Zašto Srbija nema
antifašistički praznik
U Srbiji je reč o težnji da se antifašizam isticanjem doprinosa
četničkog pokreta učini nacionalnijim, srpskim. Uz to se neretko, putem
anti-antifašizma, javljaju pokušaji rehabilitacije čak i otvorenih
fašista. Na nekadašnjim i sadašnjim praznicima stare i novih država
prelama se isti problem kao i u slučaju udžbenika istorije, ali i
dnevno-političkih događaja i, uopšte, svega što ima veze sa prošlošću
prema kojoj se proizvoljno određujemo, uzimajući od nje šta nam u kom
trenutku odgovara
Na dan kada izlazi ovaj broj „Vremena“ navršava se sedamdeset godina od,
za jedne, početka antifašističkog ustanka naroda Srbije u Drugom
svetskom ratu. Za druge to će biti sedamdeseta godišnjica
„bratoubilačkog napada u kom je zapucao Srbin na Srbina“.
Kako god, 7. jula 1941. godine, posle narodnog zbora na tradicionalnom
vašaru u Beloj Crkvi kod Valjeva, došlo je do okršaja između
žandarmerije i pripadnika novoformirane Rađevačke partizanske čete
predvođene Žikicom Jovanovićem Špancem, komunističkim aktivistom i
dobrovoljcem iz Španskog građanskog rata. Do 2000. godine, taj dan bio
je državni praznik, Dan ustanka. Od 2000. Srbija ne obeležava nijedan
dan kao svoj praznik koji bi imao bilo kakve veze sa njenom
antifašističkom tradicijom, ako izuzmemo Dan pobede, 9. maj, jedini
državni praznik koji se obeležava radno.
Prema mišljenju sociologa Jove Bakića, Srbija po ovome nije naročit
izuzetak u odnosu na ostatak Evrope, jer je reč o jednom sveevropskom
trendu pomeranja ideološkog spektra udesno posle pada Berlinskog zida
1989. „Socijalizam i fašizam se sve češće izjednačavaju u okviru teorija
o totalitarizmu, iako su komunisti veoma često bili nosioci, katkad i
jedini, antifašizma u pojedinim zemljama. U samoj Srbiji, Socijalistička
partija Srbije Slobodana Miloševića, kao naslednik Saveza komunista,
navukla je tokom devedesetih dodatno neprijateljstvo prema komunistima, a
onda se taj ideološki trend proširio i na antifašističku borbu
komunista, pa i na datume koje su oni slavili“, kaže Bakić u razgovoru
za „Vreme“.
Svetska praksa
Tokom postojanja Sovjetskog Saveza, 9. maj, Dan pobede nad fašizmom,
slavljen je širom SSSR i zemalja istočnog bloka. Iako je u većini ovih
zemalja praznik ustanovljen između 1946. i 1950, kao neradni dan uveden
je samo u Ukrajini (1963) i Rusiji (1965). Nakon pada komunizma u
Centralnoj i Istočnoj Evropi, većina bivših sovjetskih zemalja nastavila
je da obeležava Dan pobede iako u nekima od njih nije bio i zvanični
praznik. Tokom devedesetih, u Rusiji nije bilo masovnih proslava, jer se
masovke u sovjetskom stilu nisu uklapale u način na koji su nove vlasti
želele da komuniciraju sa građanima. Dolaskom na vlast Vladimira
Putina, impresivne proslave u cilju promovisanja prestižne uloge zemlje u
borbi protiv fašizma, kao i podizanja duha nacije, vratile su se u
velikom stilu. Proslava 60. godišnjice pobede nad fašizmom u Rusiji,
održana 2005, bila je jedna od najvećih i naimpresivnijih od pada
Sovjetskog Saveza, a pet godina kasnije, 2010, održana je još
impresivnija. Uz 10.000 ruskih vojnika na tradicionalnoj paradi na
Crvenom trgu, Moskvom su marširale garde još trinaest nacija,
uključujući Sjedinjene Američke Države, Veliku Britaniju i Poljsku, kao i
druge saveznice iz Drugog svetskog rata, a pratio ih je vojni orkestar
od 1000 članova. Tog dana prvi put je javno demonstriran prenosni
raketni sistem Topol M, a Moskvu su nadletale letelice vojnog
vazduhoplovstva izvodeći akrobacije.
Deveti maj kao Dan pobede od 2000. godine obeležava i Izrael, dok se u
većini zapadnoevropskih zemalja (i češkoj i Slovačkoj) pobeda nad
fašizmom obeležava 8. maja (9. maj je Dan Evrope). Dan pobede se u
Norveškoj, Danskoj i Holandiji obeležava 5. maja. U zapadnom delu
Evrope, mnogo veća pažnja pridaje se Danu sećanja (Dan veterana ili Dan
makova) na vojnike poginule u Prvom svetskom ratu. U Velikoj Britaniji
ovaj dan se obeležava 11. novembra, dvominutnom tišinom za žrtve, a
glavna proslava se održava drugog vikenda u novembru. Glavno obeležje
ove proslave je crveni mak, koji svi učesnici, TV voditelji i gosti u
emisijama nose na reveru, a venci i buketi makova polažu se na grobove
stradalih. Ceremonija komemoracije izgleda tako što članovi kraljevske
porodice u zgradi Forin ofisa čekaju da Big Ben otkuca 11 sati, kada se
čuju počasni plotuni, slede dva minuta ćutanja, a onda intonacija
Betovenovog posmrtnog marša, uz koji kraljica, predstavnici zemalja
Komonvelta i drugi državni i vojni predstavnici, po strogo utvrđenom
redosledu, polažu vence.
Kada se ima u vidu to, uz izjednačavanje četničkog i partizanskog
pokreta, poslednji čuvar antifašističke tradicije izgleda da je još
jedino Subnor. Predsednik Subnora Miodrag Zečević najavio je u nedelju,
3. jula, da će ta organizacija uskoro pokrenuti inicijativu da Dan
ustanka u Drugom svetskom ratu ponovo bude državni praznik. Zečević je
rekao da je doprinos borbi protiv fašizma, pored učinka sportista,
„jedini kredit koji savremena država Srbija ima u međunarodnim
odnosima“, te da je partizanski ustanak 1941. godine jedan od nekoliko
događaja u istoriji koji su opredelili budućnost Srbije i izgradili njen
ugled u svetu, zbog čega je važno sačuvati sećanje na njega. Zečević je
dodao da država treba da prizna „ono što je priznao antifašistički svet
posle završetka rata, a to je doprinos Jugoslavije u pobedi protiv
fašizma“. Prema njegovim rečima, Srbija je u prošlosti imala nekoliko
događaja koji su opredelili njenu istoriju, a tu, pored ustanaka koje su
podigli Karađorđe i Miloš Obrenović, spada i partizanski ustanak 1941.
godine: „Oni su opredelili pravac, sadržaj, poziciju, ulogu i ugled
Srbije u međunarodnim odnosima. Država, zbog sebe, ne može da isključi
jedan od tih ključnih događaja, a to je partizanski ustanak 1941.
godine“, rekao je Zečević, i dodao da je zajednička nit tih događaja
„borba protiv okupatora i domaćih kvislinga, kao i borba za bolji život
ljudi“.
Zečević je ukazao na nelogičan odnos države prema tekovinama NOB-a, jer s
jedne strane ne priznaje Dan ustanka, a sa druge strane pomaže
obeležavanje nekih od ključnih događaja iz Drugog svetskog rata, poput
proboja Sremskog fronta ili bitke na Kadinjači. Kada ovoj njegovoj
izjavi dodamo i to da su 7. jula 2009. godine na bistu Žikice Jovanovića
Španca u Beloj Crkvi, pored Subnora, SPS-a i drugih boračkih
organizacija, vence položile i delegacije tadašnjeg Ministarstva za rad i
socijalnu politiku i Odbora Skupštine Srbije za boračka pitanja, odnos
države prema ovom prazniku zaista je konfuzan. Za Subnor je
neprihvatljiva i rehabilitacija „četničkog pokreta i ukupne
kolaboracije“, jer, kako kaže Zečević, to za posledicu može da ima da na
Srbiju u inostranstvu gledaju kao na prostor gde se rehabilituje
fašistička ideologija. „Imajući u vidu da je uporište ovom sistemu
četnički pokret, a ne mi, oni osporavaju naš rat. Oni su najpre 2004.
godine doneli zakon kojim su izjednačili prava boraca NOB i četnika, a
potom 2006. godine i zakon o rehabilitaciji, kojim rehabilituju celu
izdaju“, naveo je Zečević, dodajući da je ustanak 7. jula bio
antifašistički, a ne revolucionarni. U ratu su, kako je istakao, na
jednoj strani bili partizani, a na drugoj „okupatori, nedićevci,
četnici, ljotićevci“.
Iako se slaže da je problem u tome što se postojećom težnjom ka
odricanju od komunističke, u paketu sa njom „amputira“ antifašistička
prošlost, Jovo Bakić ističe da se u Srbiji ne radi o direktnoj
rehabilitaciji fašističke ideologije. „U Srbiji je reč o jednoj težnji
da se antifašizam učini nacionalnijim, srpskim, isticanjem
antifašističkog doprinosa četničkog pokreta. Ovaj pokret nije bio
fašistički, već izrazito nacionalistički, napravio je genocidne pokolje
muslimanskog življa u Foči i u Sandžaku, pa iako je na početku i na
kraju rata učestvovao u antifašističkoj borbi, njegovi pripadnici su
neretko sarađivali sa okupatorom i zato se ne može nazvati
antifašističkim. Uz to se neretko, putem anti-antifašizma, javljaju
pokušaji rehabilitacije čak i otvorenih fašista, kakvi su bili
ljotićevci ili, češće, fašističke marionete, srpski kvislinzi, tj.
nedićevci.“ Bakić kaže da je baltičkim zemljama (Litvanija, Letonija,
Estonija) desničarska revizija istorije mnogo dalekosežnija. Tamo nije
reč samo o anti-antifašizmu, već i o otvorenoj promociji fašističke
prošlosti pod krinkom antikomunizma i borbe protiv Sovjetskog Saveza i
ruskog nacionalizma.
Na nekadašnjim i sadašnjim praznicima stare i novih država prelama se
isti problem kao i u slučaju udžbenika istorije, ali i dnevno-političkih
događaja i, uopšte, svega što ima veze sa prošlošću prema kojoj se
proizvoljno određujemo, uzimajući od nje šta nam u kom trenutku
odgovara. A pošto istorijske činjenice nisu i ne mogu da budu stvar mode
i pitanja šta se nosi ove sezone, ovakvo „presvlačenje identiteta“ ima
nesumnjive posledice po društvo. „Revizija istorije može dovesti do
krize identiteta društva, a u toj krizi mladi, nezaposleni i frustrirani
ljudi mogu lako pasti pod uticaj radikalne desnice. Nažalost, taj trend
je vidljiv i u okolnim zemljama“, kaže Jovo Bakić. Ispada, na kraju, da
su, kada je odnos prema prošlosti na dnevnom redu, najčestitije
organizacije poput Subnora i levo orijentisane društvene grupe koje se u
Srbiji nalaze na samoj političkoj margini, što zbog bujanja desnice,
što zbog sopstvene ostrašćene i neubedljive retorike.
Antifašistički praznici u regionu
Slično kao Srbija, ni Makedonija ni Bosna i Hercegovina ne obeležavaju
nijedan praznik bilo nasleđen iz bivše države ili antifašistički po
konotaciji. Crna Gora slavi 13. jul kao Dan državnosti, obeležavajući
istovremeno priznavanje nezavisnosti na Berlinskom kongresu 13. jula
1878. i antifašistički ustanak 1941. Od svih država nastalih raspadom
SFRJ, jedino Hrvatska ima kao državni praznik ustanovljen Dan
antifašističke borbe, 22. jun. Hrvatska ovaj praznik slavi od sticanja
nezavisnosti naovamo, obeležavajući dan kad je u šumi Brezovica kod
Siska osnovan Prvi sisački partizanski odred. U SFRJ, Dan antifašističke
borbe u Hrvatskoj bio je 27. jul – Dan ustanka naroda Hrvatske – u
spomen na napad koji je na ustašku policijsku stanicu u Srbu izvela
grupa lokalnog stanovništva. Iako se ovaj dan više ne obeležava, prošle
godine su Srpsko narodno vijeće i Savez antifašističkih boraca i
antifašista Hrvatske uz finansijsku pomoć Vlade Hrvatske pokrenuli
projekat obnove spomenika ustanka naroda Hrvatske u Srbu, koji je uz
prisustvo predsednika Ive Josipovića otkriven 27. jula 2010. godine.
Sociolog Jovo Bakić smatra da je odsustvo antifašističkih praznika u
državama bivše SFRJ direktna posledica „raščišćavanja“ sa komunističkom i
socijalističkom prošlošću: „Po pravilu se naglašava odsustvo političkih
i privrednih sloboda, što je svakako činjenica, a zaboravljaju se neka
dostignuća socijalizma, kao što su uvećana društvena pokretljivost i
jednakost, urbanizacija i industrijalizacija, omasovljena pismenost,
emancipacija žena. Razume se, ova socijalistička prošlost bila je usko
povezana sa Jugoslavijom koja je u kulturi omogućavala u izvesnoj meri
prevazilaženje provincijalizma, danas tako raširenog i pogubnog za
društva država naslednica bivše Jugoslavije.“
Ne može ni 28. septembar
Za predsednika Subnora Miodraga Zečevića neprihvatljive su inicijative
da se za praznik antifašističke borbe, umesto 7. jula i 13. maja, kada
je ustanak podigao Draža Mihailović, uzme datum koji premošćuje jaz
između dve ideologije, poput datuma kada je zajedničkim snagama
oslobođen Gornji Milanovac 28. septembra 1941. godine. „Ja sam tražio i
svi mi tražimo dokumenat gde je Mihailović pozvao narod na ustanak i
oružanu borbu. Kad bismo ga našli, mi bismo ga uramili i stajao bi u
mojoj kancelariji. Ceo problem je bio u tome što oni nisu hteli ustanak i
što su mislili da je ustanak preuranjen“, rekao je Zečević, naglasivši
da su četnici prekinuli saradnju sa partizanskim pokretom, a onda se i
okrenuli protiv njih. „Da nije bilo njih, mi bismo se tukli samo sa
Nemcima. Da smo se borili samo protiv okupatora mi bismo sve vreme rata
imali 90 odsto teritorije. Oni (četnici) su za nas bili najgori“, dodao
je Zečević.
