Pisca četrnćst nezaobilaznih knjiga, prevođenog na inostrane jezike, dobitnika najviših naučnih nagrada, dr Veselina đuretića ne treba posebno predstavljati našoj javnosti. Odavno je u centru društvenih zbivanja kao naučnik koji ne samo ima uvid u sve relevantne istorijske činjenice, nego i umeće da ih sintetizuje u izoštrene slike velikih formata, ali i da ponudi mudra rešenja primenjiva za one koji se bave operativnom politikom. Njegova sintagma „uništiše nas mali ljudi na velikom raskršću istorije“ široko je poznata.
o Gospodine đuretiću, ne čini li Vam se da nam se, kao narodu, istorija opet ponavlja?
– Teorijski gledajući ne, u događajnom smislu ni kao proces. Ali u našem slučaju, srpskom, dominira kontinuitet hoda po mukama, čak i genocidni, čije ponavljanje govori o karakteru našeg naciona, o našoj neosvetoljubivosti. činjenica da mi takvo stanje duhova i u mirnim vremenima ističemo kao vrlinu nad vrlinama predstavlja nas kao duševan, ali i kao naivan narod. Možda je određujući činilac za ovakvo naše ponašanje uticaj naše Crkve, jer dok ona svoju božansku misiju sledi na božanski način, naši suparnici Boga „upotrebljavaju“ na satanski način. Da smo posle Prvog svetskog rata kaznili zločince (šuckore, kačake i dr.), onako kako to rade drugi narodi, da smo se između dva svetska rata organizovali na nacionalnoj osnovi, ne bismo imali genocid tokom Drugog svetskog rata, sa oko milion i po ubijenih Srba. Ne bismo imali ni građanski rat 1941-1945, koji je bio u funkciji onih što su sledili politiku našeg uništenja. Ne bismo imali Tita koji je u ime internacionalizma, uz upotrebu „nove Rusije“, okrenuo jedan deo Srba protiv drugog, prikazao srpsku antifašističku borbu kao hrvatsku, na kraju i kao svejugoslovensku, sa ciljem ustanovljenja političkog sistema uperenog i protiv internacionalizma i protiv jugoslovenstva i protiv Srpstva.
Ovim putem bili su obmanuti i Zapad i Istok, toliko da nisu ni primećivali politiku destrukcije jugoslovenske države u korist retrogradnih, separatističkih snaga, koja je pripremila građanski i verski rat 1991-1995. godine. Titove manipulacije sa platforme ove države toliko su obmanule svet da je on i srpski otpor razbijačima Jugoslavije 1991-1995. godine doživeo kao „novu pojavu starog velikosrpskog bauka“. Zbog toga smo doživeli satanizaciju kakvu ne pamti svetska istorija, zbog toga naše predvodnike otpora razbijačima države i spoljnim agresorima danas proganjaju kao divlje zveri. Da su pobedu izvojevali njihovi krvavi suparnici, Srbi bi doživeli novi genocid.
PRAVDANjE ŽRTVE ŠTO JE PREŽIVELA
o Ne čini li Vam se da smo danas tamo gde smo bili na početku 20. veka?
– Na početku 20. veka Srbija i Srbi bili su na udaru dve velike imperije, Austro-Ugarske i Turske. Prva nas je napadala zbog opasnosti da ne odigramo po nju razbijačku pijemontsku ulogu, druga da bi očuvala zgradu koja je pucala po svim šavovima. Posle propasti ovih imperija, u čemu je srpski udeo bio najznačajniji, došli smo pod udar njihovih resantimana koje je predvodila „crna“, katolička internacionala. Zahvaljujući njoj separatisti su dobili i ideologiju i političku podršku, ali ona bi ipak bila ograničena da nije bilo objektivnog spoja raznih klerikalističkih krugova sa „crvenom“ internacionalnom (Kominternom). Ovaj drugi činilac bio je po Srbe fatalniji od prvog jer je nastupao u ime SSSR, odnosno Rusije, koju je srpski narod doživljavao kao onu staru pravoslavnu i slovensku, i ne sluteći da je ona prouzrokovala ubilački udar na sve konstituente ruskog naroda, pre svega na Rusku pravoslavnu crkvu. Sklad „crne“ i „crvene“ internacionalne rastrzao je Srbe, upotrebljavao srpske tradicionaliste protiv internacionalista i obrnuto.
Tokom Drugog svetskog rata to rastrgnuće bilo je katastrofalno. Bilo je ono takvo i posle Drugog svetskog rata, jer je i staljinska i hruščovljevska i jeljcinovska „Rusija“ objektivno sledila Titovu politiku. U svom potpunom nepoznavanju jugoslovenske situacije, a u želji da bude „nepristrasna“, prihvatila je „politiku ekvidistance“, mešajući „žabe i babe“, vinovnike i žrtve. Žrtva su u svim situacijama bili Srbi, uključujući i NATO agresiju 1999. godine. Da je stvarna Rusija, ona bez navodnika, prepoznala pravo stanje stvari, ne bi dozvolila ni Dejton ni Kumanovo; da je poznavala pravo stanje na Kosovu i Metohiji odnosila bi se prema ovoj svetskoj srpskoj zemlji kao što se odnosi prema Suzdalju i Vladimiru, Pskovu i Novgorodu…
o U uvodnom izlaganju na Međunarodnoj konferenciji o sukcesiji Jadranskog mora, ratnim reparacijama i granicama prethodne SFRJ, održanoj 18. septembra, rekli ste: „Versaj je doživeo sumrak u Jalti, a pomračenje u Dejtonu i Kumanovu“. U kom smislu?
– Na Versajskoj mirovnoj konferenciji dominirali su principi primereni etno-jezičkom i kulturno-istorijskom jedinstvu južnoslovenskih naroda, principi koji su najbolje otelovljeni u nemačkom bizmarkizmu i italijanskom risorđimentu. Principi slični onima koje danas prihvata Evropska unija. Slični i američkom „melting-potu“. U prvi plan su stavljene činjenice zajedništva, srodnosti, u drugi plan religiozne razlike. Na konferenciji u Jalti verifikovana je „avnojevska Jugoslavija“, u stvari titovska konstrukcija proklamovana iza leđa naroda, koja je bila i antietnička i antiistorijska, koja je razbijala jedinstveno biće naroda na osnovi predratnih hrvatskih i drugih separatističkih projekcija (frankovačko-ustaško-kominternovskih). Konstrukcija koja je drastično razbijala ono što predstavlja osnovne postulate svake države i svakog državnog naciona. Takva konstrukcija od početka je bila osuđena na propast, ali to tzv. međunarodna zajednica nije videla. Podržala je separatistički korov tih projekcija, nagrađujući ga nezavisnim državama, uglavnom na srpski račun. Takav je Dejtonski sporazum. I Rambuje i Kumanovo su sled takve politike.
GAđALI MILOŠEVIćA, POGODILI SRBIJU
o Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti OUN je delimično odstupanje od te konstrukcije, jer ovu vitalnu srpsku zemlju nedvosmisleno zadržava u sastavu Srbije. Kako u toj svetlosti vidite početak dijaloga u Beču?
– Mislim da su Živkovićev i čovićev nastup bili državnički, ali se bojim spoljnog faktora koji bi nametnuo još jednu simetriju na bazi „dostignutog na srpski račun“, i proglasio je za „politički realizam“. Bojim se nastupa tzv. nevladinih organizacija, koje bi u ime „pomirenja“ mogle protežirati „realizam“ kakav osnažuje šiptarske težnje ka nezavisnosti Kosova i Metohije. Bojim se nove „politike bratstva i jedinstva“, jer znam da ona može biti samo novi srpski zanos, odnosno srpska iluzija. Zar i nakon Drugog svetskog rata u ime „politike bratstva i jedinstva“ nisu iz ove pokrajine bile proterane stotine hiljada Srba?
Osetio sam taj naš novi start iluzija o stvarnosti i budućnosti u rečima nekih srpskih TV govornika posle Beča. Dok su Šiptari, razmišljajući u senci velikodržavnog cilja, otvoreno izražavali sumnje u multietničnost, ili ostavljali neke „nade za daleku budućnost“, očigledno radi kupovanja vremena, neki srpski govornici su nastavljali tamo gde se zaustavila obmanjujuća propaganda titoističkog karaktera. Jedan od njih, profesor dr Vasić, gledajući dobroćudno na zajedničku budućnost, izustio je i reči koje nemaju nikakvog uporišta u istoriji. Utvrdio je da su Srbi i Albanci živeli relativno mirno jedni pored drugih, da među njima nije bilo nikakvih većih sukoba do kraja devedesetih godina. Preskočio je šiptarska nasilja iz vremena evropsko-turskog rata krajem 17. i početkom 18. veka, preskočio je arnautske „SS odrede Turske Imperije“, njihova divljanja nad Srbima, koja su trajala vekovima. Preskočio je strašne zločine nad Srbima s kraja 19. i iz prve decenije 20. veka o kojima su pisali mnogi evropski konzuli i putopisci.
Zaboravio je ubistva desetina hiljada i proterivanja oko sto hiljada Srba tokom Drugog svetskog rata, zaboravio je strašna nasilja iz titoističkog perioda, proterivanja stotina hiljada Srba. čak je zaboravio da pomene i šiptarska nasilja osamdesetih i devedesetih godina. Bojim se da i neki naši političari, zbog svog antimiloševićevskog naboja, prelaze preko onih šiptarskih zločina s kraja devedesetih godina koji su predhodili NATO agresiji. Pritom, ne kritikuju Miloševićevu politiku „na parče“ i „do pola puta“, njegovo ideologizatorstvo koje je pomračivalo nacionalne perspektive. Svi istoričari koji se ovim problemom bave dobro znaju da su Šiptari tada delovali u funkciji neutralizacije i destrukcije Srbije, koja je braneći sebe branila i Rusiju.
TOPUZ-DIPLOMATIJA PROTIV ISTINE
– Možda je ovo prilika da i Rusija V. V. Putina odlučno odbaci politiku svojih predhodnika, koja je dozvolila da bude uništen „najrusofilskiji narod na svetu“ (tako su Srbe tretirali neki engleski političari), onda kada je on bio i na svom braniku i na braniku Rusije. Kako je to ovaj narod, uostalom, više puta radio, najviše 1941, kada je svojim otporom presudno odložio operaciju „Barbarosa“. Ovo je moja skromna preporuka Vladimiru Vladimiroviču, čoveku koji je vratio dostojanstvo ovoj velikoj zemlji, pobuđujući i kod Srba neke nade. Savetujem mu da pre svih diplomatskih izveštaja, uzme u obzir činjenicu da na beogradskom narodnom univerzitetu katedra za ruski jezik ne može da radi jer nije popunila ni minimalnu kvotu od – tri studenta.
Ako se u toku pregovora sa Šiptarima postavi pitanje podele Kosova i Metohije, moj je savet da se to uradi na bazi situacije koja je predhodila nasiljima nad Srbima 1941, kada je u srpskom vlasništvu (crkvenom i privatnom) bilo oko 75 odsto površine ove oblasti. o Ali Ričard Holbruk ne misli tako. Nedavno je podržao albanske planove o nezavisnosti, kritikujući ih samo zbog postupaka prema Srbima?
– Taj čovek je veliki neprijatelj i istine i srpskog naroda, što je pokazao i u krajiškim, i u bosansko-hercegovačkim i u kosovsko-metohijskim događajima. Zbog nasilništva, koje je ispoljio za vreme Dejtonske konferencije, dobio je kvalifikativ „topuz-diplomate“. Nažalost, ni naša Evropa, obmanuta dugom titoističkom propagandom o situaciji u Jugoslaviji, nije poznavala osnove kosovsko-metohijske situacije, pa je i u holbrukovskom nasilju videla neki „politički realizam“. Ništa što je on nametnuo, poštapajući se velikom Amerikom, nije realno. Sve je provizorij, sve je dinamit postavljen u temelje konstrukcija koje su nastale na jugoslovenskim razvalinama, koji će eksplodirati čim se promene međunarodne okolnosti.
Moj je skromni savet političarima Evropske Unije i Bušove administracije da otvoreno odbace preporuke ovog čoveka, ukoliko žele mir na Balkanu. Moj je savet našim pregovaračima da se po svaku cenu drže Rezolucije 1244 i da u okviru nje zahtevaju standarde prema nacionalnim manjinama koji važe u Evropi.
„DOMAćI TUđINI“ RUŠE SRBIJU
o U Vašem referatu na Međunarodnoj konferenciji o sukcesiji Jadranskog mora, ratnim reparacijama i granicama predhodne SFRJ ponudili ste neka rešenja koja se odnose i na Kosovo i Metohiju?
– Verovatno vam je poznato da je Italija platila Jugoslaviji najveći deo ratnih reparacija u teritorijama u severnoj Dalmaciji i Istri, koje nisu dobili oštećeni, Srbi i Slovenci, nego učesnici u zločinima, Hrvati. Ratnu otštetu nisu platili ni Hrvatska kao država, ni Albanija, ni Šiptari sa Kosova i Metohije, iako su njihovi zločini višestruko veći od okupatorskih. U svom referatu „Drugi svetski rat još nije završen – Međunarodna konferencija o Jugoslaviji pokazuje se kao neminovnost“ (njnjnj.konferenca.seeall.net), dokumentovano sam branio ovu svoju tezu, pokazujući da je i ratna drama 1991-1999. rezultat te činjenice. Ako želi da završi ovaj rat, tzv. međunarodna zajednica trebalo bi da zatraži potpisivanje mirovnog ugovora između Nemačke i zemalja bivše Jugoslavije, odnosno da stvori uslove da Nemačka plati svoj deo reparacija, a svoj deo njeni sateliti, uključujući tu i Šiptare Kosova i Metohije.
Ako u svetu ima pravde, najmanje što Albanija i Šiptari treba da plate Srbima je povratak celokupnog Kosova i Metohije u sastav Srbije, kao i severnog dela Albanije sa drevnim srpskim gradom Skadrom. Znamo da je teško verovati u ovo, jer su „Srbi sirak tužni bez igde ikoga“, ali, ipak, istinu stalno i nepokolebljivo treba isticati preko svih naših javnih glasila da bi svet video ko je prava žrtva.
Sada oni, pod stalnim pritiskom albanske propagande u kojoj se neprestano potenciraju „srpski zločini“, iako su ovi stostruko manji od šiptarskih, iako su svi oni počinjeni u odmazdi, više veruju ubici nego žrtvi. Zar niste videli kako se kosmetski predstavnici ponašaju u Beču? Traže, čak, i naše izvinjenje. Pročitali su nas, našu kratku pamet, naša povlačenja pred perfidnim izazovima! To je isto ono što je nedavno bila uradila Hrvatska, ono što je uradio muslimanski deo BiH, tražeći od Srba plaćanje ratnih reparacija. Znaju oni dobro da su Srbi samo odgovorili na njihove izazove, ali dobro poznaju i belosvetske ujdurme koje im idu u prilog, kao i srpske politikantske magline koje ih slede preko srpskih „nevladinih organizacija“ („domaćih tuđina“), preko raznih mondijalističkih krugova.
Moj je savet našim političarima da odmah podnesu tužbe protiv separatističkih država zbog zločina koje su počinili tokom Drugog svetskog rata, koji su nastavljeni početkom devedesetih godina, da svetu pruže argumente: otkopavanjem grobnica u Jasenovcu, s obe strane Save, otkopavanjem bezbrojnih jama, gde i danas leže kosturi oko milion i po Srba i više desetina hiljada Jevreja i Cigana.
Ako se za sve to plate ratne reparacije, ukupna suma će višestruko nadmašiti onu koju treba da plati Nemačka, a radi se o hiljadama milijardi američkih dolara. Pošto Hrvatska i Muslimansko-hrvatska federacija u BiH to ne mogu da plate u novcu, neka – sledeći primer Italijana – dug plate u teritorijama. I inače, radi se o teritorijama pokatoličenih Srba Dubrovnika, Dalmacije, u Istri o teritorijama koje su pre Drugog svetskog rata bile većinski italijanske i slovenačke. Samo tako će se odlučno stati na put višedecenijskom „lavežu“ čiji je cilj da Srbe zbuni mešanjem uzroka i posledica, što se sve dešava uz asistenciju tzv. međunarodne zajednice.
