Dan o kojem razmišljamo posle dočeka pravoslavne Nove godine, jer je to sledeći termin za mega pijanke.
Ovo je poslednja definicija Prvog maja, ponuđena na sajtu Vukajlija, internet-rečniku savremenog srpskog slenga. Da je 121 godinu ranije uzavrela radnička klasa, koja je na Prvom kongresu Druge internacionale odlučila da zauvek slavi klasnu solidarnost, pretpostavila na šta će se svesti njen angažman, oborila bi alatke i pokunjeno se vratila u fabričke pogone.
A kakva je danas radnička klasa? U traženju odgovora, među zaposlenima se čuje još veća nedoumica – ima li je uopšte u Srbiji?
Manipulacija
– Radnička klasa je potpuno zamrla. I ekonomski, i politički, i socijalno – ocenjuje Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS). – Sama statistika nam pokazuje da imamo samo 1,8 miliona zaposlenih, od kojih je polovina u javnim službama, državnoj administraciji… A radnička klasa, u izvornom smislu, jeste ona koja se bavi proizvodnjom. Ali, ta je struktura ljudi potpuno marginalizovana. Zato mi radničku klasu, u smislu evropskih zemalja – nemamo!
Savićeva opisuje srpskog radnika kao depresivnog i bolesnog, jer mu je od svih životnih strahova najjači onaj od otkaza.
– On ima veliki strah od gubitka posla, koji je, prema poslednjim istraživanjima, u Srbiji jači čak i od straha od smrti. Sa takvim radnicima ne može se očekivati ni masovno izražavanje nezadovoljstva, ni radikalizacija protesta, njega ne možete da animirate ni da ga naterate da se bori.
Da je radnička klasa samo floskula smatra i Vera Kondić, psiholog rada.
– I u socijalizmu se moglo govoriti pre o radničkoj masi nego radničkoj klasi, jer je, zapravo, samo mali broj ljudi imao svest o svojoj poziciji i mogućnostima. Danas je situacija slična, možda i gora – objašnjava ona.
Kondićeva za svest o poziciji radničke klase krivi – obrazovanje.
– Loše i nekvalitetno obrazovanje đacima, odnosno budućim radnicima, daje samo lažnu uverenost u njihovo znanje, a dovoljno je samo zagrebati malo dublje da bi na površinu izašlo jedno veliko neznanje. Deluje paradoksalno u odnosu na toliko škola, smerova, edukacija koje postoje, ali sve je to nekako tanko, bez temeljitosti.
Kondićeva ocenjuje da je upravo nedostatak informacija kod današnjih radnika glavni krivac za položaj u koji smo dospeli. Zato, kaže ona, čitava armija ljudi ne može da prepozna ko ih zastupa, ko štiti, a ko zapravo zloupotrebljava. Ipak, najviše ih zaluđuju – političari.
Otrežnjenje
Zablude o radničkoj klasi, na kojima su odrastale čitave generacije, padaju u sve dublju vodu. Teško da će se danas iko od proletera osetiti moćnim i poverovati da je pokretač društvenih promena i okidač razvoja – u šta su verovali godinama, pa i decenijama.
Istrajnost, solidarnost, poštenje… ostali su samo termini u pionirskim zakletvama, a u novoj eri zamenili su ih neki mnogo tužniji izrazi, koje radnici sve više ispisuju po svojim parolama – tajkunizacija, siva ekonomija, korupcija…
– Ogroman je teret danas na radničkoj klasi – kaže i prof. Zoran Stojiljković. – Poslovi su postali sve rizičniji, teže se zadržavaju, više se ugovora potpisuje na određeno vreme, a na takvim je poslovima manji nivo zaštite pa čak i prava. Došlo je teško vreme, i to u situaciji kada solidarnost nikada nije ni bila previše izražena. A sada je sasvim izostala. Ovo je vreme straha i neizvesnosti.
Profesor Stojiljković dodaje da nije začuđujuće što je narod toliko sluđen i što više nikome ne veruje.
– Pa kako i bi kada su sindikalni lideri slabi i nemoćni, kada tajkuni lobiraju političare po hodnicima za svoje interese, kada država otpušta ljude koje je do juče čuvala, kada
se sve rasprodaje budzašto.
Plavi okovratnici tako sve više stežu vrat države. A sami radnici se osećaju kao najamnici.
– Srednji sloj je nestao – zaključuje i Rasim Ljajić, ministar za rad i socijalnu politiku. – čitava jedna klasa se istopila još u devedesetim, zahvaljujući ratovima i tranziciji, koja još nije završena. Zato danas srednju klasu imamo samo u tragovima.
Ministar Ljajić dodaje da je država upravo u pokušaju da je ponovo uspostavi jer je ona nosilac svakog demokratskog društva. Ipak, kako i sam kaže, to neće ići ni brzo ni lako.
– Njeno oživljavanje će zavisiti, pre svega, od načina i tempa kojima zemlja izlazi iz krize i samim tim od promena u strukturi naše privrede, koja pati od hroničnog problema niske konkurentnosti i male produktivnosti.
Ministar smatra da su za ljude koje kači njegov portfelj poslednje dve godine najteže.
– Pre svega zato što još nije okončana tranzicija, a ni proces privatizacije. Na sve to imamo i globalnu ekonomsku krizu, koja je dodatno otežala i još više pogoršala poziciju svakog radnika u Srbiji – izričit je Ljajić.
Radikalizacija
Radničko nezadovoljstvo kanališe se samo periodično. Iza nas su epizode gladovanja, blokiranja saobraćajnica, sakaćenja… Ipak, u donošenju važnih odluka i mobilisanju radništva, sindikati su zakazali. Nisu retki a ni tihi prigovori na račun sindikalnih vođa. Zamera im se flert sa vlastima, ali i s tajkunima, kao i lično bogaćenje i promovisanje sopstvene karijere.
Svih 20.000 malih i velikih sindikata više se bavi sopstvenim održanjem nego interesima radnika. Tako se u velikim preduzećima, kao što su JAT, Železnice, komunalna preduzeća – mogu pobrojati desetine malih sindikata.
– U zemlji koja ima milion realno nezaposlenih ljudi i 680.000 onih koji su ispod granice siromaštva, loše nam se piše – kaže Ranka Savić. – Mi smo jedina zemlja u kojoj 350.000 radnika ima istovremeno i status socijalno ugrožene kategorije jer živi od minimalca. A uz sve to, sindikalni lideri nemaju volje za promenama. Ne možemo da postignemo jedinstvo i to je strašno.
Prvomajski praznici zato će većini sindikata poslužiti samo da podsete kako loše žive njihovi štićenici. Tako je i Savez samostalnih sindikata Srbije, u svom proglasu, ukazao da građani još jedan međunarodni praznik rada dočekuju nezadovoljni, siromašni i u svakodnevnom strahu od gubitka posla.
U prvomajskom pamfletu upozoravaju da se loša privatizacija, pad proizvodnje, gubitak radnih mesta, velika stopa nezaposlenosti i nizak životni standard, koji su doveli do masovnih protesta i mnogobrojnih štrajkova prošle godine, nastavljaju i u ovoj godini.
– Radnici i građani Srbije i dalje se bore za preživljavanje, umesto da taj praznik – simbol borbe radnih ljudi za radnička prava, proslave zalažući se za viši standard i blagostanje.
Koliko će strpljenje radničke klase još da istraje, neizvesno je. A da prognoza nije baš tako lepa, smatraju i u Ujedinjenom granskom sindikatu Nezavisnost.
– Kiša pada već 20 godina, a ne u poslednje dve – ceni Branislav čanak. – Privatizacija je izneverena još 1989. godine i još je tada počela kriza. Reforma nije ni počela, a već je stala. Stalno tražimo neke neprijatelje, bilo iznutra bilo izvana, kao što je to radio Milošević. A probleme prebacujemo na sledeće generacije.
čanak kaže da je do sada narod pronalazio jedino utočište u sivoj ekonomiji, ali da to više neće moći.
– I rad na crno ima svoje granice, a upravo smo ih dodirnuli. Više nema snalaženja, ljudi ostaju bez zemlje, bez posla, hrane… Zato će ove godine i radnici iskazivati svoje nezadovoljstvo. činiće to masovno i radikalno.
DEFILE
Sindikalni lideri nisu se pretrgli da obeleže Prvi maj kako dolikuje. Besparica u njihovim kasama rezultirala je uštedama za besplatan prevoz, pamflete, sendviče… pa su se najveći sindikati opredelili za mirne proteste na periferijama. U Kragujevcu se okupljaju radnici koje je pozvao SSSS, UGS Nezavisnost više nade polaže u konvenciju u glavnom gradu, a protest zakazuje u Kruševcu. A u srcu Beograda, u Knez Mihailovoj ulici, okupiće se samo članovi ASNS.
PREGOVARAčI
Sindikalni lideri ne bi ni trebalo da se profilišu u vođe protesta, već u dobre pregovarače, smatra ministar Ljajić.
To im, međutim, teško polazi za rukom.
– Neprestano se sumnja u reprezentativnost sindikata i to mora da prestane. Mora da se donese odluka i jasno utvrdi ko su pregovarači. Tek tada možemo da započnemo pravi socijalni dijalog i da napravimo prvi korak u rešavanju problema.
