da se sredstva Srbije previše troše zbog ovako slabog učešća. «To je očekivano i veoma realistično», izjavio je pre neki dan Zoran Lučić, član Upravnog odbora CeSID-a, i dodao jednu pojedinost potrebnu za naše razmišljanje: Jermena ima u svetu oko tri miliona, 900.000 ih ima pravo glasa, ali je glasalo prošle godine samo 6.000, dakle ni jedan odsto.
Prema tome, posmatrajmo probleme realno, prekinimo da se zanosimo romantikom, odbacimo neznalice i manipulante bilo iz matice bilo iz dijaspore. činimo ono što možemo, odnosno ono što treba da činimo za sebe i za sve ljude koji žele da podele sudbinu sa nama.
