Vojislav Vukčević, ministar za dijasporu u Vladi Srbije
Nekorektan odnos režima Slobodana Miloševica prema Srbima koji su usled raspada SFRJ i podele zemlje u talasu izbeglištva potražili utočište u Srbiji, naterao ga je da čak i u javnim nastupima pravi neobična, ali poređenja, koja su, kako kaže, bila realna slika stanja. Vojislav Vukčević, ministar za dijasporu u Vladi Srbije, govorio je da su Srbi koji su silom prilika došli u Srbiju 1995.godine, posle usvajanja Dejtonskog sporazuma, imali status gori od seoske stoke. Objašnjavajući da i stoka, kad se izvodi na vašar, od područnog veterinara dobija takozvani stočni pasoš kao nekakav dokaz o svom identitetu, podseća da Srbi u Srbiji zarad jednog režima nisu mogli da dokažu ko su. S obzirom na to da je i sam doživeo sličnu sudbinu, čekao je vreme kada će o tome moći da govori i nešto preduzme. Zalagao se za ispravljanje istorijske greške po kojoj predstavnici dijaspore nisu imali pravo glasa. Želja mu se ostvarila a naši ljudi u rasejanju će sada, koliko već na izborima za predsednika Srbije 13.juna ove godine, moći da glasaju. Kao prvi čovek Ministarstva za dijasporu, sačinio je predloge za izmenu i dopunu Zakona o državljanstvu, a Hrvatska mu je primer zemlje koja nesebično daje svoje državljanstvo čime, kao zemlja, značajno dobija ne samo na brojnosti, nego, što je još važnije, na snazi, značaju i važnosti u nastupima pred svetom i zaštitom interesa svog naroda. Ipak, Vukčević je mišljenja da država nije humanitarna organizacija, te da lakše sticanje državljanstva ne znači da će svako i moći da ga dobije, posebno lica „s one strane zakona“ koja bi time pokušala da se „provuku“. Zato i podseća da je diskrecino pravo države da odlučuje da li će i kome dati državljanstvo, a jedno je sigurno – to pravo ubuduće bi trebalo mnogo lakše da ostvaruju ljudi koji su rođeni ili su nekada živeli u bivšim republikama SFRJ. Šta sadrže predlozi za izmenu i dopunu Zakona o državljanstvu, zbog kojih su se u prvi mah pojavila tumačenja na osnovu kojih bi moglo da se zaključi da će Srbija novim ustavom biti definisana ne više kao građanaska, već nacionalna država, za Danas govori republički ministar za dijasporu Vojislav Vukčević.
Nema razloga za komplikovanje
S obzirom na to da ste rekli da je i znanje srpskog jezika dovoljno za dobijanje državljanstva, znači li to da će i stranci koji govore srpskim jezikom moći da dobiju državljanstvo Srbije?
– Nije isto biti potomak predaka koji su rođeni u raškoj oblasti i kojima se po imenu i prezimenu vidi odakle je i šta je, ili da ste rođeni u Hanoveru ili Lionu. Malo ko će od ljudi rođenih u nekim dalekim zemljama tražiti državljanstvo Srbije. Zašto sada komplikovati tu stvar. Ako je to lice u braku sa državljaninom Srbije, onda će osoba na osnovu te činjenice dobiti državljanstvo. Ali, ako se javi želja nekog stranca da poseduje naše državljanstvo, onda za to mora postojati neki razlog i on je sigurno vredan pažnje pa mu tu pažnju neće uskratiti ni nadležni organi države Srbije.
– Predlogom izmene i dopune Zakona o državljanstvu, Ministarstvo za dijasporu udovoljava mnogobrojnim zahtevima lica srpskog porekla, potomaka predaka koji su odavno ili nedavno napustili Srbiju u kojoj su rođeni. Sada se pojavljuje već nekoliko generacija tih ljudi koji su otišli i koji žele da dobiju državljanstvo. Udovoljavajući velikom broju želja i pitanja koja smo dobili, podneli smo Predlog za izmenu i dopunu Zakona o državljanstvu tako da se način sticanja državljanstva učini jednostavnim i sa što manje prepreka i uslova u najkraćem mogućem vremenskom periodu. Državljanstvo je nešto što svaka država određuje shodno svojim interesima i ono se, po međunarodnom javnom pravu, stiče po dva osnova koje su prihvatile sve zemlje sveta. Jedan osnov je „jus soli“, što znači po suncu, odnosno po mestu rođenja, a drugi je po „jus sangvinisu“, po krvi, odnosno po poreklu. Svaka država ima pravo da na podneti zahtev odgovori pozitivno ili negativno. Negativan odgovor može biti čak i onda kada su ispunjeni svi zakonom predviđeni uslovi, jer je diskreciono pravo svake države da odluči hoće li nekome ko nema dati državljanstvo države koju to lice predstavlja. Tu se ništa ne može uraditi. Možete podneti žalbu protiv tog rešenja, žaliti se drugostepenom organu, ali se, po pravilu, uvek uvažava stav i mišljenje prvostepenog organa. Događaji koji su se zbili na prostoru bivše Jugoslavije doveli su u Srbiju veliki broj ljudi koji se ovde našao bez svoje volje. Sa sobom je, u formalnom smislu, doneo jedno državljanstvo republike iz koje je došao, a drugo – državljanstvo Jugoslavije – koje više nema. Posle raspada SFRJ, 1992.godine stvorena je nova SR Jugoslavija koja se u odnosu na državljane prethodne Jugoslavije odnosila vrlo nekorektno, nažalost, posebno u Srbiji. Ranije sam javno izjavljivao da su Srbi koji su živeli izvan Srbije, posle Dejtona u Srbiji bili u položaju koji je gori od položaja seoske stoke. To je izazvalo veliku pažnju i ljudi su se čudili šta ja to pričam, pa sam to nastojao da objasnim tako što sam rekao da i seoska stoka, kad se izvodi na vašar, dobija od područnog veterinara tzv. stočni pasoš kao nekakav dokaz o svom identitetu. Nažalost, Srbi koji su posle 1995.godine došli u Srbiju nisu imali dokaza o svom identitetu. Iako se radi o jezičkoj figuri, to je veoma bliazak opis realnog stanja ljudi iz tog vremena. To se, svakako, nije slučajno radilo. Da se htelo, tim ljudima se moglo pomoći. To se nije uradilo iz razloga dobro poznatih tadašnjim predstavnicima vlasti. Na račun tih unesrećenih pojedinaca tadašnja vlast, odnosno režim Slobodana Miloševića uzimao je novce od međunarodne zajednice, vlast je predstavljala događaj kao nesreću, koja to i jeste bila, ali oni nisu vodili računa o pojedinačnim, nego o opštoj nesreći, a sve za potrebe svoga vladanja. Pojedinačna nesreća se gubila u opštoj koja je bila korišćena za lažnu i prolaznu sreću režima tog vremena. Pojedinac koji je došao iz neke od bivših republika SFRJ ostao je usamljen sa svojim jadom, da se njime sam „zabavi“ a da mu u tome niko nije pravio društvo. To je nešto što pamtimo, nešto što i ja nosim u svojoj sudbini i što me je bolelo od početka i jedva sam dočekao da budem u prilici da o tome govorim i nešto preduzmem – kaže Vučković.
Šta jedna država dobija time što veći broj ljudi ima njeno državljanstvo?
– Time što nekome dajete državljanstvo, to lice automatski stavljate na spisak svojih državljana. Uvećavanjem broja državljana uvećavate broj stanovnika. Država time dobija u brojnosti, u snazi, u značaju i važnosti. Time, pred međunarodnom zajednicom nastupate u ime tolikog broja stanovnika, branite interese svog naroda i to se svakako mora poštovati i uvažavati.
Izjavili ste da je za sticanje državljanstva dovoljno da jedan od predaka podnosioca zahteva bude Srbin i da je dovoljno znanje srspkog jezika. Da li to znači da će trećina našeg stanovništva, koju čine nacionalne manijne, time biti diskriminisana?
– Svakako da će Srbi koji pripadaju državi Srbiji biti uzeti u obzir sa određenom pažnjom koja im apsolutno pripada, odnosno imaće neku prednost. Ali, to ne znači da oni koji nisu Srbi neće biti uzeti u obzir za razmatranje, niti će biti diskriminisani prilikom sticanja državljanstva Srbije. Ako oni ne mogu da dokažu svoje srpsko poreklo, davanjem izjave moći će da dokažu da priznaju Srbiju kao svoju državu i da priznaju poredak te države. činjenica je da Srbija spada u red država koja poštuje svaku etničku zajednicu. Ako budu usvojeni predlozi Ministarstva za dijasporu, svi koji su iz njima znanih i opravdanih razloga nekada morali da se odreknu našeg državljanstva, sada će ponovo moći da traže prijem u državljanstvo Srbije i dobiće ga.
Ostvarila se Vaša želja da dijaspora dobije pravo glasa. Da li je započet posao na organizaciji glasanja naših ljudi u inostranstvu za predstojeće predsedničke izbore 13.juna?
– Republička izborna komisija je nadležni organ koji sprovodi izbore i sve što je vezano za sprovođenje izbora se uglavnom odvija pred njom. Ono što joj nedostaje, komisija traži od nadležnih organa, ali Ministarstvo za dijasporu nije taj organ koji bi joj u tome presudno pomagao. Mi smo nadležni, i zato i postojimo, da bismo „čuli“ dijasporu i pitali naše ljude u rasejanju šta o nečemu misle. Kad oni zakukaju, i to u tako velikom broju, to je huka koja se čuje i preko Atlantika. Onda mi tu huku brzo upakujemo, formulišemo, pretvorimo u nekakve inicijative ili predloge i prenesemo nadležnima. Ako mislimo da želje dijaspore zaslužuju da budu pretvorene u propis ili zakon, onda to formulišemo i dajemo predlog republičkom Sekretarijatu za zakonodavstvo koji našu inicijativu formiliše u nacrt zakona ili podzakonskog akta ili pak dopune i zmene postojećeg zakona. Kada je u pitanju glasanje, koje je dijaspori priznato članom 73a izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika, onda Republičkoj izbornoj komisiji treba da pomažu druge institucije. Na primer, Ministarstvo unutrašnjih poslova daje podatke o prebivalištu, a konzularna odeljenja obezbeđuju prostor i daju podatke o tome koliko ima, kako se zovu i gde stanuju naši ljudi. To je ozbiljan, dug i složen postupak koji se u potpunosti, verovatno, neće moći sprovesti na način na koji je zamišljen i to ne zato što to neko neće, već zato što je to objektivno komplikovan posao koji bi u relativno kratkom vremenu mogao da se uradi. Međutim, dijaspora nije nerazumna, svesna je složenosti posla, ali zna i nešto drugo – da dosad o njoj niko nije brinuo, da se njeni zahtevi, potrebe i interesi nisu spominjali i zbog toga se povukla u sebe. Nalazi se u „stanju povređenosti“, smatra da ju je matica zaboravila, pa onda i ona polako zaboravlja maticu. Kada dijaspora bude videla da matica nju nije zaboravila i da će joj se ukazati dužna pažnja, pa makar to bilo i u jednom simboličnom procentu, dijaspora će biti time zadovoljna. Kod sledećih izbora, nastavićemo sa pripremama, biće to bolje, pa kod narednih još bolje i tako redom. Dijaspori moramo posvetiti dužnu pažnju zato što joj matica duguje život. A život joj duguje tako što nekoliko milijardi dolara stiže od dijaspore u maticu i od toga narod živi, i to što se devize prodaju na ulici, što se trguje, i to je stiglo iz dijaspore.
Da li to znači da dijaspora ipak neće moći da glasa za izbor predsednika Srbije u junu?
– Ne znam da li će ili neće biti moguće, ali znam da svi na tome rade i sve nadležne službe će se truditi da posao završe tako da se, tamo gde je to objektivno moguće, izbori i obave.
Poznato je da naši ljudi po svetu, koji su, na primer, Srbiju napustili još za vreme Tita i nikada na svojoj koži nisu osetili Miloševićev režim, suviše često „srbuju“ i pozivaju se na nacionalizam. Postoji li opasnosnost da dijaspora, izlaskom na izbore, ojača biračko telo radikala ili socijalista?
– Na Vaše pitanje odgovaram sa – ne znam. Ono što znam iz razgovora vođenih sa predstavnicima dijaspore jeste da oni nemaju baš tako dobro sećanje na proteklo vreme. To što se smatra da Slobodan Milošević kod njih ima neku veću vrednost, nije vrednost Miloševićevog režima, već njihova ljubav prema otadžbini i ljudima u matici. Ta ljubav ih je angažovala u mnogim akcijama, ali oni to nisu radili zato što vole Miloševića i njegov režim, već zato što vole svoju zemlju. Ne mogu da proričem kome će dijaspora dati glasove. Ali, znam da mi moramo biti ono što kažemo da jesmo. Ako smo im zakonom omogućili da glasaju, ostavimo dijaspori da odluči kome će dati svoje glasove.
Da li će predstavnici dijaspore glasati i na pokrajinskim i lokalnim izborima?
– Iz svih razgovora zaključio sam da postoji jedinstven stav po kome ih lokalni izbori ne interesuju. Zašto i kako, to oni znaju. To mi je bilo malo neobično jer svako ima neko svoje mesto, svoju opštinu i ne znam da li mu je svejedno ko je predsednik te opštine i kakav je sastav skupštine. Stekao sam utisak da je njima svejedno, ali, s druge strane, nije svejedno kakav će biti sastav parlamenta i ko će biti predsednik Republike.
Naša dijaspora ima puno svojih udruženja po svetu, ali zbog nekih prozivki da bi morali i sami među sobom da naprave inventar kako bi videli ko je ko i ko koga zastupa, stiče se utisak da su nam „posvađani“ i ljudi u rasejanju?
– Dijaspora je upravo takva kakvi su i ljudi u matici. Kao što smo mi ovde izdeljeni u mnoštvo stranaka i udruženja, zašto bi oni bili drugačiji kada su deo našeg tela, našeg nacionalnog korpusa. Kakvi smo mi u zemlji, takvi su i oni izvan zemlje. To ne treba da čudi nikoga. Međutim, za razliku od onih koji žive u zemlji, ljubav dijaspore prema matici je mnogo veća, jer više volite onoga ko vam je dalji nego onog ko je tu pored vas. Oni čiji se glasovi najviše čuju su ljudi u zrelijoj životnoj dobi koja im je odnela deo snage, donela deo materijalnog bogatstva, ali i uvećala njihovu ljubav prema otadžbini.
Da li ste zadovoljni kako nas dijaspora predstavlja u svetu?
– Na patriotizam se ne treba pozivati. Onaj ko ga ima, on će ga pokazati i bez našeg pozivanja, a onaj ko ga nema neće se odazvati. Ne treba sumnjati u dijasporu već joj pokloniti puno poverenja.
Može li dijaspora da bude „kec iz rukava“ u međunarodnim pregovorima?
– Treba znati da je izrćlsku državu stvorila dijaspora i danas je u velikoj meri štiti, brani i održava. Pa, ugledajmo se samo na taj primer i pokušajmo izvući zaključak koliko bi mogla i koliko bi htela nama naša dijaspora da pomogne.
Ima li predstavnika dijaspore koji su zainteresovani da investiraju u Srbiju?
– Hoće oni da ulažu u Srbiju, ali oni žele da Srbija radi i vrati im poverenje koje su izgubili. Ne može se izgubiti poverenje u otadžbinu, ali može u ljude koji nju predstavljaju. Ako mi, koji sada predstavljamo državu vratimo to poverenje, sreća će biti dvostruka.
Da li su planirane neke zajedničke akcije ili projekti dijaspore i Srbije?
– Formu i sadržaj aktivnosti više određuje dijaspora, nego ova vlast Zašto je tako, a ne obratno? Zato što je Ministarstvo za dijasporu osnovano za njene potrebe. Saslušamo ono što oni kažu i omogućavamo da se deo toga ostvari. Na primer, upravo sam na inicijativu vladike Irineja, iz Novog Sada dobio projekat o izgradnji stambenog objekta površine oko 5.500 kvadratnih metara. U objektu će moći da se smesti oko 200 ljudi, pre svega starih i nemoćnih kojima je potrebna stručna nega i pomoć. To je važan projekat zato što se u dijaspori nalaze ljudi u najvećoj snazi, ali im roditelji ovde u zemlji imaju sve manje snage. Dijspora će početi polako da se uključuje i to bez megalomanskih projekata i zapomaganja „dajte zajam za preporod Srbije“. Evo prilike da se radi za samoga sebe, jer radeći za roditelje, radićemo i za Srbiju.
