Danas se slavi praznik đurđic

Srpska pravoslavna crkva i vernici slave danas praznik đurđic, u spomen na prenos moštiju svetog Georgija, velikomučenika i borca za hrišćastvo, koji je česta krsna slava u Srba.

Na liturgijama u hramovima pominje se stradanje svetog đorđa, čije su mošti, po želji samog svetitelja, prenete u Lidu palestinsku, u hram njemu posvećen. Sveti Georgije je veoma poštovan u našem narodu i slavi se dva puta godišnje – kao praznik prenosa moštiju svetitelja (đurđic) i 6. maja (23. aprila po kalendaru SPC) kada se obeležava dan njegove smrti (đurđevdan).
U bogoslužbenom kalendaru samo je đurđevdan obeležen crvenim slovom, dok đurđic ne spada u zapovedne praznike iako je od velikog značaja za pravoslavnu crkvu.
Sveti Georgije je pogubljen 303. godine, zato što je kao Hristov vojnik odbio poslušnost caru Dioklecijanu, velikom progonitelju hrišćana, izjavivši da se ne plaši da umre za svoju veru.
Propovedao je novozavetnu veru i, prema predanju, čak je i carevu ženu Aleksandru uspeo da preobrati u hrišćanstvo. Oboje su osuđeni na smrt odsecanjem glave, a predanje kaže da je carica preminula pre izvršenja carske naredbe.
Na pravoslavnim ikonama i srednjovekovnim freskama sveti đorđe je predstavljen kako sa krstastim mačem ubija aždaju koja je simbol pagnske vere.
U pravoslavnim manastirima sveti đorđe je prvi u redu svetih ratnika sa štitom i krstastim mačem.

Praznik Svetog velikomučenika Georgija-đurđic
Praznik Svetog velikomučenika Georgija-đurđic, slava ili preslava mnogih srpskih mesta i porodica. Praznik Svetog Georgija (đurđevdan) se slavi 6. maja, a jesenja slava je u spomen prenosa moštiju svetog đorđa (Georgija) iz Nikomidije u Lidu Palestinsku.

U noći uoči stradanja, sveti đorđe je video Hrista, koji mu je na glavu stavio venac pobednika i rekao da će uskoro biti sa njim. Sveti đorđe je to snoviđenje ispričao svom slugi i zamolio ga da njegovo telo prenese u Palestinu, zavičaj njegove majke. U vreme cara Konstantina, u Lidi Palestinskoj, hrišćani su sazidali divan hram posvećen svetom đorđu.

Prilikom osvećenja tog hrama, prenete su i sahranjene u njemu čudotvorne mošti svetog đorđa, velikomučenika Hristovog.

Preslava – zavetina, to je slava koju pojedini gradovi ili sela slave kao svoju slavu. Ta mesta se mole jednom svetitelju kao zaštitniku svih žitelja. Ako se slavi pojedinačno, to je porodični praznik, kada porodica,naprimer, slavi đurđevdan, onda obeležava i jesenji praznik đurđic.

Sveštenomučenik Akepsim, episkop naesonski i drugi s njim

Osamdesetogodišnji starac Akepsim, ispunjen svakom vrlinom hrišćanskom, seđaše jednoga dana u domu svome sa gostima svojim. Utom dete neko ispunjeno blagodaću Duha Božjeg pritrča starom episkopu, celiva ga u glavu i reče: „Blago ovoj glavi, jer će za Hrista primiti mučenje!“ Ovo proročanstvo uskoro se obistini. Car Savorije podiže ljuto gonjenje hrišćana po svoj Persiji, te i sveti Akepsim bi uhvaćen i izveden pred nekoga kneza žrečevskog. Uhvaćenom i vezanom episkopu pristupi neko od njegovih domaćih i upita, šta zapoveda u pogledu doma. Svetitelj mu odgovori: „To više nije dom moj, ja bespovratno odlazim u dom višnji“. Posle velikih istjazanja bude bačen u tamnicu, gde sutradan budu dovedeni i Josif, prezviter i starac od sedamdeset godina, i Aital đakon. Posle trogodišnjeg tamnovanja i mnogih muka Akepsimu odsekoše glavu.Josifovo telo Promislom Božjim nestade te noći, a nad telom Aitalovim izraste drvo „marsina“, koje isceljivaše svaku bolest i svaku muku na ljudima. I tako trajaše pet godina, pa onda zlobni i zavidljivi neznabošci posekoše to drvo. Postradaše ovi Hristovi vojnici u IV veku, u Persiji, a za vreme neznabožnog cara Savorija.

Prepodobni Ilija Egipatski

Podvizavao se blizu Antinoa, glavnog grada Tivaide. Proživeo sedamdeset godina u surovim i nepristupnim stenama pustinjskim. Hranio se samo hlebom i urmom, a u mladosti postio po čitave nedelje. Isceljivao sve muke i neduge na ljudima. Sav je drhtao od starosti. Upokojio se u sto desetoj godini života i preselio u radost Gospoda svojega. „čuvajte um vaš od rđavih mišljenja o bližnjim znajući da njih ubacuju demoni s ciljem, da bi udaljili um od viđenja svojih grehova i od ustremljenja ka Bogu“.

Žitije Svetog velikomučenika Georgija

Sveti Georgije je rođen u Kapadokiji, u Maloj Aziji, od bogatih i uglednih roditelja hrišćanske vere. Posle smrti majke, sve bogatstvo je podelio siromašnima. U to vreme idolopoklonstva, Rimskim Carstvom je vladao Dioklecijan. On ga je postavio, u dvadesetoj godini života, u čin vojvode. Ali, kada je car počeo goniti i ubijati hrišćane, po nagovoru svojih savetnika, sveti Georgije je smelo ispovedio veru. Car je, razjaren Georgijevim postupkom, naredio je vojnicima da ga muče. Muke koje je Svetitelj izdržao prevazilazile su ljudske mogućnosti. Ali, ukrepljivan milošću Božijom, sveti Georgije je sve izdržavao. Videvši ovo nadprirodno zbivanje, mnogi od prisutnih, među njima i kraljica Aleksandra, primili su hrišćanstvo. Videvši da se Svetitelj ne može slomiti telesnim mukama, zli car je naredio da se mačem pogube i sveti Georgije i carica Aleksandra, 6. maja (23. aprila) 303. godine. Taj dan se slavi kao praznik Svetog velikomučenika Georgija – đurđevdan.
Pre smrti je sveti velikomučenik zamolio svog slugu da njegovo telo pogrebe u Palestini, odakle mu je mati bila rodom.
U vreme rimskog cara Konstantina u Lidi, malom gradu u Palestini, sazidan je hram svetog Georgija. Prilikom osvećenja tog hrama verni sluga je ispunio poslednji Svetiteljev zavet prenošenjem moštiju. Na taj dan, 16. novembar (3. novembar), naša Crkva praznuje Prenos moštiju svetog velikomučenika Georgija iz Nikomidije, gde je postradao, u Lidu palestinsku. U narodu je ovaj praznik poznat kao đurđic.

Praznik Svetog velikomučenika Georgija-đurđic, slava ili preslava mnogih srpskih mesta i porodica. Praznik Svetog Georgija (đurđevdan) se slavi 6. maja, a jesenja slava je u spomen prenosa moštiju svetog đorđa (Georgija) iz Nikomidije u Lidu Palestinsku.

U noći uoči stradanja, sveti đorđe je video Hrista, koji mu je na glavu stavio venac pobednika i rekao da će uskoro biti sa njim. Sveti đorđe je to snoviđenje ispričao svom slugi i zamolio ga da njegovo telo prenese u Palestinu, zavičaj njegove majke. U vreme cara Konstantina, u Lidi Palestinskoj, hrišćani su sazidali divan hram posvećen svetom đorđu.

Prilikom osvećenja tog hrama, prenete su i sahranjene u njemu čudotvorne mošti svetog đorđa, velikomučenika Hristovog.

Preslava – zavetina, to je slava koju pojedini gradovi ili sela slave kao svoju slavu. Ta mesta se mole jednom svetitelju kao zaštitniku svih žitelja. Ako se slavi pojedinačno, to je porodični praznik, kada porodica,naprimer, slavi đurđevdan, onda obeležava i jesenji praznik đurđic.

Sveštenomučenik Akepsim, episkop nćsonski i drugi s njim

Osamdesetogodišnji starac Akepsim, ispunjen svakom vrlinom hrišćanskom, seđaše jednoga dana u domu svome sa gostima svojim. Utom dete neko ispunjeno blagodaću Duha Božjeg pritrča starom episkopu, celiva ga u glavu i reče: „Blago ovoj glavi, jer će za Hrista primiti mučenje!“ Ovo proročanstvo uskoro se obistini. Car Savorije podiže ljuto gonjenje hrišćana po svoj Persiji, te i sveti Akepsim bi uhvaćen i izveden pred nekoga kneza žrečevskog. Uhvaćenom i vezanom episkopu pristupi neko od njegovih domaćih i upita, šta zapoveda u pogledu doma. Svetitelj mu odgovori: „To više nije dom moj, ja bespovratno odlazim u dom višnji“. Posle velikih istjazanja bude bačen u tamnicu, gde sutradan budu dovedeni i Josif, prezviter i starac od sedamdeset godina, i Aital đakon. Posle trogodišnjeg tamnovanja i mnogih muka Akepsimu odsekoše glavu.Josifovo telo Promislom Božjim nestade te noći, a nad telom Aitalovim izraste drvo „marsina“, koje isceljivaše svaku bolest i svaku muku na ljudima. I tako trajaše pet godina, pa onda zlobni i zavidljivi neznabošci posekoše to drvo. Postradaše ovi Hristovi vojnici u IV veku, u Persiji, a za vreme neznabožnog cara Savorija.

Prepodobni Ilija Egipatski

Podvizavao se blizu Antinoa, glavnog grada Tivaide. Proživeo sedamdeset godina u surovim i nepristupnim stenama pustinjskim. Hranio se samo hlebom i urmom, a u mladosti postio po čitave nedelje. Isceljivao sve muke i neduge na ljudima. Sav je drhtao od starosti. Upokojio se u sto desetoj godini života i preselio u radost Gospoda svojega. „čuvajte um vaš od rđavih mišljenja o bližnjim znajući da njih ubacuju demoni s ciljem, da bi udaljili um od viđenja svojih grehova i od ustremljenja ka Bogu

www.rts.co.yu
Život Svetog đorđa

Sveti đorđe je rođen u bogatoj i čestitoj hrišćanskoj porodici, krajem trećeg veka nove ere. Živeli su u Kapadokiji, sve dok otac svetog đorđa nije postradao za Hrista. đorđe je bio sasvim mali kad je ostao bez oca. Da bi izbegla progone hrišćana, njegova majka se preselila u Palestinu, odakle je bila rodom. Tako je đorđe rastao u zemlji gde je Hristos živeo i propovedao. Uz dobru i pobožnu majku, izrastao je u pravog hrišćanina, čije srce nije bilo ni hladno ni mlačno, već je plamtelo ognjenom ljubavlju prema Hristu. Stupio je u vojsku.

đorđe je bio izvanredno lep, visok i stasit, a odlikovala ga je plemenitost, poštenje i hrabrost, pa je već u dvadesetoj godini stigao do časti tribuna i „Kao takav beše na službi pri caru Dioklecijanu [ep. Nikolaj].’ Kad je car Dioklecijan, koji se sve vreme svoje vladavine borio protiv hrišćana i užasno ih progonio i ubijao, otpočeo još jedan od svojih krvavih pohoda na hrišćane, đorđe je došao pred cara i javno, pred carem i svima ostalima, rekao je da je on hrišćanin. Car je bio van sebe od besa i odmah je naredio da đorđa bace u tamnicu. Naredio je da ga stave na najstrašnije muke, koja samo um pomračen Satanom, može da smisli. đorđe je sve podnosio i neprestano se molio Bogu, koji ga je odmah isceljivao. Ovakva vera i očigledna Božja blagodat, preobratila je mnoge Dioklecijanove vojnike, ali i đorđeve mučitelje u hrišćane. Oni su poverovali u Hrista, i javno ispovedili svoju veru, znajući da će ih Dioklecijan pogubiti. Najveći udarac za cara Dioklecijana je bio kad je i njegova žena, carica Aleksandra, postala hrišćanka. Tada je car naredio da se njoj, glavnom žrecu [žrec je neznabožački sveštenik], koji je takođe primio hrišćanstvo kao i mnogim drugima odrubi glava. I svetog đorđa je poslao na gubilište, kad je video da užasna i najopakija mučenja nisu nikog zaplašila, već su postigla suprotan cilj: preobratila neverujuće, a verujuće još više učvrstila u veri Hristovoj.

Kad su ih vodili na gubilište, carica Aleksandra je sela na jednu klupu da se odmori i tu je izdahnula, pre nego što joj je krvnik prišao. „Blaženi đorđe bi posečen 23. aprila 303. godine. čudesima koja se desiše na grobu sv. đorđa nema broja. Ni broja njegovim javljanjima u snu i na javi mnogima, koji ga spomenuše i njegovu pomoć poiskaše od onda do dana današnjega. Još mu darova Gospod silu i vlast da pomaže u bedama i nevoljama svima onima koji ga slave i njegovo ime prizivaju.’ [ep. Nikolaj].

Dan kada je besmrtnom slavom mučeništva ovenčan sveti đorđe [Georgije], i kada je iz zemnog života prešao u večno carstvo nebesko, [ 23. aprila, odnosno 6. maja], slavi se kao dan: „Svjatago slavnago velikomučenika pobjedonosca i čudotvorca Georgija“. Ovaj dan narod zove đurđevdan, a jesenji praznik [3. novembra po starom, odnosno 16. novembra po novom kalendaru], naziva se đurđic. To je dan kada je obnovljena njegova crkva: „Obnovlenije hrama svjatago velikomučenika Georgija, iže v Lidije, idježe položeno časnije tjelo jego.’

U IME OCA I SINA
I SVETOGA DUHA

Georgije mučeniče, Georgije pobedniče: kroz muke si pobedio i kroz smrt se proslavio.

Sve si smatrao jeftinije od Istine, Georgije, vlast i čast si zemnu dao, uz Živog si Hrista stao.

Ovako peva o svetom Velikomučeniku Georgiju nas bogomudri i bogonadahnuti vladika Nikolaj Velimirović.

Braćo i sestre!

Ovako bismo trebali i mi da pevamo o sv. velikomučeniku Georgiju, da govorimo o njegovom životu i da molimo njegovu pomoć, ako ne svakog dana – što bi trebalo – onda bar danas kada ga proslavljamo i kada mu je sveta Crkva posvetila dan i kada mnogi od nas slave svetog Georgija kao svoju Krsnu slavu.

Mnogi od nas će danas potrošiti dosta vremena na razne ovozemaljske poslove od kojih neće biti koristi za dušu, već će se samo natovariti sa još više nemira i nevolja, a vrlo će mali broj nas poraditi na dušekorisnim poslovima koji bi nam doneli mir i radost duševnu.

Vaistinu, braćo i sestre, malo i premalo se brinemo za duše svoje i svoj duševni život, a mnogo i premnogo se brinemo za telo i telesne ugodnosti.

Današnji dan bismo trebali ponajpre da posvetimo svetom Velikomučeniku Georgiju, sebi i svom duhovnom životu i bližnjima svojima, a tek onda telu i telesnim potrebama. Trebali bismo da se prisećamo sta je to sv. velikomučenik Georgije učinio da ga danas toliki svet slavi, kako je živeo i čime je stekao dar Božji kojim pomaže svima onima koji mu se obrate za pomoć.

Oni koji slave svetog Georgija kao svoju Krsnu slavu trebali bi da ga dostojno proslavljaju, kao pravi hrišćani, uz slavski kolač, koljivo i sveću, da dočekuju svoju rodbinu i prijatelje i da ih najpre sa slavskim kolačem i koljivom posluže, pa tek onda sa ostalom hranom koju su spremili za tu priliku. Jer, Krsna slava bez slavskog kolača, koljiva i sveće nije Krsna slava, već neki paganski i nehrišćanski običaj koji samo donosi štetu onima koji ga priređuju.

Preci naši su to dobro znali i svetog velikomučenika Georgija mnogo poštovali i molili mu se, crkve gradili i njemu ih posvećivali. Budimo pravi naslednici naših predaka i činimo ono sto su i oni činili: molimo se Bogu i svetom Georgiju i privlačimo na sebe zastupničke darove molitava svetog Georgija.

čudesa koja se desiše na grobu svetog Georgija ne mogu se izbrojati, a takođe nema broja njegovim javljanjima u snu i na javi mnogima koji ga pomenuše i njegovu pomoć poiskaše od onda do dana današnjega.

Potrudimo se i mi, braćo i sestre, da održavamo svoju veru ugledajući se na primer svetog velikomučenika Georgija. Pomolimo se svi skupa da nam sveti velikomučenik Georgije izmoli u Boga dar nepokolebljive vere i trpljenja svih nevolja koje nas zadese. Samo sa čvrstom verom i nepokolebljivom nadom mogu se pobediti sva zla. To nam Sveti Georgije potvrdi svojim primerom, a to nam potvrdiše i svi mučenici vere Hristove, koji kroz svoja stradanja stekoše neprolazne vence na nebesima i neiskazanu slavu u Carstvu Božjem. Milioni i milioni mučenika dadoše dobrovoljno svoje živote za veru Hristovu i svojim primerom nam zasvedočiše da je Hristos Bogočovek najveća vrednost i ovoga i onoga sveta. Vaistinu, bolje svoju izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu.

Georgije mučeniče, Georgije pobedniče, o, smiluj se Sveče nama, zaštiti nas molitvama pred prestolom

Hrista Boga, našeg Spasa svemoćnoga, da se muke ne strašimo, da trpljenjem pobedimo!

Bogu našemu, Trojici jednobitnoj i nerazdeljnoj, Ocu i Sinu i Svetome Duhu neka je slava navek.

Amin