Konačni rezultati parlamentarnih izbora održanih na đurđevdan 6. maja proglašeni su četiri dana docnije, a Ministarstvo finansija je pre neki dan već isplatilo strankama učesnicama 890 miliona dinara. Zadivljujuća efikasnost, nema šta.
Petina te sume već ranije im je doznačena kao avans, čim su proglašene izborne liste, da bi stranke mogle da plaćaju svoje predizborne aktivnosti. I to je u redu, zar ne?
Kako u bitku za glasove i naklonost birača poći na veresiju ili ne daj bože na kredit.
Pare za ove potrebe su, bez svake sumnje, planirane blagovremeno budžetom i sada su samo prosleđene na račune stranaka. Tako se to radi u organizovanim zemljama. Ali, to je, znajući nas, jedan, reklo bi se (o)tužan deo priče o našim običajima kada su u pitanju politika i stranke koje je vode i učestvuju u vlasti u odnosu na sve ostale segmente društva.
Zašto (o)tužan?
Iz samo jednog razloga – što ovakve efikasnosti u izmirivanju dospelih obaveza ne samo iz budžeta već i svih ostalih vrsta plaćanja nigde nema. Srbija je ogrezla u finansijskoj nedisciplini. Od vrha do dna privredne i društvene piramide. Poslednje procene kazuju da su ukupna dugovanja u poslednjih desetak godina samo za poreze i doprinose veća od 12 milijardi evra.
Kolika su međusobna dugovanja između države i privrede, a potom i među samim preduzećima, nikada niko nije izračunao. Tvrdi se da je taj balast veći od ukupnog spoljnog duga od 23 milijarde evra.
O dugovima pretežnog dela osiromašenih građana ne treba trošiti reči, jer će im već od danas na vrata pokucati i privatni izvršitelji, uterivači dugova za stanarine, vodu, struju…
Za stranke i njihove troškove moralo je da bude para i pored toga što budžet grca od deficita i neujednačenih priliva, ali zato za neka plaćanja obaveza države iz istog tog budžeta treba uredno sačekati bar 45 dana. Za zdravstvo, konkretno lekove, plaćanja kasne i po godinu dana. Na isplatu duga poljoprivrednim penzionerima čekalo se šest godina. Neko će reći da je to obaveza fondova za zdravstvo i penzije, a ne budžeta. A čiji su fondovi? Državni. A ko nije uspeo da naplati poreze i doprinose za te namene? Pa ta ista država. Okreni-obrni – država.
Ko zna, možda od ovog blagovremenog plaćanja troška stranaka, makar i prekoredno, bude i nečeg dobrog u bliskoj budućnosti. Da se u naša, pa i budžetska plaćanja uvede neki red, poštuje zakon. Odlazeća vlada je predlagala da se okvirni rok sa 120 svede na 60 dana. Kabinet Mirka Cvetkovića odbrojava poslednje dane, a takav propis nije ugledao svetlost dana. Slučajno ili ne – nije od presudne važnosti za ovu priču. Da li će nova vlada to progurati i u kojoj meri, jer u Evropi je čaršijski red da se obaveza plati za 30 dana, ostaje da se vidi, ali ne bi bilo dobro da ovaj svetli primer sa plaćanjem truda stranaka u predizbornoj kampanji ostane usamljen.
Slobodan Kostić
