Novcanica od milion funti ne postoji, ali cek na trideset miliona dolara postoji – video sam ga svojim ocima, u Pertu, doduše samo na novinskoj fotografiji. Vlasnike nisam video. Oni se nadaju da ce ostati nevidljivi
Ali, otkuda ja uopšte u Australiji? Zapalo mi da vodim Drulica i ostale na trening. Tamo mi nekako bilo najbliže. Oni su mene jednom odveli na sladoled. U meduvremenu smo zajedno susreli Srbe, razne, one koji su cetnicki potomci, kao i one koji vode poreklo iz partizanskih porodica, ali se to vremenom izmešalo, pa su medu Srbima danas i oni kojima je i cetnika i partizana preko glave
Na ćrodromu u Sidneju docekalo nas je nekoliko stotina – možda i citava hiljada – naših iseljenika, sa sve decom u narodnim nošnjama i dresovima sa brojevima i imenima aktuelnih igraca. Nemam pojma gde ih nadoše!
Kada su se clanovi „Zvezdine“ ekspedicije – izmoreni carinskim pregledom kopacki (koje su, po australskim propisima, opasne koliko i kokain ili kajmak) – pojavili na vratima ćrodromskog hola, zacule su se ovacije i skandiranje „Srbija, Srbija!“; zavijorile su se i nacionalne (srpske) zastave. Jedna devojcica – rece da se zove Nikolina – predala mi je plišanog medu, australsku koalu. Bilo je u tome, što bi rekao Bodrijar, neke simbolicke razmene.
Jer, oni koji su nas docekali sada su Australijanci, i oni o svojoj novoj domovini govore sa ljubavlju i poštovanjem: ovo je, kažu, odlicna zemlja za male, porodicne ljude. Prvo dobiješ socijalnu pomoc, onda nadeš neki posao, super. Kuca u predgradu – što je ovde, doduše, relativan pojam – košta najviše 350 hiljada tamošnjih dolara, i to je, za nekoliko godina, uz kredit, dostupno svakome.
Vecina tih ljudi napustila je Srbiju davno, sredinom prošlog veka, ali ima mnogo i onih koji su je napustili relativno nedavno, pocetkom i tokom devedesetih godina, spasavajuci se od rata, i oni su namerni da se više nikad ne vrate; sada su, rekoh, Australijanci. Ali, oni zapravo nikad nisu ni otišli. Domovina je teža od vodenickog kamena. Danski princ bi se zapitao šta je njima još Srbija, i šta su oni više Srbiji, ali je ta dilema nerazrešiva: što si dalje i duže, sve si bliže i zauvek. Od tuge emigracije niko se nije izlecio. Domovina je prtljag koji, sve i da hoceš, a hoceš, ne možeš izgubiti na ćrodromu. Pa ce tako oni doveka živeti u Australiji kao Srbi jer više nisu mogli podneti da u Srbiji žive kao Aboridžini.
Jedan, u Pertu, sigurno tako više ne živi: odlicna kuca, roštilj u dvorištu, veliki bazen, direktorski položaj, lepa žena, fina deca. Ali me spopade pricom da je radio sa nekim rodakom moje žene, o kome ja imam sasvim maglovitu predstavu. Sutra ponovo dolazi sa novim detaljima price; zvao je, kaže, majku u Beograd da proveri stvar: ne, nije radio sa tim rodakom moje žene, vec je studirao sa njim, ali je godinama bio u istoj firmi sa mojim daljim, inace pokojnim rodakom, a tetka mi Milanka, sada oko 90, bila koleginica te njegove keve, u obucarskoj firmi, pre pola veka. Da nisam otišao u Australiju, nikada ne bih saznao ove važne porodicne detalje.
Ali, ako duhovno ostaješ navek Srbin, onda se tako i ponašaš. U Melburnu su nas opet docekala deca u narodnim nošnjama, jedan pop držao dugacko slovo, no lokalni organizator, sjajan tip inace, Vasa Pitra se zove, drži restoran sa najboljim biftecima južno od polutara, a žena mu LJubica majstor za palacinke, beo k’o kreda: „Smestili mi!“, kaže. Dva druga (od šest) srpska fudbalska kluba zakazala prijateljsku utakmicu tacno u podne, temperatura oko cetrdeset, kako njihovi clanovi i simpatizeri ne bi otišli na ćrodrom. Šta oni imaju protiv „Zvezde“? Ništa. Imaju nešto protiv Vase. Srbija je velika tajna. cak i u Australiji.
Srecne price pokvarenih telefona
U Pertu, uz pivo, upoznajem coveka koji se predstavlja kao Ergic. Cetrdesetih je godina, još mladolik, ali pomalo ogrubeo, kao da je dugo stajao na vetru. „Telefonirao sam vam prošle godine nekoliko puta“, kaže taj covek u beloj majici. Nikada mi niko nije telefonirao iz Australije. Ispostavlja se da je on zvao „Crvenu zvezdu“.
Neko iz društva se nudi da dopuni pricu. Ergic je, kaže taj, iz Šibenika. Kada je poceo rat, porodica se, samo sa onim što je imala na sebi, obrela u Australiji. Jedini posao koji je srpski izbeglica mogao da dobije beše u nekom rudniku opala, duboko u bušu, odakle povratka nema. Ergicev sin Ivan, tada petnćstogodišnji decak, voleo je da pika loptu, ništa narocito, tek zabave radi sa drugom decom iz komšiluka.
Ali, nekako u isto vreme, za šefa policije u toj nedodiji dode žaca iz Perta, koji je svojevremeno bio clan uprave kluba „Pert glori“. Spazi on jednog dana malog Ivana kako sa drugom rudarskom decom ganja loptu po prašini, te se, iz istih stopa, uputi decakovom ocu, onom Ergicu s kojim pijem pivo u nekom srbocetnickom centru, sa idejom da ga vodi u Pert, u svoj bivši klub. I Ivan Ergic je, pre svoje dvadesete, postao australska fudbalska zvezda.
Mnogi se zainteresovaše za njega. Otac je želeo da Ivan zaigra u „Zvezdi“. Slavni „Juventus“ je bio brži: ponudio je milion i po dolara, što je najveca suma ikad data za transfer nekog fudbalera iz Australije. Izbeglicka porodica, zarobljena u bušu, takvu ponudu nije mogla odbiti. Šta su sa tolikim parama ucinili? Kupili su dve kuce, jednu u Pertu, za sebe, i drugu u Šapcu, za babu i dedu.
Ivan je, piše australska sportska štampa, ove sezone ustupljen na pozajmnicu švajcarskom „Bazelu“, gde su prvo nešto eksperimentisali njime, prebacujuci ga s desna nalevo, no sada je ponovo na svojoj staroj poziciji (vezni zadnji s desna) i sve je opet u redu, medu najboljima je u švajcarskoj ligi. Otac mu, medutim, deluje zabrinuto. Jer, bliži se trenutak kada ce Ergic Junior morati da se izjasni: ili jugoslovenska ili australska reprezentacija. Opet ce biti telefoniranja. Nadam se da ce ovog puta neko podici slušalicu.
Tog dana kada sam upoznao Ergica Seniora citav Pert je brujao: neko iz tog grada dobio je premiju od 30 miliona dolara na poverbolu, nekoj vrsti lota. Prethodna najveca premija ikad isplacena iznosila je 17,5 miliona dolara.
Mada je bila nedelja, kad iz štampe izlaze samo lokalni tabloidi, novinari su otkrili da je tiket uplacen na Dan republike (Australian Dadž), u malom novinskom kiosku u predgradu. Vlasnica radnje, gospoda Habart, potvrdila je da je tiket uplatio mladi par sa malim sinom, koji ocito pripada radnickoj klasi. Uložili su tri dolara i 25 centi. Gospoda Habart ih licno poznaje, komšije su, ali, po strogim pravilima službe, ne sme da otkrije njihov identitet. Novinari su ih zato nazvali DŽim i DŽejn. Ono što je lutrija dostavila štampi beše samo fotografija njihovih ruku koje, uz caše šampanjca, drže cek na 30 miliona dolara. Ne mogu ni da zamislim koliko je to.
Skandal majstor i njegova lepa cerka
Šefovi lutrijskog centra u Pertu izjaviše kako su ponosni što je baš njihov grad strefio ovaj istorijski dobitak, a još su više srecni što je toliki novac otišao u ruke tako finih ljudi kakvi su DŽim i DŽejn. U anonimnom intervjuu, DŽim je, na pitanje šta ce sutra prvo uraditi, odgovorio da ce sutra, u ponedeljak, prvo otici na posao. Po svemu sudeci, otišao je da šljaka za platicu kao da se ništa nije dogodilo. Onda su on, DŽejn i njihov mali sin nestali. Jer novinari su – takav im posao, šta ce – otkrili njihov pravi identitet. Dobitnici su poreklom Jugosloveni. Ali, ne pada mi na pamet da otkrijem kako se DŽim i DŽejn stvarno zovu. Možda se kriju medu nama, u starom kraju, gde jednom nisu imali ni za ‘leba.
No, most influentail Srbin današnjice u Australiji bio je donedavno Damir Dokic, znameniti skandal-majstor, otac Jelene Dokic, teniskog cuda od deteta, koja ipak nije bila toliko talentovana da bi je svojevremeno primili u jedan beogradski teniski klub. Pa su oni, Damir, žena mu, Jelena i njen mladi brat Savo, otišli u Australiju. Ostalo je poznato: posle niza incidenata na turnirima (jednom razbio neciji mobilni telefon, jednom legao na ulicu da ometa saobracaj), Damiru je zabranjeno prisustvo na tribinama, a Jelena je odlucila da ponovo uzme jugoslovenski pasoš, takmiceci se na ovogodišnjem Otvorenom prvenstvu Australije pod našom zastavom. Licnu kartu ce uzeti kasnije, kada postane punoletna. Ili ce izvaditi americka dokumenta. Jer porodica se opet seli, ovog puta na Floridu, gde ih vec ceka luksuzna vila sa bazenom.
Jednom sam, sasvim slucajno, u Fajerfildu (Zapaljeno Polje, tako nekako) nabasao na kucu u kojoj su donedavno živeli Dokici. Prepoznao sam je po fotografiji iz novina. Oni su tu imali stan. Rec je o dvospratnici, naizgled sasvim solidnoj. Ali živeti u takvoj kuci nije nikakav statusni simbol. Apartmane u predgradu iznajmljuju samo oni koji nemaju za nešto bolje. Prica se da su Dokici sve do juce primali socijalnu pomoc, što je, ipak, bez obzira na sve, malo preterano nizak udarac. Sada ce, medutim, otici. Damir kaže da su sve vec rasprodali (što mu svi veruju) i da su veoma tužni (što mu niko ne veruje).
Kao što se zna, prvog dana ovogodišnjeg melburnskog gren-slem turnira, kada je Jelena poražena od Linzi Devenport (uprkos ubedljivo dobijenom prvom setu), publika joj je zviždala. No, narednih dana se atmosfera izmenila: list „Austrelijen“ je pisao da je, posle jedne pobede u miksu (partner joj je bio Zimonjic), Jelena delovala veselo deleci autograme. Kouc australskog ženskog tima se žalio i zbog jednog i zbog drugog: „Sva medijska pažnja usmerena je na Dokicevu, što obeshrabruje ostale devojke.“
Sportska javnost nije baš bila spremna da se složi sa ovako prizemnim objašnjenjem duboke krize australskog ženskog tenisa: sada, kada Jelena odlazi, njihova najbolje rangirana igracica – Keti En Gus – zauzima 287. mesto. Pa se, onako izokola, priznaje da mediji nisu bili fer prema Dokicevoj, zlonamerno objavljujuci omaložavajuce izjave nekih njenih konkurentkinja (Madarice Rite Kiti Kis, na primer). Podseca se da su, bez obzira na sve, njeni rezultati impresivni: tokom prošle sezone pobedila je Higinsovu, Serenu Vilijems, Anu Kurnjikovu i mnoge druge.
Ona ima samo dve falinke – kaže Mat Prajs, teniski komentator: „Postala je prebrzo prva ‘Australijanka’ u generaciji. Osim toga, voli svog oca“. Ali, Mat iskazuje izvesno razumevanje za Damirovo skandalozno ponašanje: on podseca citaoca da je taj covek izgubio sve u ratu, da je u Australiji primao socijalnu pomoc lavovski se boreci za karijeru svoje cerke. Pri takvim okolnostima živci mogu da popuste. Narocito ako se, po suncu, drmne koja caša više, cemu je, šta je – tu je, Dokic ocito sklon.
Bilo kako bilo, australski deo price o Jeleni Dokic je završen. Suoceni sa tim da su Jelenu definitivno izgubili, ljubitelji tenisa apeluju da se posveti maksimalna pažnja drugim talentovanim devojkama kako se tužna istorija ne bi ponovila. Zašto bi se ponovila? Zato što su igracice koje na Petom kontinentu danas najviše obecavaju petnćstogodišnja Ivana Jovanovic, poreklom Srpkinja, dvadesetogodišnja Emi Dominikovic, Hrvatica, i Kristina Horijatopulos, sedamnćstogodišnja Grkinja. I to je Australija, DŽo!
Kako bih mogao da isposlujem nekoliko godina lagodnog boravka u Australiji? – pitam jednog zvanicnika. Najjednostavnije bi bilo da postanete ambasador svoje zemlje, kaže on. O, ne, to je nemoguce. U mojoj se zemlji lako postaje samo šef države. Ali, ambasador, to ne, nikako. Nemate vi pojma kakva je gužva!
