TRADICIONALNI RAVNOGORSKI SABOR NA RAVNOJ GORI BEZ LIDERA SPO
TOP PUčE, A TEBE NEMA, VUčE
• Ravnogorci iz Srbije, RS i Evrope došli da odaju poštu četničkom đeneralu Draži • U rukama barjaci sa srpskim i četničkim znamenjima, na glavama šajkače s kokardama, oficirske šapke, šubare, uniforme kraljevske vojske, crna vojnička „odela“ i po koji pištolj skriven za pojasom • Gde bi bila Srbija da je čiča živ, pita se Bogosav Kalabić iz Brezovice koji je doneo dunju na njegov spomenik • Hladno vreme nije pokvarilo raspoloženje, dobra kapljica i prasetina zagrejali promrzle Srbe
Mit o Ravnoj gori započeo je maja davne 1941, kada je general Kraljevske vojske Jugoslavije Dragoljub – Draža Mihailović krenuo od Doboja sa svojom četničkom vojskom put Srbije, s namerom da u šumama formira štab i započne gerilsku borbu protiv nemačkog okupatora. čuvena Dražina rečenica „U srpskoj vojci ne postoji reč kapitulacija“ ostala je simbol ne samo tadašnje borbe, već i Ravnogorskog pokreta do današnjih dana, o čemu svedoči i veliki skup, održan po četrnćsti put, 15. maja, na Ravnoj gori, kada je na ovom suvoborskom proplanku pokrenut „Treći srpski ustanak“.
Pristizali su Srbi iz RS, Crne Gore, Beograda, čačka, Novog Sada, LJiga, Prokuplja, Valjeva, Subotice, Vladičinog Hana, Kraljeva i iz cele Evrope… Na brdima oko spomenika čiči i crkve Svetog đorđa, od rane zore okupilo se na desetine hiljada ljudi. Pored puta koji vijuga ka Spomen-domu Ravnogorskog pokreta, na sve strane improvizovane tezge sa suvenirima, roštiljem, na ražnju se okreću prasići i jagnjići…
‘Oće srce da pukne
Starinu od preko osamdeset leta, sa dugom sedom kosom i šajkačom, mnogi Ravnogorci poznaju. Milorad Pajić se sa ocem i bratom pridružio đeneralu Draži u maju 1941. i na Ravnoj gori ostao do agusta 1946. godine. Bio je lični krojač čuvenog čiče.
– Ostavio sam mu sada jednu kapu na spomeniku, kaz’o sam mu: „Ovo ti je za uspomenu“. Bilo je to dobro vreme, mnogo sam puta pogrešio, ne mogu da potrefim čin, pa me čiča pomiluje po glavi i kaže: „Sinko, zapamtićeš ti, samo polako“. Nije me nikad grdio… Sve mi je ovo veliko, ‘oće srce da pukne, ne može da izdrži – priseća se sa suzama u očima bivši kaplar Milomir iz sela Dići pored LJiga.
U rukama barjaci sa srpskim, četničkim i zastavama Srpskog pokreta obnove, na glavama šajkače s kokardama, oficirske šapke, četničke šubare… Mnogi nose uniforme kraljevske vojske, crna vojnička „odela“, maskirne uniforme, a obavezni rekviziti su noževi, kame, sablje, bajoneti, po koji pištolj skriven za pojasom. Iz mnoštva šatora dopire muzika, „Boj se bije, bije“, „Sprem’te se, sprem’te, četnici“, „Srpska se truba s Kosova čuje“…
Dede i unuci
Hladno, neubičajeno hladno za ovo doba godine. Kiša koja je dugo padala proteklih dana, napravila je takvo blato da se jedva hodalo. Ali, ko mari za blato kada „čiča ponosno gleda odozgo i raduje se“. Pored crkve Svetoga Georgija stoje dva „četnika“. Jedan od njih je u staroj kraljevskoj odori s činom majora, sav nekako ozbiljan i važan.
– Posle Svete gore, Ravna gora je naša druga svetinja, najlepši doživljaj za jednog Srbina, patriotu – reče Radiša Firan iz Svilajnca.
Dok se čeka početak opela za pokoj duši đeneralu Draži i njegovim saborcima, ulaze ljudi u crkvu da se prekrste, a po izlasku pale sveće. Zgledaju se mnogi između sebe, osvrću ne bi li videli koliko se naroda skupilo na Gori i ima li poznatih lica.
– E, ne može ni slikom ni rečima da se ovo opiše. Doneo sam ovu dunju čiči na spomenik koja, bre, od jesenas nije uvenula. Ja ne znam šta bi sve Srbija bila da je čiča pobedio – zamišljeno će Bogosav Kalabić iz Brezovice kod Valjeva.
Tuga za bratom
Sretosmo na Ravnoj gori i Veselina Osmajlića, brata pokojnog Zvonka, koji je tragično poginuo na Ibarskoj magistali pre nepunih pet godina.
– Teško mi je što ovde nema mnogih ljudi, među njima i mog brata, pokojnog Zvonka, ali Ravna gora će opstati. Tužan sam što znam kako je moj brat poginuo. Krenuo je na Ravnu goru i uvek se radovao kada je ovde dolazio – s tugom se prisetio Osmajlić.
– Ovo je za mene svetinja. Ovde stane vreme, sve nestane, samo ja i Ravna gora i ovaj narod ovde – kaže Radojko Petrović iz Brezovice, a u taj čas opali top iz obližnjeg šumarka. „Opaaa….“, povikaše mnogi uglas.
Kako vreme prolazi, sve je više naroda. Mladi, stari, očevi i deca, dede i unuci, mnogo je i devojaka sa šajkačama na glavama. Ravnogorci su se prosto „utrkivali“ ko će imati lepšu kapu, kokardu, opasač ili nož.
– Za mene je Ravna gora slava, praznik, svetinja… Naroda je ovde bilo i ranije, ali komunisti nisu dali da se prenese u javnost, da se ne bi saznala istina o Ravnoj gori. Dolaze mladi da vide šta je to Srbija, srpstvo i da skinemo jednom ljagu sa „tih“ četnika – reče Dragoslav – Draža Krsmanović iz Raške, mašući crnim barjakom, a s druge strane pomaže mu supruga sa šajkačom na glavi.
Treštanje iz zvučnika srpskih i četničkih pesama povremeno prekidaju pucnji iz pištolja. Ove godine „kalašnjikovi“ nisu „radili“. U jednom trenutku, kroz blatnjavi put u udolini bučno je prolazio kamion, tako sklepan da se marka nije mogla utvrditi. Na njemu desetak „boraca“ peva, neki drže flaše. Na mestu suvozača stoji jedan Ravnogorac i maše li, maše pištoljem. Smeju se ljudi, a neko se upita: „Zna li ovaj, bre, ima li uopšte metkova u toj pucaljki, će da opali, pa ima da obali nekog!“
Potcenjen simbol
– Ravna gora je pre svega ona rečenica koju je general Mihailović izgovorio kada je iz Bosne krenuo put nje, sa svojom prvom jedinicom: „Ne prihvatam kapitulaciju“. Simbol slobodarske ideje je u narodu ukorenjen, ali se potcenjuje kod mnogih političara – objašnjava Mirko Jović, predsednički kandidat.
Opasan redenikom s municijom kalibra 43 mm i crnom šajkačom, Nemanja Milosavljević, mladić iz Vladičinog Hana, objašnjava da je stavio kapu te boje na glavu zbog „žalosti za porobljenom Srbijom“. NJegova devojka Dorjana Milenković čvrsto je stezala ruku svog dragog i kratko rekla da „oseća na Gori slobodnu Srbiju, da tu otadžbina zove…“
Posle govora na bini pored spomenika generalu Draži Mihailoviću i poruke da „Ravna gora pobediti mora“, puče opet top, a jedan posetilac prokomentarisa rečima: „Stavio je brat malo više baruta“. Narod, vidno razočaran što se na Saboru nije pojavio Vuk Drašković, polako se razilazio. Jedni u pravcu autobusa i kola, drugi po šumarcima da dokusure prasiće i jagnjiće, a mnogi se zaputiše pod šatore da bi nastavili sa slavljem i praznovanjem. Neki među njima zauzeše „busije“ u improvizovanim kafanama ne bi li se „konačno na miru okrepili dobrom, jakom rakijom ili pivom“. Jer, takva se i radost i tuga, kako neko reče u prolazu, „teško izdržati može ako ne potegneš malo, tuče srce u grudima otežalim od tuge za čičom“.
