Srbija je oduvek bila na putu kojim svi prolaze, bilo da je reč o legalnoj ili ilegalnoj trgovini robom i ljudima, ali i onom nevidljivom, dragocenim informacijama. Od davnina je područje celog vrućeg, a bogatog Balkana prekriveno gustom mrežom ne samo obaveštajnih službi svetskih sila i razvijenih zemalja Zapada i Istoka, nego i agenata iz regije i susednih država. Rečju, svih koji žele da pobede u trci za političku, ekonomsku i obaveštajnu moć i uticaj, ili makar da se o njih ogrebu.
U mirna vremena, na meti špijuna u čak 70 odsto slučajeva nisu vojne i diplomatske tajne nego poslovni sistemi, jer se u savremenom svetu države i ne osvajaju toliko na bojištu, koliko putem privrede, proizvodnje, nauke, ideja.
Oružare nema ko da štiti
Najsvežiji primer moguće poslovne špijunaže zabeležen je u fabrici oružja „Zastava“ u Kragujevcu, čija su tri rukovodioca 2008. prešla u crnogorsku vojnu fabriku „Tara“ u Mojkovcu. S obzirom na to da je tehnologija proizvodnje oružja vodeća na listi industrijske špijunaže, uprava „Zastave“ još strahuje da su oružari u Mojkovcu došli do poverljive dokumentacije za proizvodnju najnovijih cevi za puške i pištolje.
• I pored toga, o svetu poslovne špijunaže se u Srbiji malo govori. Tek s vremena na vreme pojavi se kratka vest, da je određeno preduzeće, koje se takmiči sa ostalima na tenderu za neku javnu nabavku, volšebno došlo do podataka iz dokumentacije protivnika, ponudilo bolje uslove i – pobedilo. Mada nije sasvim objašnjeno na koji način se dolazi do strogo čuvanih poslovnih tajni, prst se najviše upire na državne organe koji su raspisivali konkurse.
• Na nišanu ekonomskih uhoda su gotovo uvek uspešna preduzeća čiji način poslovanja, dobro plasirane proizvode, a pre svega važne mušterije pokušavaju da preuzmu druge kompanije. Ključna slaba karika je uvek čovek, a stručnjaci se slažu da su u vreme krize posebno osetljive dve kategorije ljudi.
Štetočine gutaju milijarde
Istraživanja su pokazala da korupcija, u koju se svrstava i međukorporacijska špijunaža, ošteti kompanije u SAD za oko 400 miliona dolara godišnje, a taj iznos se povećava iz godine u godinu. Slično je i u zemljama Evrope, gde samo privreda Nemačke, zbog industrijske i poslovne špijunaže, godišnje izgubi dobit između 15 i 50 milijardi evra.
To su, pre svega, radnici koji su ostali bez posla, a imali su pristup podacima, kao i oni koji su zaposleni, ali im je smanjena plata. Potencijalne mete su najpre kompanije sa sopstvenom robnom markom, kao što su pivare, proizvođači vode, cementare, pivare, farmaceutske kompanije i one za informatičku tehnologiju.
• Špijunira se na najjednostavniji način, zapošljavanjem „svog čoveka“ kod konkurenta. Zato sve veći broj preduzeća u Srbiji u ugovorima o radu ima i klauzule o obavezi čuvanja poslovnih tajni, koje idu dotle, da se radnici unapred obavezuju da nekoliko godina neće raditi u istoj ili sličnoj branši ukoliko napuste firmu.
Kec u rukavu
Prostor Balkana je pun političkih potresa i ako neko sa strane hoće da ga kontroliše, mora da ima u rukama mogućnost da izaziva sukobe i smiruje ih.
– Ako neko prikuplja podatke o jednoj državi i poznaje ljude iz njene vlasti, pitanje je može li da radi isto, ako dođe nova vladajuća garnitura. Zbog toga je neophodno da ima „keca u rukavu“, a to je, recimo, pretnju da se mora raditi za ekonomske interese njegove zemlje ili kompanije, inače će izazvati nemire u nekom osetljivom području u zemlji, a kod nas su to Kosovo i Vojvodina – objašnjava Dragan Telesković, bivši vojni kontraobaveštajac.
Ovakve mere opreza su uvele inostrane kompanije, s tim da se klauzule o tajnosti često izbegavaju, zahvaljujući „rupičastim“ srpskim zakonima. U isto vreme, većina srpskih poslodavaca i dalje ne strahuju od klasične ekonomske špijunaže, verujući da od njih nema šta da se ukrade, jer je poznato da i ono malo proizvodnje u otadžbini kaska za svetom bar dve tehnološke generacije.
• U otadžbini gotovo na prste mogu da se izbroje kompanije, koje se štite od industrijske i poslovne špijunaže, a uzroke valja tražiti u zaostalim navikama iz vremena socijalizma, kada društvena preduzeća ne samo da nisu štitila informacije i projekte, nego su ih čak davala i besplatno, tvrdi za „Vesti“ Radoslav Veselinović, direktor kompanije „Galeb group“ iz Šapca i bivši prvi čovek Privredne komore Srbije.
