Godišnjica agresije NATO na SRJ 24. mart 1999. godine-biće obeležena komemoracijama i polaganjem cveća na spomen obeležja žrtvama bombardovanja.
U Beogradu će cveće položiti delegacija Skupštine grada i Vojske Srbije i Crne Gore. Istovremeno, sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve služiće pomen žrtvama bombardovanja u svim hramovima u zemlji i rasejanju.
Odluka o napadu na SRJ tadašnji generalni sekretar NATO Havijer Solana doneo je kasno uveče 23. marta 1999. godine, a Savezna vlada premijera Momira Bulatovića iste večeri proglasila je stanje neposredne ratne opasnosti.
Agresija je počela sutradan, a prvi projektili pali su u 19.45 na Prištinu, a zatim su gadjani ćrodromi, komandna mesta, kasarne, vojni magacini, radarski centri, ali i civilni ciljevi ….
Napadi su nezvanično prestali 9. juna 1999. godine, kada su u Kumanovu predstavnici Vojske Jugoslavije i NATO potpisali Vojnotehnički sporazum o povlačenju vojske i policije sa Kosova i Metohije.
Generalni sekretar NATO izdao je 10. juna naredbu za prekid bombardovanja, a Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244. kojom se lagalizuje dolazak medjunarodnih snaga na Kosmet sa zadatkom da u južnoj srpskoj pokrajini uspostave mir…
Izmedju ta dva datuma, tokom 78 dana neprekidnog bombradovanja, na teritoriji SRJ, poginulo je ko 2.000 gradjana, medju kojima i devedesetoro dece.
Za njihovu pogibiju NATO je najčešće koristio izraz ‘kolateralna šteta’.
Istovremeno, od bombi i krstarećih raketa, kao i u sukobu sa albanskim teroristima na Kosovu i Metohiji, poginula su 1.002 pripadnika vojske i policije.
Vojska Jugoslavije, tehnički potpuno inferiorna u odnosu na armije najmoćnih zemlje sveta, pružala je od početka do kraja agresije zavidan otpor.
PVO je 28. marta zastarelom ‘nevom’ oborila ‘nevidljivi’ bombarder F-117, a 2. maja i lovac-bombarder F-16. Neki od pogodjenih aviona prinudno su sletali u okolne zemlje.
Na Kosovu su zarobljena tri američka komandosa, koji su kasnije oslobodjeni. U maju je sprečena kopnena invazija terorista iz Albanije, uz podršku iz vazduha.
Prvih dana agresije, u odbranu Beograda, uzleteli su vremešni lovci ‘Mig 29’. Pet ih je oboreno, a dva pilota, major Zoran Radosavljević i pukovnik Milivoje Pavlović, komandant 204. lovačko-avijacijskog puka su poginula. Pružajući iz vazduha podršku Prištinskom korpusu u borbi sa teroristima, u oborenom ‘orlu’ poginuo je potpukovnik Života đurić.
Skoro da nema grada u Srbiji koje se bar nekoliko puta nije našao na meti bombi ili raketa, dok je Crna Gora srećom uglavnom bila poštedjena.
Bombe su pogodile centar Aleksinca, Niša i ćuprije, bolnicu i dom za stare u Surdulici, Novi Pazar, most u Varvarinu, voz u Grdeličkoj klisuri, autobuse kod sela Lužane na Kosmetu i na Savinim vodama. U Beogradu je pogodjena zgrada RTS, bolnica ‘Dragiša Mišović’. Bombardovane su i dve izbegličke kolone na Kosmetu, na putu kod đakovice i u selu Koriša.
Poslednji projektili na SRJ pali su 10. maja u rejon sela Bljac, u opštini Dragaš, u 15.30 sati.
Kao neposredni povod za agresiju poslužio je sukob policije i albanskih terorista u selu Račak, 15. januara 1999 godine kada je Vilijam Voker, šef posmatračke misije OEBS na Kosovu, pre zvanične istrage, pogibiju 45 Albanaca, na licu mesta, proglasio za masakr nedužnih civila, o čemu je svojevremeno bilo govora i na sudjenju bivšem jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Miloševiću u Hagu.
Dodatni oficijelni razlog za agresiju bilo je odbijanje delegacije, koju je predvodio Milan Milutinović, protiv kojeg se sada takodje vodi proces u Hagu, da prihvati uslove sporazuma, koji joj je u februaru ponudjen u zamku Rambuje, nadomak Pariza.
