Srbija, za koju mnogi uporno misle da je poljoprivredna zemlja, izvozom hrane ne može pokrije ni polovinu novca koji se potroši na uvoz automobila, pokazuju podaci trgovinskog bilansa u prva četiri meseca ove godine. Naime, od izvoza hrane, tj. žitarica i šećera i, recimo, malina ostane neto 84 miliona, a na uvoz automobila i kamiona od januara od aprila potrošeno je 206 miliona evra. A uvoz drumskih vozila tek je nešto više od sedam odsto ukupnog uvoza, teškog 2,9 milijardi evra.
Odnos uvoza i izvoza ne postaje ništa bolji ni kada se srpski izvoznim adutima priključe čelik, na kome se zaradilo 85,7 miliona, obojeni metali – 32 miliona, i automobilske gume – 26 miliona. Jer, i Evropa i Rusija, od kojih najviše uvozimo, imaju keca u rukavu. Na rusku naftu otišlo je 354 miliona evra i na gas još 188, a EU nam je prodala robe za 626 miliona evra više nego što je iz Srbije uvezla.
Crno bez Bosne
Glavni trgovinski partneri Srbije su Nemačka i Italija, kao i Rusija. Sa EU se obavi polovina trgovine, ali da nema Bosne i Hercegovine i Makedonije srpskoj privredi bi se crno pisalo. Kada se prebije uvoz i izvoz, Srbiji je od komšija preko Drine u prva četiri meseca ostalo 82,4 miliona evra, a od Makedonaca 20,6 miliona. Najteže pada deficit sa Rusima, glavnim snabdevačima energijom – minus iznosi čak 467 miliona. Ako je za očekivati da se u probirljivu Nemačku izveze za 129 miliona evra manje nego što se iz nje uveze, pitanje je da li se baš mora imati negativan skor i sa Rumunijom – 78 miliona, Bugarskom – 37, ili Poljskom – 40 miliona.
Spoljnotrgovinski deficit, kako se stručno zove kada svetu prodate manje robe nego što uvezete, stara je boljka domaće ekonomije. Iako je Srbija u poslednja četiri meseca povećala izvoz gotovo za 23 odsto, situacija se nije popravila. Naprotiv, još je gora, jer je izvoz povećan još više – za 32 odsto, pa je deficit narastao na 1,6 milijardi evra, ili čak 40 odsto iznad onog u istom periodu lani.
Uvoz povećava pre svega rast tražnje, tj. građani Srbije više troše jer su im krediti i lizing dostupniji nego ranije. Najviše se troši za energente – struju, naftu, ugalj i gas, koji odnesu svaki peti evro ukupnog uvoza. I dalje se uvozi previše robe široke potrošnje, čak četvrtina vrednosti uvoza, a premalo mašina i opreme za proizvodnju.
Privatizacija i restrukturisanje preduzeća počeli su da daju rezultate, kao i regionalni ugovori o slobodnoj trgovini, ali privreda Srbije se presporo okreće izvozu. Na konkurentna inostrana tržišta ne može ići roba bez garancija kvaliteta i rokova isporuke.
– Davno su prošla vremena kada smo na istok izvozili šta smo i koliko hteli. U SSSR smo, recimo, obuću slali u vagonima, u koje je ubacivana bukvalno lopatama, bez uparivanja cipela. Sada je to tržište kao i svako drugo, traži kvalitet i svetske standarde – kaže dr Vladana Hamović iz Instituta za ekonomiku poljoprivrede.
Željni slikanja
Na strani uvoza najviše deviza ode na naftu. Privreda i vozači automobila potroše gasa i benzina za čije spravljanje se od januara do aprila uvezlo nafte vredne 470 miliona, plus njenih derivata i koksa za još 150 miliona. Za hemikalije je potrošeno 426 miliona, mašine 254, motorna vozila 205 miliona. Izvozni uspeh sa hranom i metalima delimično se potire uvozom iz iste grupe proizvoda. Na uvoz povrća i voća otišlo je 52 miliona evra, a kafe i začina 30 miliona, dok je uvezeno čelika i obojenih metala za 195 miliona. Željni smo, izgleda, slikanja i cenimo tačnost, jer se smo na strane časovnike i fotoaparate potrošili 10 miliona evra.
Druga strana medalje je medveđa usluga koju pruža još uvek zatvoreno domaće tržište. Velikom broju preduzeća koji je zaštićen od strane konkurencije više se isplati da radi za domaćeg kupca koji ne može mnogo da bira nego da se bori za poziciju napolju. Zbog toga je srpski izvoz za period januar-april tek polovina hrvatskog od 2,5 milijardi, iako je, bar po broju stanovnika, Srbija gotovo duplo veća zemlja. Da se Srbija na vreme uhvatila u koštac sa onima koji znaju kako se proizvodi za tržište možda bi imala veći izvoz od Bugarske. Da ne govorimo o Sloveniji, koja je sa brojem žitelja jednakim Beogradu i Novom Sadu, od izvoza samo u februaru zaradila koliko Srbija za prva četiri meseca ove godine.
– Ne može se budućnost privrede Srbije bazirati na izvozu šećera. Naša jedina šansa je da se u Nišu, Kragujevcu, Kraljevu ili nekom do propalih tehnoloških centara konačno pojavi neko veliko svetsko ime poput, recimo, „Simensa“. To je način na koji su Mađari podigli svoj izvoz na 50-60 milijardi evra, a domaći primer je „Ju-Es stil“ u Smederevu – kaže Miroslav Zdravković sa Ekonomskog instituta u Beogradu.
