Novica Živanović ima 22 godine i po struci je hemijski tehničar, ali se u tom poslu još nije oprobao. Oprobao se u mešanju maltera i vožnji kolica. Zato šegrti i postoje. Kaže, najteže mu je bilo prvih mesec-dva. Tada leđa uopšte nije osećao.
– Sada? Sada je sve u redu – kaže kroz gorak osmeh.
Novica poslednje tri sezone radi na građevini i to je jedini posao koji je u Beogradu mogao da dobije. Sa ostalih vrata uredno su ga vraćali. On kaže da je imao sreće zato što je i na građevini teško doći do kore hleba. Prošlog meseca njegov otac Jefta je dobio otkaz, majka Kosara je previše bolesna da bi radila, a sestru Zoricu, koja trenutno opslužuje butik u beogradskom Tržnom centru „Piramida“, gazdarica će plaćati još samo nekoliko dana.
– Otac je do pre mesec dana radio kao baštovan u hotelu „Jugoslavija“, ali kada je firma oglašena za prodaju i stavljena na tender, dobio je otkaz. Rekli mu: „Idi sada, ne trebaš nam više“ i on je otišao – priča staloženo Novica. Kao da mu je 30 godina više, tako se ponaša.
Priča o ovoj porodici je samo jedna od mnogih izbeglih i raseljenih u Beogradu. Živanovići su iz Suve Reke sa Kosova i od pre tri godine zajedno sa još tridesetak drugih porodica žive u nekadašnjoj poslovnoj zgradi građevinskog preduzeća „7. juli“ u Ugrinovačkoj 223, u Zemunu. Svaka porodica je dobila po jednu sobu, imaju zajedničke toalete, tuš kabine i veš mašinu, a opština Zemun im plaća tri obroka dnevno.
– Bolje bi nam bilo da hranu uopšte ne komentarišemo. Obično je za ručak pasulj, kupus, pirinač ili krompir. Meso samo protrči, uglavnom je zamena slanina – pričaju ovi nesrećni ljudi.
Deca misle da je Dunav more
To što kćerke kada odu na Dunav misle da su na moru – mnogo me boli, ali mnogo mi je važnije da Darku omogućim lečenje u nekoj banji. Nedavno, kada sam poslala zahtev, odbila me je ne samo prvostepena, već i drugostepena komisija. Koga ti ljudi uopšte šalju na lečenje? – pita se Biserka.
Porodica Živanović se uklapa u „skicu“ ljudi koji ne mogu da planiraju sutrašnji dan, mada za sebe kažu da su u životu imali dosta sreće. Prvo, 1999. godine, kada su morali da izbegnu iz južne srpske pokrajine, sačuvali su žive glave i drugo, u Ugrinovačkoj su u jednoj od najvećih soba.
– Nas četvoro živimo u 20 kvadrata, a ostale sobe imaju najviše po 16 – kaže Jefta Živanović, Novičin otac.
Od kada ništa ne radi, on iz hobija popravlja tranzistore i televizore. Iako nedavno krečena, ova soba se oseća na vlagu i memlu. Živanovići spavaju na dvospratnom vojničkom ležaju i jednom krevetu. Okolo su frižider, TV, koferi u kojima su sa Kosmeta uspeli da spasu svu svoju prošlost i – igračke. Doduše, deca su ih, na najbolniji način, prevazišla.
Izbeglički dom u Ugrinovačkoj trenutno je jedini te vrste u Zemunu, opštini koju su domaći stručnjaci dugo godina ocenjivali kao najsiromašniju u Beogradu.
Sa tom ocenom su se složili i stranci.
Biserka Aleksić, 31-godišnjakinja koja je izbegla iz Kline kod Peći, smeje se na pomen da stranci stalno ulažu u siromašne Srbije. Još joj je smešnije što o njoj samo sluša preko televizije.
– Mnogo me zanima gde te pare idu i kome. Ako ima i gorih slučajeva od moga, onda mi nije žao – kaže.
Ova žena je u specifičnoj situaciji zato što sa suprugom Radisavom, kćerkama Marinom (19) i Milijanom (9) brine o sedmogodišnjem sinu Darku koji boluje od cerebralne paralize.
– Živimo od 1.900 dinara (23 evra) dečjeg i 9.000 dinara (109 evra) takozvanog kosovskog dodatka, a samo za sina mesečno potrošimo oko 20.000 dinara – priča ova nesrećna žena.
Iako joj lekari kažu da Darko nikako ne sme da živi u ovakvim uslovima, niko se još nije setio da joj pomogne. Do sada se obraćala i Komesarijatu za izbeglice i zdravstvenim organizacijama, ali odgovora nema.
