„Ako pravimo paralelu izmedu sudbine Slobodana Miloševica i srpskih vladara iz poslednja dva veka, najadekvatnija bi bila ona sa izrucenjem Karadordeve glave od strane Miloša Obrenovica, 1817. godine. U tom trenutku, posle povratka Karadorda u Srbiju, bilo je potrebno da se srpski vožd preda mrtav ili živ dominantnoj sili na Balkanu Turskoj“, kaže za Reporter istoricar Bojan Dimitrijevic.
„Za bolje dane Srbije i sigurniju buducnost žrtvuje se prethodni lider, prethodni vožd, koji je pokušavao na jedan ratoborniji i neadekvatan nacin da cini ono što je njegov naslednik kasnije ucinio. Ja ne bih želeo da pravim paralelu izmedu Miloša Obrenovica i aktuelnog premijera Srbije Zorana đindica, ali istorija je pokazala da je posle tog izrucenja Srbija dobila formalnu nezavisnost, oslobodila se svih danaka i politickih i vojnih. U tom periodu Srbija je fakticki stala na noge i pocela da se širi. Izrucenjem glave vožda, pragmaticno je pobedilo herojsko u Srpstvu. Da li ce i u ovom trenutku biti tako, ostavicemo istoriji da utvrdi.“
Srpski vladari cesto su tragicno završavali?
Gotovo svaki drugi srpski vladar imao je tragicnu sudbinu. Aleksandar Obrenovic bio je prognan u Austrougarsku, Mihailo Obrenovic bio je ubijen u Košutnjaku, Milan Obrenovic je morao da napusti vlast pa je umro skrhan svim politickim nedacama. Aleksandar Obrenovic ubijen je 1903. godine, kada je i izvršena smena dinastija, Aleksandar Karadordevic je ubijen u Marseju 1934. godine, Petar Drugi Karadordevic je završio svoju kratkotrajnu vladavinu u izgnanstvu, a ako cemo do novijih vremena – Ivan Stambolic, najmoderniji lider do Miloševica, bio je smenjen, a zatim je nestao.
Ko je za vreme svoje vladavine najviše doprineo napretku Srbije?
Najviše je razvoju Srbije i njenog politickog života doprineo onaj što je imao i najviše životne srece – kralj Petar Prvi Karadordevic (1903-1914). On je svoju vladavinu srecno završio, a ujedno je u njegovo vreme Srbija doživela najveci demokratski i politicki uspon, kao i potpunu politicku, ekonomsku i vojnu stabilizaciju. On je unikat srpske istorije poslednja dva veka. Kao parlamentarni monarh, covek koji je bio kralj ali je priznavao i razumevao ulogu skupštine i politickih partija, na veoma tolerantan nacin rukovodio je svim dešavanjima u politickom životu Kraljevine Srbije. Tolerantno je i predao vlast sinu Aleksandru Karadordevicu, koji je, opet, neslavno završio. Citava srpska politicko-dinasticka istorija govori o tome da je svako ko se prihvatio srpskog prestola imao pred sobom neizvesnu sudbinu, ili da bude prognan ili ubijen. Malo ko je od srpskih vladara docekao miran kraj svoje vladavine.
Kako istorija to tumaci?
Podvojenošcu srpskog politickog života. Politicke podele uvek su bile zasnovane na fundamentalnim razlikama – dinastickim, partijskim, u izboru saveznika… Ta podeljenost srpskog politickog života cesto je uticala na tragican ishod života srpskih vladara.
Fundamentalna podvojenost jeste rezime istorije politickog života i politickih elita koje su rukovodile Srbijom u poslednja dva veka. Ta podeljenost u Srbiji bila je prisutna cak i u vreme komunizma, u sistemu koji je monolitno uspostavljao sve parametre u društvu.
Da li je takva podela svojstvena i ostatku sveta?
Moguce, i to posebno kao sindrom u drugim balkanskim zemljama, u Grckoj, Bugarskoj i Rumuniji, recimo. Može se cak napraviti paralela izmedu nas i drugih balkanskih zemalja. Grcka je gotovo sledila Srbiju u takvim trenucima, a ponekad ju je i prevazišla.
Da li su na tragicne vladarske sudbine uticale i velike sile?
Njihov uticaj cesto je bio presudan. Karadorde verovatno ne bi stradao da nije bilo ultimatuma Otomanske imperije. Slobodan Miloševic takode ne bi bio isporucen da nije bilo ultimatuma medunarodne zajednice. Neki drugi vladari su takode sagoreli u toj borbi velikih sila za primat na ovom prostoru. Pre svega, mislim na kralja Aleksandra Obrenovica i kralja Aleksandra Karadordevica, koji su bili žrtve obracuna velikih sila. Put za francuski i britanski uticaj bio je otvoren atentatom na Aleksandra Obrenovica, a atentatom na Aleksandra Karadordevica otvorile su se vrata Nemackoj i Italiji, odnosno nacionalsocijalizmu i fašizmu, prema prostoru jugoistocne Evrope.. Nasilne smene i likvidacije srpkih vladara, bez obzira na dinastiju ili partijsku pripadnost, uticale su na to da odredena velika sila, ili grupacija velikih sila, ucvrsti svoj politicki i ekonomski uticaj na ovom prostoru. To su pokazali slucajevi iz 1903. godine i 1934, a možemo da kažemo i 1987. godine, dakle, posle smene Ivana Stambolica i dolaska Slobodana Miloševica. Cesto je ulog velikih sila bio presudan da se domaci akteri odluce na najdrasticnija rešenja, a protiv srpskih vladara.
Da li je bilo slucajeva samožrtvovanja vladara?
Srpski vladari nikada nisu pokazivali veliki stepen samožrtvovanja u korist sopstvenog naroda i države. Naravno, bilo je takvih primera. Opet se vracam na dostojanstvenog Petra Prvog Karadordevica koji se na neki nacin žrtvovao odrekavši se prestola i prolazeci svu golgotu rata zajedno sa srpskim narodom. U modernom dobu, pa cak i u srednjem veku, ako izuzmemo mitski uzlet kneza Lazara, teško bi se moglo reci da su se srpski vladari odlucivali na takav cin. U mnogo slucajeva se pokazalo da je Srbija posle promene vladara napredovala, ali i to da je bilo potrebno mnogo znoja i krvi da se taj vladar skloni. Ako pravimo paralelu izmedu ranijih vladara sa ovima u poslednja dva veka, to je onda konstanta. Srbija je, cak, i pozitivniji primer u odnosu na ostale balkanske zemlje, možda i zbog toga što su obe dinastije bile narodne, potekle sa ovih prostora i govorile srpskim jezikom. U Rumuniji, Bugarskoj i Grckoj, dinastije su bile strane, a tek se za strance ne može reci da su se žrtvovali za podanicki narod. U tom smislu, Srbija je daleko pozitivniji primer, ali nesumnjivo je da su srpski vladari bili opijeni vlašcu – to je istorija definitivno pokazala.
