Ubijanje Šešelja može da ubije mnoge
Ponašanje haškog tribunala u slučaju Šešeljevog štrajka glađu nije iznenađenje ali je krajnje iznenađujuće i vrlo rizično ne reagovanje naših najviših zvaničnika.
Beograd, 01. decembar 2006.
Kada u sebi izgubite sve ono što je ljudsko, kada na čelu države imate poltrone i ljudske gnjide koji vas „zastupaju“ i kad faktički nemate državu i zaštitnika, počinju da rade instinkti samoodržanja. Tada je sve dozvoljeno i tada „politika“ postaje opasna po život.
U toj spirali haosa sve je dozvoljeno. Ubistvo političkog protivnika je način opstanka ili jedini model preuzimanja vlasti, radi opstanka. Tada je 05. oktobar moguć svaki dan ali sa znatno brutalnijim scenarijem. Na tako nešto vlastoljubive „demokrate“ kao da su zaboravile. Samo da ih podsetim da žive u Srbiji, u zemlji gde je od 14 zadnjih predsednika, vladara, samo troje umrlo prirodnom smrću. Deset je ubijeno a jedan je tu sudbinu doživeo skoro, u nekom tuđem Haškom zatvoru. Zato nemojte previše da testirate prag tolerancije Radikala ali i ovog napaćenog i poniženog naroda. Bar nam je poniženja bilo na pretek. Još jedno moglo bi lako da prelije čašu.
U Hagu, gradu najvećih srpskih poniženja, ovih dana prisustvujemo još jednom javnom ubijanju, još jednog Srbina. Zvaničnih, državnih reagovanja nema. čuje se samo zaglušujuća buka „demokratskih“ medija koji nam ne dozvoljavaju da bilo šta kažemo. Da iznesemo i neka druga viđenja, da pokažemo pre svega da smo ljudi, a da su stranački i partijski interesi nešto što nije važnije od države i naroda.
U Haškom tribunalu na perfidan način ubijaju našeg građanina a svi državni zvaničnici ćute. Muk. Država ni jednim zvaničnim stavom, notom, rezolucijom… nije stala u odbranu svog građanina koji ništa drugo ne traži nego da mu se obezbedi mogućnost da se na tom takozvanom sudu brani. Brani onako kako on smatra najbolje u skladu sa osnovnim ljudskim pravima koje mu sve svetske konvencije garantuju. Garancije o fer suđenju dobio je od strane naše države kada se pre skoro četiri godine, jedini i suštinski dobrovoljno uputio u Hag da dokaže svoju nevinost. „Državnici“, gde su sad te „garancije“ i šta se sa njima, odnosno sa vama dogodilo.
Predsedniku Tadiću nije palo napamet da napiše pismo Haškom tribunalu i zahteva objašnjenje za oduzimanje osnovnih ljudskih prava svom građaninu, ali i predsedniku stranke koja ima skoro tri puta više poslanika u parlamentu od njegove. čiji je on to predsednik, ako nije spreman da brani svog građanina kome se na drastičan način krše osnovna ljudska prava. Koji tamo u Hagu, ne brani samo sebe već i Srbiju. Predsednik je očigledno bio zauzet pisanjem pisma Bušu, kako bi Srbiju uveo u „partnerstvo za mir“. Na kom referendumu se ovaj narod izjasnio da to „partnerstvo“ uopšte želi. Na kojoj skupštini je takva odluka doneta. Postavlja se pitanje u čije ime to predsednika Tadić radi i sa čijim ovlašćenjima? Ili je to nalog mentora i Tadić žurba da Srbiju što pre ugura u zvanično ropstvo.
„Visokomoralni“ Koštunica ne spominje Hag, smatrajući valjda da je narod već zaboravio njegovo ubeđivanje Lazarevića, Lukića, Pavkovića… da se dobrovoljno predaju tom „Sudu“ a da će država učiniti sve da suđenje bude fer. „Zbunjeni“ trčkara po Srbiji u okviru svoje predizborne kampanje kako da je Šešelj nečija tuđa briga. Važno je još po nekog birača prevariti i ponovo se dokopati se vlasti. Kao da je preko noći zaboravio da mu je Hag nekad bio potpuno neprihvatljiv, da je pre samo par meseci pokopao i SCG koju je kao „dobro rešenje“ na temeljima Jugoslavije formirao. Da o „uspesima“ i lopovlucima Vlade u ovom času ne elaboriram.
U svetlu ovog događaja prosto se nameće pitanje. Pa zašta se vi gospodo predsednici uopšte kandidujete? Sa kojim to svojim moralnim i ljudskim dimenzijama tražite poverenje ovog naroda. Kako će vam ovaj narod verovati, kako će te ga štititi ako niste ni pokušali da u zaštitu uzmete čoveka, vašeg građanina, a čiji su svi pravni, moralni i ljudski atributi na njegovoj strani. Shvatate li da vašim nečinjenjem ubijate jednog čoveka koji je samo vaš politički suparnik, ili ga vi kroz svoj „demokratski“ fokusu vidite kao krvnika koga treba ubiti. Kako vas nije sramota, ako se već Božje kazne ne bojite.
Ja nisam Radikal, i nikada ni jednoj stranci nisam pripadao, ali se trudim da budem čovek, a ne zver. U Hagu se Šešelj bori sa životom jer je taj štrajk glađu jedini način njegove odbrane. To je zadnji pokušaj svakog čoveka u odbrani svog ličnog dostojanstva da na pravdi Boga ne bude osuđen, braneći ujedno i dostojanstvo naroda kome pripada. Vama kojima je reč dostojanstvo potpuno nepoznata, nije mesto na čelu ovog naroda. čak i ako ga privremeno prevarite ili izmanipulišete, možete skupo platiti slatki porok vlasti.
Zvonimir Trajković
politički analitičar
www.trajkovic.co.yu
Haško ubijanje Šešelja
Na više skupova istaknuti intelektualci, pravni stručnjaci i ugledne ličnosti digli su glas protivu Haške inkvizicije i domaćih, državnih poltrona, u odbranu Šešelja i osnovnih ljudskih prava.
Prof. dr Kosta čavoški
U Beogradu, 14. novembra 2006.
Već četvrti dan prof. dr Vojislav Šešelj nalazi se u štrajku glađu. Kako je to izuzetno opasan i po samog prof. Šešelja potencijalno pogibeljan način borbe, valja odmah reći da je štrajk glađu ultima ratio – poslednje sredstvo kojem se pribegava kada su sva druga sredstva iscrpljena. Pa zbog čega je prof. dr Vojislav Šešelj pribegao tom poslednjem sredstvu?
Prvi razlog je sama haška optužnica koja je na klimavim nogama. Posle pada berlinskog zida i ukidanja delikta mišljenja u svim posttotalitarnim zemljama, Vojislav Šešelj je prvi širom poznat optuženik kome je stavljen na teret delikt mišljenja koji je izvršen držanjem takozvanih zapaljivih govora. Tek kasnije kada je Karla del Ponte razabrala da tzv. delikt mišljenja ne može biti razlog ni za optužbu ni za osudu uvrstila je Vojislava Šešelja u nekakav «združeni zločinački poduhvat» kako bi na njega prevalila odgovornost za nedela drugih koji sa Šešeljem nisu bili ni u kakvoj vezi.
Drugi razlog za štrajk glađu je nedopustivo dug pritvor pre otpočinjanja suđenja. Kao što svi dobro znate prof. dr Vojislav Šešelj je 24. februara 2003. godine dobrovoljno, svojom slobodnom odlukom otišao u Hag i predao se Haškom sudu. Iako svi međunarodni akti o ljudskim slobodama i pravima utvrđuju da će se uhapšenom licu suditi bez nepotrebnog odugovlačenja, odnosno u razumnom roku, Šešelju ni posle tri godine, osam meseci i 18 dana nije otpočelo suđenje, a nije ni pušten da na slobodi sačeka početak suđenja i da se slobodno bavi politikom, kako je to inače dopušteno optuženim Arbanasima. Da Haški sud nema nameru da Vojislava Šešelja zlostavlja, ojadi i satre, Šešelj bi upravo sada bio među nama pošto mu suđenje još nije počelo.
Treći, posebno važan razlog je nametanje branilaca Vojislavu Šešelju, iako je on već na prvoj statusnoj konferenciji obavestio Pretresno veće da će se, shodno Pravilniku 45d Pravilnika Suda, sam braniti pred Sudom, a da će mu u pripremanju vlastite odbrane pred ovim Sudom pomagati nekoliko kvalifikovanih pravnih savetnika koji će činiti njegov stručni tim. Pretresno veće je odbilo da registruje pravne savetnike koje je Šešelj imenovao, i time ga je diskriminisalo čak i u odnosu na Slobodana Miloševića nad kojim je u Hagu izvršeno sudsko ubistvo. U ovom pogledu inače postoji savršena analogija između slučaja pokojnog Slobodana Miloševića i slučaja prof. dr Vojislava Šešelja. Slobodan Milošević se tokom proteklih pet godina sam branio pred Sudom, a u pripremanju odbrane pomagala su mu tri stručna savetnika – jedan profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i dva advokata. Upravo tako zamišlja i priprema svoju odbranu i prof. dr Vojislav Šešelj. Umesto da bez pogovora prihvati odluku prof. dr Vojislava Šešelja da se, uz pomoć svog stručnog tima sam brani, 9. maja 2003. Pretresno veće je odlučilo da se prof. dr Vojislavu Šešelju imenuje stand-by (u pripravnosti) branilac i naložilo sekretaru Suda da on imenuje takvog «branioca». Dana 5. septembra 2003. sekretar Suda imenovao je beogradskog advokata Aleksandra Lazarevića za Šešeljevog stand-by branioca. čim se, međutim, uverio da prof. dr Vojislav Šešelj ne želi nikakvog nametnutog branioca u koga nema poverenje i da s takvim braniocem uopšte ne želi da komunicira, Aleksandar Lazarević se sam povukao. Sekretar Suda povukao imenovanje Aleksandra Lazarevića, da bi 16. septembra 2004. godine za Šešeljevog stand-by advokata imenovao holandskog advokata Tjarda Eduarda van der Spula. Pošto je posle poduže ujdurme u Sudu i van ovog Suda Tjarda Eduard van der Spul odustao, naposletku su za advokate u pripravnosti (stand-by) imenovani engleski advokati Dejvid Huper i Andreas O`Šia.
Svi ovi nametnuti advokati, uključujući i poslednju dvojicu, prekršili su član 5 «Kodeksa o profesionalnom ponašanju odbrane pred Međunarodnim tribunalom» time što su prihvatili svoje imenovanje za stand-by branioca protivno volji optuženog prof. dr Vojislava Šešelja. Time je najpre povređeno pravo optuženog da shodno Pravilniku 45 d sam sebe brani pred ovim Sudom, o čemu je optuženi Šešelj obavestio Pretresno veće već na prvoj statusnoj konferenciji. čim je saznao da mu je prinudno nametnut drugi stand-by branilac, prof. dr Vojislav Šešelj je odlučno izjavio da uopšte neće da ga vidi, a kamoli sa njim o bilo čemu razgovara. To takođe znači da optuženi Šešelj nikada neće dozvoliti nametnutom stand-by braniocu da bilo šta preduzima u njegovo ime i da ga pred ovim Sudom brani. Otuda nametnuti branioci postaju neetički kada u ime optuženog, koji ih neće, primaju sudske spise i glume nekakvu odbranu.
U prilogu I Kodeksa o profesionalnom ponašanju odbrane pred Međunarodnim sudom članom 4/2 je utvrđeno da zastupajući klijenta branilac mora «poštovati odluke klijenta vezane za ciljeve zastupanja», a u članu 7 izričito je naglašeno da «branilac mora stalno informisati klijenta o statusu stvari koje se nalaze pred Sudom». Stoga se postavlja pitanje kako nametnuti engleski advokati mogu uopšte saznati odluke svog klijenta ako ovaj neće da im ih saopšti, i kako će obaveštavati svog klijenta o statusu stvari pred Sudom ako ovaj neće da ih sluša. Drugim rečima, pomenuta gospoda su pristala da budu stand-by branioci iako unapred znaju da ulogu pravog branioca optuženog neće moći da odigraju. Štaviše, ako klijent nekog advokata ne želi kao branioca, onda branilac ne postoji, a onaj koji i dalje izigrava branioca nečasna je i nemoralna osoba.
Još je gore što se nametanjem branioca bitno menja status odbrane optuženog. U dobro postavljenom sudskom postupku postoje tri brane potpuno odvojene i nezavisne strane: optužba i odbrana koje su međusobno suprotstavljene i sudsko veće koje je iznad suprotstavljenih strana i nezavisno u odnosu na svaku od njih. Ako sud bez valjanih razloga nameće nekakve stand-bu branioce, a dobro zna da optuženi ne samo što želi da se sam brani nego je kao profesor prava u stanju da to na valjan način obavi, on to ne čini u interesu odbrane optuženog nego zarad nekog drugog cilja. Nama se čini da nametnuti branioci imaju zadatak ne samo da kontrolišu nego i da osujete odbranu prof. dr Vojislava Šešelja.
Nametanje stand-bu branilaca protivno slobodnoj volji optuženog predstavlja tešku povredu člana 14 stava 3d Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima koji zajemčuje svakom optuženom «da se sam brani ili uz pomoć pravnog zastupnika po svom izboru», postoje samo dve mogućnosti: da se sam brani ili da ga brani pravni zastupnik po svom izboru». Drugim rečima, za odbranu optuženog, prema ovim odredbama, postoje samo dve mogućnosti: da se sam brani ili da ga brani pravni zastupnik po njegovom vlastitom izboru.
Ako, dakle, Haški tribunal učestalo i dalekosežno krši ne samo pravila postupka koje je sam sebi propisao, što je inače nečuveno u civilizovanom svetu, nego i najvažnije međunarodne akte koji zajemčuju osnovna ljudska prava, šta onda preostaje optuženom koji je žrtva tog Suda i čija se prava nemilice gaze? Prof. dr Vojislav Šešelj je sigurno dobro promislio i zaključio da se tom Haškom Minotauru, koji je uništio veće jedanaest srpskih života i koji je i dalje žedan srpske krvi, jedino može suprotstaviti tako što će u toj neravnopravnoj borbi založiti i vlastiti život. Ta njegova žrtva zaslužuje svako poštovanje i pred njom treba da pognu glave naši sadašnji glavari koji trabunjaju o «saradnji» sa Haškim tribunalom kao uslovu za ulazak u Evropu, koja baš u ovom času namerava da nam otme Kosovo.
Borba Davida i Golijata
Prof. dr Radomir Lukić:
……….Vidi se da bih trebao kazati nekoliko reči o odnosu snaga između Tribunala na jednoj strani i onog ko je optužen pred ovim Tribunalom u ovom času i u prilog čijih prava mi ovde sedimo i u prilog čijih prava se organizuju različiti oblici skupova da bi se izrazila podrška zahteva za ostvarivanje tih prava. Primer, na jednoj strani je Tribunal sa ogromnim budžetom sa ogromnom količinom saradnika u samom sedištu Tribunala ali i sa ogromnom količinom saradnika na bivšim balkanskim prostorima. Broj tih saradnika se ne meri desetinama, broj tih saradnika se meri stotinama. A vreme pripremanja optužnice protiv gospodina Šešelja se ne meri danima ili mesecima, on se meri godinama. Prema tome na jednoj strani imamo ogromnu mašineriju, imamo ogromnan broj ljudi, imamo ogromna sredstva a na drugoj strani imamo jednog čoveka koji je optužen za različite vidove, kako se to tamo kaže, zločina i koji želi da dođe u priliku da pobije kako pravna shvatanja i pravne konstrukcije ovog suda tako i činjenična tvrđenja brojnih svedoka koji će tamo da iznose svoja stvarna neposredna ili posredna saznanja o činjenicama na temeljima kojih je ova optužnica dignuga.
U jednoj takvoj situaciji mi bismo mogli da kažemo da se zaista radi o svojevrsnoj pravnoj borbi nekog pravnog Golijata i pravnog Davida. I pravni David, gospodin Šešelj, zaista ima potpuno validne argumente u pogledu svih svojih, prvo šest pa potom sedam zahteva. Samo ispunjenje svih sedam zahteva može omogućiti pravnom Davidu da pokuša da pobedi pravnog Golijata i da pokuša da dovede u pitanje brojne presude i brojna pravna shvatanja koja su do sada u tim brojnim presudama Haškog tribunala izrečena.
U sposobnosti gospodina Šešelja, inače, mog kolege i kolege gospođe Radete ne treba mnogo sumnjati. U naše doba je kolega Šešelj bio jedan od vrednijih, upornih i uspešnijih studenata, čak najuspešnijih studenata na Pravnom fakultetu univerziteta u Sarajevu. O njegovim mogućnostima da sagleda različite oblike istorijskih situacija, istorijskih pitanja, takođe, ne treba sumnjati. Jedino što traži jesu svi ovi uslovi koji će mu omogućiti da odbranu sprema uz poštovanje njegovog ljudskog dostojanstva, a to uključuje normalno viđanje sa svojom porodicom, jer čovek odvojen od porodice teško može da se usmeri na ovako težak rad na pravi način i, naravno, da dobije sve ove uslove u kojima će zajedno sa svojim saradnicima koji su malobrojni u odnosu na sve ono što Tribunal ima i čime raspolaže uspeti da dođe do validnih argumenata, do validnih tvrdnji, shvatanja, tumačenja i tako dalje kojima će dovesti u pitanje ovu veoma neobičnu konstrukciju optužbe protiv njega.
Naravno, treba istaći da je veoma žalosno da se ovo suđenje shvata kao jedan vid političke ideološke borbe i da brojne političke snage u Srbiji kako one koje vrše vlast, tako i one koje kritikuju ili hvale vlast nalaze za potrebno da ovome pridaju taj vid političke borbe a ne da se pridruže zahtevima da se jednom čoveku, u ovom slučaju gospodinu Vojislavu Šešelju, omogući da se istinski sa punom sadržinom brani. čini mi se ponekad da bi nekim političkim akterima u Srbiji, a i samom Tribunalu odgovarao jedan drugačiji optuženik. Optuženik slomljen, skršen, optuženik koji bi za razliku od gospodina Šešelja koji je spreman da do kraja i svojim zdravljem i životom potpomogne ili osnaži svoje zahteve, dakle njima bi odgovarao jedan optuženik koji bi sam sebe optuživao, koji bi rekao pa stanite vi tužioci pa niste vi mene za sve optužili što sam ja radio, pa mala je kazna koju vi tražite za mene, pa ne znate vi ni sve dokaze i tako dalje. Dakle, njima bi odrovarao, evidentno, jedan takav optuženik koji bi u takvom miru tišini, bez javnosti prošao kroz to suđenje, ili bi ga izbegao kao gospođa Plavšić. Njima ne odgovara neko ko će na pravi način moći da iznosi i drugačije viđenje i slike sveta i prava koje se mora promeniti i drugačije viđenje samih događaja. Zbog toga se nama koji smo se u ovu kampanju uključili a nismo članovi Srpske radikalne stranke čini da bi stručna javnost, naročito pravna i pravnička, istorijska, sociološka trebala da se više založi da se ovakvom optuženiku sa ovakvom optužbom obezbede zaista normalni uslovi da se suprotstavi jednom takvom mehanizmu koji zaista liči na pravno-političkog Golijata. Toliko za sada.
Hvala vam.
Dragan J. Vučićević
DOSTA ZLOčINA!
Zašto ćutke gledamo Šešeljevo umiranje?!
Ako Vojislav Šešelj umre u Hagu i ako, nakon toga, radikali na januarskim izborima dođu na vlast, za to će najzaslužniji biti srpski „demokratski“ političari i srpski „nezavisni“ mediji. Odbijanjem da priznaju očiglednu činjenicu da su Šešelju u Hagu ugrožena elementarna ljudska prava, ignorisanjem očigledne istine da se Haški sud odavno pretvorio u čistu negaciju prava i pravde, srpski „demokratski elitisti“ rade direktno u korist svoje štete. Nikome, naime, osim radikalima, ne može ići u prilog medijsko-političko okretanje glave od Šešeljeve strašne haške sudbine. Ništa dobro, ništa osim dodatne radikalizacije Srbije neće nam doneti dalje tvrdoglavo odbijanje „demokratskog bloka“ da se suoči sa nasilničkom haškom legalizacijom zakona jačeg, po kome postoje manje vredne nacije i manje vredni ljudi koje je dozvoljeno nekažnjeno ubijati.
Elem, kada govorimo o Šešelju, onda moramo da razlikujemo dve stvari. Najpre, Vojislav Šešelj jeste bio deo miloševićevskog zločinačkog režima koji je Srbiju doveo na rub istorijske propasti. Vojislav Šešelj jeste u doba svoje najveće političke moći bio brutalan, osvetoljubivi siledžija koji nije birao sredstva u obračunu sa neistomišljenicima. Vojislav Šešelj jeste od srpske partijske politike načinio profitabilan biznis za sebe i svoje najbliže saradnike. Jeste, to su činjenice, to je istina koju niko ozbiljan ne može da ospori.
Međutim, isto tako je činjenica da je isti taj Vojislav Šešelj danas žrtva neviđene haške represije. Nepobitni je fakat da se Šešelju u Hagu krše osnovna ljudska prava. Suva je istina da Haški sud u obračunu sa Šešeljem krši i svoj sopstveni Statut u kome je garantovano pravo da se optuženi brani sam. Konačno, istina je da je haška optužnica protiv lidera radikala pravna karikatura na osnovu koje bi bar 50 srpskih političara sa početka devedesetih moglo da zaduži ćebe u Ševeningenu. To su, dakle, činjenice koje niko ko drži do principa i elementarne pravde ne može da opovrgne.
Ali, te dve istine, te dve činjenice međusobno ne mogu i ne smeju da se potru. Istina o Šešelju kao zlom vladaru ne može da poništi istinu o Šešelju kao haškoj žrtvi. Fakat da je on bio jedan od jahača srpske slobističke apokalipse ne daje nikome za pravo da mu oduzme elementarno pravo da se brani onako kako on misli da je to najbolje za njega. Ono što je Šešelj bio i ono što je Šešelj radio ne daje nikome od srpskih političara i novinara pravo da ćutke gledaju dok on umire u Haškom sudu.
Okej, nema nikakvih problema, optužite me da sam radikal, zalepite mi etiketu šešeljiste, ali najpre to isto uradite Emiru Kusturici, Rambu Amabeusu, Mirjani Bobić-Mojsilović, Vuku Draškoviću i brojnim drugim principijelnim ljudima koji su borbu za pravdu izdigli iznad svojih ličnih političkih opredeljenja. Nije ovde, ljudi moji, u pitanju politika. Ne! Ovde je reč o stavu da zakon mora biti isti za sve. Ovde samo govorim o tome da svi ljudi na ovom svetu, pa bili oni i najcrnji kriminalci, imaju prava koja niko i ni pod kojim uslovima ne sme da im uskraćuje.
Podrška umirućem Šešelju u haškom kazamatu jeste obaveza i dužnost svakog slobodnomislećeg i principijelnog čoveka. To je, pre svega, dužnost predsednika Tadića i premijera Koštunice. Oni, dakle, moraju javno da izađu i da u ime države od Haškog tribunala jasno i glasno zatraže da se Šešelju omogući fer i pošteno suđenje. Ništa više i ništa manje od toga. Tadić i Koštunica ne smeju i nadalje ćutke da posmatraju kako lider srpske parlamentarne stranke umire na pravdi Boga. Ne, ako drže do principa, ne ako im je na pameti nešto više od jeftine predizborne, partijske propagande.
