NJena baka Nerandža, ocu njene majke, LJubomiru Jovančiću, izrodila je sedmoro dece. Baka Draga Petrović rodila ih trinaestoro. U zbegu iz Crne Gore, gubi svoju decu, sejući male grobove preko crnogorskih brda. Ona je od Petrovića. Po majci je Katarina. Iz bezmerne ljubavi prema njoj. „Moja majka je bila anđeo. Po njoj se zovem. Po majci.“ Krsno ime, Olivera. Jednom Vučo, jednom Šakić. Bila je na ratištima, na zgarištima srpskih svetinja od Benkovca do Romanije, da narod bodri. Dok leleče, da mu peva.
Otac Budimir joj je bio mornar, kapetan, boem, ali strog, daleko od njenih snova, od baletskih patičica, časova klavira i tajnih šetnji sa Galetom Muškatirovićem, njenom prvom ljubavi. Sa Ratkom Dražovićem putovala je po svetu i iz njegovog naručja brala zvezde blistavih profesionalnih uspeha. Sa Miladinom Šakićem ima sina, Maneta, umetnika, slikara. „On mi je sve. Isti Miladin. Mnogo liči na oca“.
Nije joj bilo lako da kroz život prođe bez grehova. „Budila sam raspomamljenu žudnju i strast, bolelo me je to i vređalo. često bi izazivalo moj prkos i želju da zgazim te koji ne umeju da me poštuju i u meni ne vide nešto više od telesnog… Ta moja lepota je bila eksplozivna i vrlo izazovna i to je zaista bilo teško nositi. Ali, ja sam uvek imala ljubav.“ Sada je sama.
Prkosila zlu
– Nisam nikom učinila nekakvo zlo. I kako je onda moguće da prođem kroz takav pakao, zašto, kome sam smetala? Mislim da će se to znati posle moje smrti. Smatram da je to nešto jako duboko i ozbiljno i da tu stvarno ima mnogo mraka, mnogo velikog mraka i da se zato i krije… Desilo mi se nešto izuzetno. Profesor Pravnog fakulteta, mislim da se zove Mladenović, obavestio me je telefonom da mi se mnogo zahvaljuje, da sam ga spasila samoubistva nekim medikamentima. I bočice je stavio na sto. U tom momentu sam se pojavila u jednoj emisiji na televiziji. Govorila sam o mojoj veri u večni život, u dobrotu, svetlost, da neću nikad da se predam, neću da kleknem ni pred kim, niti da dozvolim da me ponize i da ću da budem hrabra i istrajna do kraja. I njemu sam vratila veru u život. Možda je i tu jedan od razloga mog nestanka, što sam hrabrila svoj narod, prkosila zlu, što se nisam odrekla svog identiteta, sebe, svog imena, svog porekla, svoje vere.
„Ovo gde sada živim“ pisala je u svom „Aristokratskom stopalu“, poemi stradanja žene koja je i parisku „Olimpiju“ podizala na noge, „slika je jednog razorenog života u koji gledam hladno kao u gomilu ruševina. Tu su oni i tu sam ja. Moje lice je otkriveno, njihova su i dalje pod maskom… Ko me to goni i zašto? Neko može naivno pomisliti da patim od manije gonjenja. Ali, to nikada ni jedan psihijatar nije rekao.“ Mislila je da je ukleta. Sad sluti otkud njeno stradanje.
Bog me sačuvao
– U Makedoniji sam dva puta udarena kolima. Nikada nisam saznala ko me je udario. Lepo je bilo predviđeno da se kola u kojima sam ja udare s leđa i da se nabiju na kola pod senom. To je bilo ono vreme kad nije bilo benzina, pa smo nosili pozadi kante. To je smišljeno da izgorim. Da se udari u taj benzin, da plane seno… Ali, Bog me je sačuvao jer sam čista. Smem da kažem da sam čista onoliko koliko čovek može biti čist. Jer, ja nisam monahinja. Ali, nikakav veliki greh nemam. Nemam mržnju, nemam zločine, nemam pakost, osvetoljubivost..
NJeno „uvređeno, aristokratsko stopalo“ je ponovo kročilo na scenu. Vratila se Olivera Katarina, iz zbega, iz progona, iz duge noći.
– čudo mi se desilo. Želim da se beskrajno zahvalim svim onim molitvama monaha Hilandara, naročito ocu Vasiliju koji je sada teško bolestan i leži i želim mu ozdravljenje. Molim se sada za njega koji me je obavestio da se oni mole četiri puta dnevno za spas moga sina i mene. I ja sam se vratila, zamislite! Koncerta će biti mojih svuda po Srbiji, a onda, u svet! Igraću cigansku Majku hrabrost u francuskom filmu! Treba da mi izađe i trostruki album, tako da je to zaista moj povratak. Nisam samo bljesnula, nego je to istinski povratak i pobeda Srbije nad mrakom.
Majku negovala kao ptičicu
– U vreme kada sam srela Miladina, moja se majka teško razbolela, pretrpela je infarkt, pa se kasnije i paralizovala u bolnici… Jedna strana joj je bila potpuno oduzeta. Ja sam je svakodnevno obilazila, negovala i kao ptičicu hranila mrvicu po mrvicu. Mislila sam da ću umreti od tuge. Posle smrti moje majke, gubila sam redom svoje mile i drage. Izgubila sam svekra i svekrvu, Miladinovu sestru i brata, pa svoju tetku koja mi je zamenjivala majku, pa oca, a za njima su onda za redom, otišli svi moji muškarci koji su me nekada voleli…
E, da je život postelja meka
– Ovako glasi tačno moj stih: „Jedino sam u krevetu znala da si muško. E, da je život postelja meka, znala bih da sam imala čoveka.“ Htela sam da kažem da su svi muškarci spremni da se zaljubljuju u ženu, da joj daruju svoje strasti, da od nje uzimaju lepotu, emocije, uzbuđenja svakakva, međutim, kada dođu nevremena, zlovremena, kad dođu problemi, oni se izvuku. Oni negde nestanu. Žena ostaje sama.Verujte da sam se mnogo puta pitala gde su ti ljudi bili što su se zbog mene opijali, postajali alkoholičari, što su sekli vene, što su probali da se ubiju, gde su bili kad sam ja pala u nemilost. Nigde nikog. Jedan mi je priznao, jedan koji me je voleo, kad sam ga pitala – pa kako za sve ove godine ni jednom da okreneš telefon da pitaš od čega živimo Mane i ja – rekao mi je: „Nisam smeo“. To je jako tužno, to je tragično.
Vulkanski temperament
– Roditelji su mi mnogo lepo pevali. Majka mi je imala divan, kristalni sopran, a otac je svirao i harmoniku, onu malu, usnu. Zaista je bio poslednji pravi boem u Beogradu. Ja sam jedinica. Otac je moj bio burna priroda, kapetan broda, dosta je oluje bilo u kući. Jako je bio strog. Sećam se, jednom sam ostala duže nego što sam smela, a to je značilo, recimo, do devet sati uveče. Imao je običaj da kaže: „Prvi zraci sunca kad zađu, u kuću!“ A ja sam otišla da gledam neki indijski film, „Oluja“, to sam zapamtila za ceo život. Onda me je on dočekao, dobro me je istukao i terao me da budem u ćošku. A ja nikad nisam htela da se izvinim zbog toga, jer sam bila uvređena što me je išamarao. I onda je on isterivao da me slomi. Kaže: „Hoćeš li se ocu izviniti“? Ja se okrenem i drsko ga pogledam u oči. On ponovi: „Izvini se ocu“ i onda mi opet zvekne šamar. Kasnije je govorio da sam bila vulkanski temperament i da je on morao da bude strog, da me ukroti. Mnogo mi se više sviđalo kako se moja majka o svemu sa mnom dogovarala. Tada su počele da se nose pantalone, on mi to nije dozvoljavao. Onda me je sirota moja majka sačekivala u haustoru, sa suknjicom u rukama, da se presvučem. Ne mogu da kažem da sam baš imala neko spokojno i mirno detinjstvo. Mislim da mi je otac bio prestrog, iako me je jako voleo. A majka mi je bila apsolutni anđeo. I to je sreća da je ona, eto, stvarala neku ravnotežu.
LJubav na Tašmajdanu
– Uvek sam imala ljubav. Uvek jednog čoveka kome sam bila posvećena i koji me je onda štitio. Nažalost, nisam bila baš svetica kao moja majka koja je volela samo mog oca. To joj je bio prvi i poslednji muškarac u životu. Ja sam imala više ljubavi. Jedan od njih je bio Milan Gale Muškatirović, visoki intelektualac, koji je kasnije dugo bio Dekan tehnološkog fakulteta, vrhunski sportista, proglašen na jednoj Olimpijadi za najboljeg vaterpolo golmana na svetu, prelep je bio. Imala sam 15 godina, jao, to je bila tajna ljubav. Vršio je vrlo veliki uticaj na mene, mnogo mi je i pomagao, bila sam antitalenat za Imala sam sreću što sam imala profesorku Lilić, koja me je obožavala, prepoznala je u meni talenat i rekla: „Ma tebi to neće ni trebati. Ti si rođeni umetnik“. Pomogla mi je da maturiram. Verujte mi, ni dan-danas ne znam tablicu množenja.
– Gale je mogao samo da me sačeka posle škole, da zajedno, od V beogradske do mosta, gde sam stanovala, da tu kao šetamo. Znači, od Tašmajdana do Brankovog mosta i to dva ugla pre, da me slučajno ne vidi tata. I da me ne vide komšije. Pa, nekad, kad idem u školu, idem preko Tašmajdanskog parka. Svi su profesori znali da mi tuda idemo i onako su se smejuljili. Dopadalo im se, jer su videli da je to velika ljubav. Naravno da je to trajalo nekoliko godina potpuno platonski. Bio je to prvi muškarac u mom životu. Bilo je božanstveno. Zajedno smo plivali, trenirali na Adi…
Ratko, moj Pigmalion
– Ratko Dražević je, to da znate, već bio razveden od svoje „sirote Živke“, kako ju je uvek zvao. Znao je da donese po dva kofera stvari „za sirotu Živku“. Na milion jedan način pokazivao je veliku ljubav prema meni da sam imala osećanje apsolutne superiornosti i to što je pomagao svoju bivšu ženu, nije mi nimalo smetalo, čak mi je bilo simpatično. Živeli smo zajedno u Rimu, Parizu, Beogradu. Nikad više u životu nisam srela takvog čoveka. Snažna ličnost, eruptivna, duhovita, jaka. Izgledao mi je kao polubog. To uvek uzbuđuje ženu, kad neko ima moć. Upoznala sam ga kao direktora „Avala filma“. Uopšte nisam tada znala da je iz političkih struktura, da je bio obaveštajac, nisam znala da je za vreme rata obavljao vrhunske obaveštajne zadatke za zemlju i za Tita. Kao uvek kad bih se zaljubila, mislila sam da je to do kraja života. On je bio grub čovek, markantan, sa jakim obrvama, krupan, visok, a bio je nežan kao svila prema meni. Nazivao me je u srednjem rodu, jer me je doživljavao kao, recimo, neko žuto pile, kao nešto nežno, pahuljasto. Kao neko detence. Život sa njim je bio najlepši, najzanosniji. Tad sam velikim koracima išla ka vrhu, dobijala sam na desetine scenarija da biram uloge, išla sam po svetu i Evropi. On je postao moj Pigmalion, rešen da me dovede do svetskog vrha. Ali, šta je razlog što sam ga ostavila?
Život za tri filma
– U jednom momentu u meni se probudila jaka želja da budem majka. On nije to nikako hteo da prihvati i nije nikada imao dece, jer se obaveštajci čuvaju dece, da ne budu ucenjivani. Govorio mi je da, ako budem imala dete, da ću mu se sva posvetiti, da ću da upropastim svoju karijeru: „Svaka žena može biti majka, ali samo jedna može biti tako obdarena od boga, sa toliko talenata, i biti tako posebna“. Bila sam se umorila od stalnih putovanja avionom od hotela do hotela, stalnog maltretiranja, uvijanja kose. Sve mi je to postalo toliko dosadno. I ja sam pobegla. Iz Rima sam pobegla od njega. I zamislite, da li postoji slučaj, ne znam, Miladin koji je deset godina pokušavao da me osvoji, saznao je da sam se vratila. NJegovi prijatelji su me nazvali telefonom i rekli mi: „Miladin umire, jedinu želju ima da tebe vidi“. Ko to da odbije? Dojurila sam u njegov stan, oni su sedeli tu, a on je ležao u pidžami. Stvarno je imao penicilijski šok. Tu sam bila kratko, desetak minuta. I dalje mi nije padalo na pamet da budem sa njim. On je posle danima insistirao da me izvede na ručak, da mi se zahvali što sam došla. I stalno je govorio da bi najviše na svetu želeo da sa mnom ima sina. I ja sam „pala“ na to. Je l’ verujete? Ali, nije to tako brzo bilo. Otišla sam u svet, na snimanje filmova. Još je Ratko mene jurio tu. Stizala su pisma od Miladina da želi sina sa mnom i Ratko ih je našao: „Jao, znao sam da će na sina da te slomi“. I tako se to desilo. Moj život je, da vam kažem, bar tri filma. Udala sam se za Miladina.
Nikog se nisam bojala
– Kada je počelo da se priča da ću da se udam, Ratko je hteo da me ubije. Nije mogao da preživi da odem od njega, tako da postoje teorije da je on sve ovo režirao. Postoje, samo ne mogu to da tvrdim. Zakleo se da će me uništiti. Milka Stojanović mi je rekla: „Beži iz zemlje, ubiće te“. Pozvala sam ga telefonom: „čujem da pretiš da ćeš me ubiti. Evo, doći ću gde god hoćeš, pucaj. Ali, prvo razmisli zašto sam ja otišla. Jer nisi hteo moje dete? S kojim pravom ti meni da ne daš dete?“. Ali je toliko vriskao, postoji žena svedok, koja je bila sekretarica „Avale filma“, koja zna koliko je plakao, urlao da će me kazniti, da će mi se osvetiti, da ću ga zapamtiti. Ali, nikoga se nisam bojala zato što sam čista. Nisam otišla zbog nekog flerta, nego iz dubokog uverenja da hoću da budem majka. I vrlo sam srećna danas što imam sina. I vidite kakvog, divnog sina imam, lutku jednu.
Željna nežnosti
– Vodila sam veliku borbu za Miladinovo zdravlje. I spasila sam mu ruku. Kakva sam bila kao žena? Tri puta dnevno sam išla kada je bio u bolnici. Sve sam naučila da radim što sestre rade, sebi sam mirisala na asepsol, jod i asepsol. Stvarno sam bila jako požrtvovana. Takva sam i kao majka. Pa, ja sam, molim vas, prodala svoj stan, ko bi to uradio, i dala detetu: „Idi, spašavaj se!“ I onda sam spala na garsonjeru, u kojoj sam htela da umrem od vrućine i onda sam se selila iz jedne garsonjere u drugu. Sin me je za to vreme izdržavao. Od svoje bedne penzije to nisam mogla. Eto tako, moj je život čudo jedno, i gore i dole, i uzlet veliki u nebo, i sunovrat u zemlju. Imala sam potonuća strašnih, pogotovu kada je Mane bio u Španiji, mislila sam – on je odrastao, snaći će se sam, ne mogu više da izdržim to nerazumevanje totalno, to ponižavanje.
Onda bih se trgla i rekla sebi – imaš sina, a on nema nikoga sem tebe. Moraš da budeš jaka. Stalno sam morala da budem jaka, a verujte, teško je to. Ja sam nežna žena, željna nežnosti, topline. Zato toliko doživljavam publiku, jer sam usamljena. Ja sam sama. Nemam nikoga. Kako mogu, posle takvih ličnosti, da budem sa nekim ko im nije ni blizu. Srela sam neke bogate koji su mi bili jako dosadni, s kojima nikad ne bih prihvatila da živim negde u inostranstvu, u nekoj vili i da gledam kako su opterećeni digitronima i parama. Ne mogu ja to. Onda sam odlučila da budem sama. To je moja posebna lična drama. Sama sam jako dugo. Kao da sam monahinja. Ne znam da li bih mogla da izronim iz svoje samoće. Koji bi taj bio da me povede. Ne znam da li takav postoji. Sumnjam.
Lepota kao usud
– Od svih svojih ljubavi i ljudi koji su bili sa mnom, nekako sam se dostojanstveno rastala, nikada nijednu ružnu reč nikom nisam rekla. Ja ih čuvam. Oni su deo mog života i kako ne volim da budem ukaljana, neću ni njih da prljam. Nikada nisam bila naga u filmu. A svi su hteli da me skinu. Lepotica! Cepali mi haljine. Nagovore partnere da pokušaju da mi pocepaju, odmah reagujem, prekinem snimanje. A znate koliko mi je danas drago zbog moga sina što on može da bude ponosan na majku, a ne da se stidi. čak i kad sam imala neke scene silovanja, to sam tako lepo, elegantno odglumila, a ne da me ponižavaju. I tu sam znala da se čuvam. Imam 68 godina, skoro 70. Nisu me slomili, nisu me ubili. Nemam čega da se stidim. Nisam ništa radila gadno, pa da to ostane. To se sve ispisuje na licu. Kad si nešto radio ružno i gadno, to ti izađe na lice. Ja skoro da nemam bora. Ja sam čista. U suštini svojoj sam zaista čista.
