SRPSKE VLADE OD PROTE MATEJE
DO VOJISLAVA KOŠTUNICE
Dva veka nestabilnosti
Prosečna srpska vlada, od 1805. do danas, trajala je 13 meseci, najkraća je opstala samo dva dana, a najduža osam godina
Svečanom akademijom, bogatim kulturno-umetničkim programom kao i drugim manifestacijama, u selu Veliki Borak kod Barajeva danas će početi obeležavanje izuzetno značajnog jubileja, dva veka od osnivanja Praviteljstvujuščeg sovjeta srpskog – prve srpske vlade. Događaju u Borku prisustvovaće Vojislav Koštunica, predsednik Vlade Republike Srbije, Predrag Marković, predsednik Narodne skupštine, predstavnici vojske i drugi zvaničnici. Dvestogodišnjica osnivanja naše prve vlade bila je i povod da grupa autora napiše knjigu „Vlade Srbije 1805 – 2005” koja će, u sklopu obeležavanja ovog jubileja večeras biti predstavljena u atrijumu Narodnog muzeja. Svečanost će biti i sutra, u Stragarima.
Šta se to tako značajno pre dva veka dogodilo u Velikom Borku, kakve je posledice imalo osnivanje Praviteljstvujuščeg sovjeta za razvoj srpske države i, konačno (što je danas, možda i najaktuelnije), kakve su u proteklih dve stotine godina bile odlike srpskih vlada.
Posle velikih ustaničkih uspeha, a naročito nakon pobede nad Turcima na Ivankovcu, među uglednim ljudima toga doba sve je više preovladavalo mišljenje da je došlo vreme „da se postaramo sad za u vnutrenost dobar poredak uvesti”, kako je govorio Prota Mateja. Zato je bilo dogovoreno da se održi ustanička skupština na kojoj će se izabrati „sinod” (vlada). Bilo je planirano da se ustanici okupe u Bogovađi, ali je Karađorđe poručio da tamo ne može da dođe, pa je skupština održana u selu Veliki Borak, u kući kneza Sime Markovića. Tamo se raspravljalo o različitim stvarima i taman kad se učinilo da će „zasedanje” imati običan tok Prota Mateja je podsetio Karađorđa na njegovo obećanje da će na prvoj sledećoj skupštini „sinod postaviti”. Karađorđe je na to odgovorio „Kojekude, eto ti skupština pa biraj najbolje i koga hoćeš, pak ljude vodi u Voljaču i tamo sedite”. Tako je, u Velikom Borku nastao Praviteljstvujušči sovjet – prva srpska vlada.
Za predsednika sovjeta izabran je prota Mateja Nenadović, a za sekretara Boža Grujović. U sovjetu su sedeli najugledniji ljudi iz svake nahije – Pavle Popović iz beogradske, Vesa Velimirović iz valjevske, Koja Ivanović iz šabačke, Stojan Pavlović iz rudničke, Jovan Protić iz požarevačke, Milijan Zdravković iz ćuprijske, Avram Lukić iz čačanske, Mladen Milovanović iz kragujevačke, Vasilije Petroman iz užičke i Vukoman N. iz jagodinske. Sovjet je u početku zasedao u manastiru Voljači, odakle se preselio u Bogovađu, a potom u Smederevo.
Tako je, godinu dana posle održavanja prve ustaničke skupštine (u Ostružnici) nastala i prva „moderna” srpska vlada. Slučaj je hteo da se i ona osnuje u mestu koje se danas, bar administrativno, nalazi u sastavu Beograda, srpske prestonice – dakle u gradu u kojem je bilo i sedište većine narednih vlada.
Nije lako nabrojati koliko je vlada bilo od 1805. do danas, ko se sve nalazio na njihovom čelu, odrediti koliko su različiti „premijeri” bili samostalni od vladara, a koliko njihovi poslušnici, a još teže ustanoviti jesu li ministri vodili računa samo o svojim interesima ili su slušali i „glas naroda”. Različito mišljenje o ovom pitanjima imaju i naši istoričari. Ipak, većina se slaže u jednom – glavna odlika dosadašnjih srpskih vlada jeste da su bile nestabilne i da su se veoma često menjale.
– Prosečna srpska vlada, od 1805. do danas, prema našim saznanjima, trajala je 13 meseci. To govori da su one bile nestabilne i da se vlast na ovim prostorima često menjala. Bilo je slučajeva da pojedine vlade traju samo nedelju dana, a najkraće je trajala vlada Koste Protića iz 1879 – samo dva dana. S druge strane, najduže je na vlasti opstala vlada Avrama Petronijevića – od 1844. do 1852. godine, a potom vlada koju je sastavio Ilija Garašanin, objašnjava istoričar Radoš Ljušić, jedan od autora knjige „Vlade Srbije 1805 – 2005”.
čini se da su se vlade najčešće smenjivale u periodu od polovine 19. veka do 1941. godine, kada je parlamentarni sistem bio najrazvijeniji. To je bila odlika i Karađorđevića i Obrenovića koji, izgleda, nisu imali mnogo poverenja u svoje ministre i stranačke vođe. Tako je, recimo, Nikola Pašić vladu sastavljao čak 22 puta, po čemu je apsolutni rekorder u našem parlamentarnom životu. Ta činjenica mnogo govori o ondašnjim prilikama u srpskoj državi i mentalitetu našeg naroda, ali je i potvrda da je društvo ipak bilo demokratično. Naime, česte promene vlada nisu karakteristike diktatorskih režima i apsolutističkih vladavina.
– Naše vlade bile su najstabilnije upravo u periodu kada je bilo najmanje demokratije, pa je to odlika i komunističkog vladavine. Tada nije bilo opozicije niti velikih talasanja, a vlade su se, sem u izuzetnim okolnostima menjale svake četiri godine. Zanimljiv je i period od 1941. do 1945, kada smo, praktično, imali tri vlade – kraljevsku u Londonu, vladu koja je pod uticajem Nemaca sastavljana u okupiranom Beogradu i vlade koje su na teritorijama pod svojom kontrolom pravili partizani. Prošlost nam je, znači, bila burna, a videćemo šta će nam u vezi s ovim pitanjem doneti budućnost – ističe Radoš Ljušić.
