Arapsko proleće koje je preraslo u krvavu arapsku jesen uopšte nije krilo zloslutne crte tog novog socijalnog poretka, čiju su gradnju od samog početka krize predstavnici sluga svetske finansijske elite aktivno prizivali tvrdeći da će sa njim svet izaći drugačiji. Sarkozi, Atali, Kisindžer i So – svi su jednoglasno uporno naturali istu misao: ako ne budu formirani organi za svetsku kontrolu, svet će da potone u haos. Međutim, ako bismo tu misao preveli sa mondijalističkog jezika, ona može da se shvati ovako: ukoliko svet ne bude priznao organe kontrole čitavog sveta – napravićemo mu haos. U uslovima najjačih socijalnih potresa, naplašeno sablašću sveopšteg nasilja, čovečanstvo će biti prinuđeno da se složi sa uplitanjem nadnacionalnog arbitra koji je sebi daodiktatorska ovlašćenja.
Stvarno, već je treća godina kako mi konstatujemo neprestanu destabilizaciju situacije u svim delovima sveta, koja se vrši uz pomoć profinjenih metoda. Ona za svaki region bira posebne, najefikasnije instrumente rušenja, spremne da udaraju po najbolnijim mestima. Cilj tih provokacionih potresa, kataklizmi, kriza, pobuna i ratova je da se, postavljanjem gde treba upravnih elita nove formacije, koje predstavljaju proizvode zapadnih specijalnih službi, domognu sačuvanih nacionalnih aktiva koji će dopasti nadnacionalnoj vrhuški, tako da koncentracija kapitala i vlasti završi u rukama izuzetno uskog kruga ljudi.
Već nam je otvoreno pokazano i jezgro svetske vlade – komitet 147 što, očigledno ima dvojak cilj. Sa jedne stane, ta informacija treba da natera čovečanstvo da veruje da je svet već pod kontrolom i da nazad nema povratka (Veliki brat te prati!), to jest demoralizaciona uloga. Sa druge, to omogućuje organizovanje lokalnih pobuna koje, noseći čisto protestni karakter (kao, na primer, pokret Osvoji Vol-Strit, koji finansira Džordž Soroš , a koristi Obama u borbi protiv republikanaca) ne mogu da dovedu ni do kakvih stvarnih promena. Zato se uz njihovu pomoć situacija uzburkava upravo do mere koja je potrebna vrhovima, i pri kojoj tema o nadnacionalnom arbitru stiče neverovatnu aktuelnost. To jest – radi se o provokacionoj ulozi koja omogućuje lopovu da glasnije od svih viče: Drž’te lopova!
Sami procenite: uznemirenom čovečanstvu pokazuju glavne svetske špekulante, a zatim njihovi sopstveni ideolozi počinju da zahtevaju da se napravi odgovarajući organ kontrole tih svetskih špekulanata, koji će dozvoliti ovim poslednjim da pod novim imenom potpuno potčine sebi ceo svet. To jest: dešava se specijalna operacija, i to u svetskim srazmerama.
A onda se, kao glavno ideološko obezbeđenje, ponovo na arenu pušta Vatikan (kao preteča očekivanog arbitra) koji autoritetno izjavljuje da je neophodno da se formira svetska centralna banka i nadnacionalne političke institucije, jer nacionalne institucije nisu u stanju da izađu na kraj sa krizom. Kao ličnost od poverenja, verna krugu Rotšilda, Vatikan poslušno peva njihovu pesmu, koju je još 2009. godine pevala jedna druga osoba od izuzetnog poverenja, proteže Rotšilda – Gordon Braun, uoči sastanka dvadesetorice: Za svet nam treba novi pravac… Mi shvatamo da u sferi, kroz koju teku svetski finansijski tokovi, ne možemo izaći iz nastale situacije pomoću čisto nacionalnih vlasti: trebaju nam organi vlasti i instance svetskog nadzora koje bi pratile da delatnost finansijskih institucija koje postoje na svetskom tržištu, bude za nas potpuno otvorena.
Očigledno je da rukovodstvo Vatikana ni samo nije shvatilo koliko je njegov položaj ponižavajući. Imajući pod sobom skoro 1,5 milijardi katolika, osvetljavajući svojim bezgrešnim autoritetom važne ekonomske forume i terajući da mu, kao najsvetijem monarhu, ruku ljube najviši posetioci, koji i dolaze da mu se poklone, rimski papa, ipak, ostaje samo sluganjski izvršilac volje najjače svetske finansijske mafije.
Ta uloga Vatikana je postala posebno uočljiva sa početkom arapskih revolucija. Posle zverskog ubistva Moamera Gadafija i njegovog sina Mutasima, koje su američke tajne službe predale plemenu misurata , da ih rastrgnu njegovi ratnici, Vatikan je, u proceni situacije, poslušno prišao lageru zemalja-agresora. Vest o smrti pukovnika Moamera Gadafija zatvara izuzetno dugu i tragičnu fazu krvave borbe za svrgavanje režima čvrste ruke i pritiska. Taj dramatični događaj još jednom tera na misli o neizmernoj ljudskoj patnji kojom mora da se plaća jačanje i krah svakog sistema koji nije zasnovan na poštovanju ljudskog dostojanstva, već uglavnom na jačanju vlasti. Ali zato sada, pošto je libijski narod izbavljen od daljeg nasilja, izazvanog duhom revanša ili osvete, on treba da se nada da novi vladaoci mogu odmah da počnu neophodan proces smirivanja i obnove – uz sveopšte učešće, na osnovu pravde i prava; i uz međunarodnu zajednicu koja će za obnovu zemlje pružiti bogatu pomoć.
Nema ni jedne reči o zverstvima NATO-a, ni o varvarskom ubistvu. Mogućnosti su samo dve: ili su informacione službe Vatikana potpuno paralizovane, tako da nemaju pojma o tome šta se dešava u Libiji, ili je varvarsko ponašanje razbojnika za Vatikan normalna stvar. Ali – ono prvo je, naravno, isključeno. Vatikan nije osudio agresiju NATO-a: posle Gadafijevog ubistva, već 20. oktobra, on je takozvani nacionalni prelazni savet Libije počeo da posmatra kao zakonitog predstavnika libijskog naroda. Istini za volju, Vatikan je i pre toga kontaktirao nove libijske vlasti. Konkretno, apostolski nuncij u Libiji Tomazo Kaputo, čija je rezidencija na Malti, već je imao susrete sa Mahmudom Džibrilom, koji je izabran za predsednika prelaznog saveta.
Navedena pozicija Svete stolice govori o tome da ona otvoreno podržava varvarske metode globalne transformacije sveta koju vrše antihrišćanske snage. A to iskazuje i njegov istinski odnos i prema islamu, i prema hrišćanstvu. Time što se javno izjasnio za osavremenjivanje i evropeizaciju islama, zahtevajući od njega više tolerancije, Vatikan se u praksi solidarisao sa njegovim najradikalnijim krugovima, islamističkim ratnicima i jednostavno – razbojnicima-glavosečama, koji se kriju iza islamske vere, ali nemaju nikakve veze sa njom. A možda rimski papa upravo tako i shvata reformisani i evropeizirani islam?
Ali tu se dolazi do još jednog, još ozbiljnijeg pitanja. Podržavajući radikalni islam, Sveta stolica nanosi udar lokalnim hrišćanima, za koje arapsko proleće preti da se pretvori u ledenu zimu. To jest on svesno žrtvuje hrišćane arapskog sveta radi pomoći realizaciji američkog geopolitičkog projekta Veliki Bliski Istok. Da podsetimo, da u zemljama Bliskog Istoka i Severne Afrike živi oko 20 miliona hrišćana, od kojih su tri četvrtine u Libanu, Siriji, Iraku, Jordanu i Egiptu. Posle američke agresije na Irak, kao rezultat progona lokalnih hrišćana, njihov broj se smanjio sa 800.000 na 450.000. Posle arapskih revolucija skoro sve lokalne hrišćanske opštine, pre svih one u Egiptu i Libiji, su se našle u opasnom položaju. To priznaju i sami vatikanski poslenici, na primer, rukovodilac Papskog saveta Pravda i mir, kardinal Piter Tarkson, koji je izjavio da u rezultatu prevrata u Libiji hrišćanima te zemlje može da zapreti opasnost, zato što se ispostavilo da i u Iraku i u Egiptu nove vlasti nisu sposobne da zaštite svoje građane od napada ekstremista i pritiska radikalnih islamista, tako da su hrišćani prinuđeni da masovno napuštaju te zemlje.
Ista situacija čeka Siriju i Liban. Još 5. septembra u toku susreta N.Sarkozija sa maronitskim patrijarhom Antiohijske Crkve i čitavog Istoka ovom poslednjem su saopštili da zbog planirane za novembar intervencije u Siriji kako bi se obezbedilo da na vlast dođu braća-muslimani, istočni hrišćani više tu ne mogu da ostanu i treba da se pripremaju za izlazak iz zemlje i premeštanje u Evropu. I karakteristično je da se zapadna katolička štampa, umesto da podrži hrišćane Istoka, ona, naprotiv, okomila na maronitskog patrijarha i njegove izjave, usmerene protiv međunarodne intervencije zbog smene režima u Siriji, okrivljujući ga za zaveru sa Asadovom diktaturom.
Kako je u vezi sa tim u svom intervjuu novinaru Tjeri Mejsanu izjavila igumanija sirijskog manastira Svetog Jakova A.-M. De la Kruz, razočarana sam katoličkom štampom, koja slepo prati liniju ponašanja koju diktiraju svetske gazde i koja ponavlja kao papagaj ono što do mile volje šire najtiražnija sredstva za masovno informisanje… a niko ne shvata da mi tonemo u totalitarizam mnogo ogoljeniji i opasniji nego što su to sitni autoritarni režimi, koje nameravaju da uklone. Savez braće-muslimana sa Zapadom, – zatim je rekla, – je skandal i za hrišćane, i za muslimane koji ne žele da religija dominira svetovnim zakonima. Zapadne države to podržavaju zato što im je potreban sistem koji će im dozvoljavati da, prikrivajući se vernošću religiji, potčinjavaju mase. Oni se plaše hrišćana koji, u skladu sa jevangelskim učenjem slobodnom voljom biraju Dobro ili Zlo i sami odgovaraju za svoje misli, reči i postupke, za razliku od muslimanskog fundamentalizma.
Vatikan ne samo da o tome ćuti, već se iz sve snage trudi da povlađuje ostvarenju zločinačkog kursa zapadnih država. Pošto se pretvorio u marionetu finansijskih korporacija, on je među moralnim ljudima Zapada koji misle svojom glavom izgubio čak i privid duhovnog autoriteta. Tako da bilo kakav savez sa tom nimalo svetom stolicom pretvara njene članove u saučesnike licemerne politike vatikanskih jerarha sa duplim aršinom.
