Tocak mora da se kotrlja

Šešelj ih je proskribovao u americke špijune. Matici, Markovici, Dacici i ini veliki rodoljubi su ih prozvali placenicima globalnog imperijalizma. Sveznalice su godinama šaputale o sektašima s davoljim predznakom, koji se okupljaju iz veceri, u potaji, ne bi li krojili kapu obicnim smrtnicima.

Rotarijanci!

Nije li to drugo ime za masoneriju, pitaju se još danas mnogi nacuvši da i kod nas ima ljudi koji u džepovima nose povelje, bedževe i plave clanske kartice rotari klubova, što im otvaraju sva vrata bez kucanja, ma gde se u belom svetu našli; šengenske vize bez proveravanja i cekanja, posao bez konkurisanja i podmicivanja, napredovanje u struci bez klecanja, liderstvo u politickim vodama bez mnogo pešacenja i voženja bagera.

Ko su zapravo ti izabrani? Elitisticka udruženja, pribežište bogatih, pandan masonima, ili skriveni centri moci?

Kraljevstvo uspešnih

Reklo bi se: sve pomalo. Masoni vekovima olicavaju bratstvo strogih, gotovo mitskih nazora i ustrojenja, u cijim su rukama poluge svetske politike i ekonomije. Njihove tajne lože su obavijene tamom, rituali su gotovo bajkoviti, a ko u njima obitava – stvar je nagadanja i misticnog tumacenja.

Rotarijanci, za razliku od „slobodnih zidara“ ne beže od javnosti. Štaviše, stalo im je do marketinške promocije i publiciteta do granice koju podižu njihovi interesi. Zovu se takode bracom, ali u poslednjoj deceniji u svoje redove primaju i sestre. Mason može imati rotari bedž, ali rotarijanac nece moci da ude ni u jedno templarsko svetilište.

Njihovo geslo je: svaki dan po jedan novi clan. Da bi imperija bila što brojnija i jaca. Ne libe se da kažu kako su jedna od „najmocnijih organizacija poslovnih i profesionalnih ljudi širom sveta u cilju pružanja humanitarne pomoci, podsticanja visokih etickih standarda u svim strukama i unapredivanja dobre volje i mira u svetu“.

Iza ovih tridesetak reci krije se u stvari magicna povezanost milion i dvesta hiljada ljudi iz sto osamdeset zemalja sa svih kontinenata, organizovanih u više od dvadeset pet hiljada klubova, koji se u svakom trenu mogu osloniti jedni na druge u svakom pogledu. To je zapravo lanac koji obavija zemaljsku kuglu.

Zaštitni znak im je tocak sa dvadeset cetiri zupcanika, šest paoka i žlebom za osovinu. A tocak se, je li, kotrlja, iliti rotira. Otuda, vele, naziv – rotari. Možda bi koji tumac brojeva umeo da odgonetne simboliku amblema rotarija, nama ostaje da poverujemo kako je tu doista samo rec o rotiranju rukovodstva, od vrha do dna ove savršene piramide.

Osnovna jedinica ovog kraljevstva jeste klub zatvorenog tipa, nalik engleskim elitnim klubovima, a može biti i masonskim ložama. Do ulaska u njega predstoji dug put provere, koji može potrajati tri meseca, tri godine ili citavu deceniju. Kandidata predlaže njegov mentor, dakle aktivni rotarijanac. Po pravilu, to mora biti uspešan poslovni covek ili ugledni clan zajednice. Dupliranja nema. Ulaznicu za svet dobija samo po jedan najbolji iz svake profesije, pa bio to lekar, pekar, akademik, glumac, preduzetnik, biznismen… Samo je za diplomate, sveštena lica i novinare, ma koje vere ili boje bili, rezervisan neogranicen broj mesta!

Svi aktivni clanovi, osim pocasnih, dakle zaslužnih za podršku rotarijanskim idealima, dužni su da plate pristupnu taksu u iznosu od dvadeset do deset hiljada nemackih maraka, zavisno od zemlje, kao i godišnju clanarinu. Donacije se ne odbijaju, a pretplata na casopise, poput The Rotarian na primer, cast je i obaveza svakog rotarijanca. Sastanci su obavezni. Braca i sestre se okupljaju jednom sedmicno, uvek u isto vreme i na istom mestu. Više od tri neopravdana izostanka sa druženja znace kraj clanstvu.

Kad zvono zazvoni

Skup obicno pocinje koktelom. Svecana odora je obavezna. Ponegde se peva neka od rotarijanskih himni. Zatim sledi vecera. Katkad se pozivaju gosti, razgovara se o aktuelnim društvenim temama, drže se predavanja. Ali kad predsednik kluba udari u svoje ritualno zvono, caskanju je kraj. I tu pocinje prava prica o tajnovitim centrima moci, uplivima na biznis, razmeni poslovnih informacija, uticajima na politiku, ispravljanju krivih Drina i brizi o dolazecim naraštajima.

Rotarijanska nova godina pocinje 1. jula. Tada na celo kluba stupa novi predsednik i istovremeno se biraju novi upravni odbor, predsednici komisija za klupske poslove, društvenu i medunarodnu zajednicu i profesionalnu delatnost, sekretar, riznicar i ceremonijari i celnik za narednu godinu. Klubovi cine distrikte, a svaki takav region ima svog guvernera i svoj „zemaljski odbor“, ciji mandat takode traje dvanćst meseci.

Tu je još i Interakt, svetska organizacija tinejdžera od cetrnćst do osamnćst godina, pa Rotarakt u koji ulaze mladi od osamnćst do dvadeset osam leta… Svi oni zajedno cine Rotari internacional, ciji je vrhovni organ savet direktora sa predsednikom, izabranim predsednikom (za sledecu godinu) i petnćst clanova biranih na godišnjem kongresu. Organizacija se finansira polugodišnjim doprinosima svih klubova za svakog aktivnog, dopunskog, aktivnog seniorskog i starog clana, pristupnim taksama novih klubova, anonsama u casopisu The Rotarian i kamatama na novcane uloge.

Rotari internacional u svoje prioritetne zadatke stavlja takozvanu „svetsku službu za korist zajednice“. Kako objašnjava jedan beogradski rotarijanac, rec je o medunarodnoj delatnosti koja omogucava klubu da saraduje sa jednim ili više klubova u nekoj drugoj zemlji, kako bi dobio informacije, saznanja, personal, opremu ili novac radi realizacije nekog rentabilnog projekta“.

Slede medunarodni projekti za mlade, pod kojima se podrazumeva obucavanje i savetovanje u izboru profesije, obavezna finansijska podrška studentima, studijska putovanja, razne posete… U tu svrhu je osnovana i Rotari fondacija. Iz njenog trezora je samo od 1974. do danas izdvojeno više od sto osamdeset miliona dolara za razne stipendije. Godišnje najmanje hiljadu studenata iz šezdesetak zemalja, medu kojima je i naša, dobije apanažu za boravak u inostranstvu od po osamnćst hiljada dolara. Putni troškovi se ne racunaju.

Docentima sleduje od deset do dvadeset hiljada dolara za „angažovanje“ u zemljama u razvoju. Naucni radnici za svako ucešce u nekom projektu ili istraživanju dobijaju po tri hiljade dolara.

Razmena omladine se podrazumeva. Klubovi ili distrikti organizuju sva takva putovanja, brižljivo birajuci ucenike, prema smernicama koje je izdao Centralni odbor Rotari internacionala. Racuna se da ovu privilegiju ima oko osam i po hiljada mladih od petnćst do devetnćst godina svakog kalendarskog leta.

I svi oni: daci, studenti, docenti, naucnici, književnici, preuzimaju zajedno s novcem i ulogu „ambasadora dobre volje“, kako piše u pravilima Rotari fondacije. Od njih se, stoji tamo, ocekuje da „pokažu izvanredne akademske rezultate i da istovremeno posreduju u sporazumevanju radi prijateljstva medu ljudima u svojoj domovini i zemljama u kojima gostuju“.

Umesto prevoda ovog bedekerskog kazivanja, evo reci prošlogodišnjeg predsednika Rotari internacionala Karla Ravice: „Mi ne možemo tolerisati osrednjost, potrebna nam je izuzetnost, ako želimo da rotarijanci budu lideri u svom društvu. Ako sve usmerimo na dostizanje kvaliteta našeg clanstva, doci ce i do porasta kvantiteta… Zato sam i oformio novi komitet pod nazivom „Pretvori clanove u odane rotarijance“.

Škola za lidere

Najzad, evo i prevoda ovog prevoda. Izrekao ga je americki novinar Bil Majers, dobitnik prestižne Pulicerove nagrade. Priznavši da je za svoj uspeh zahvalan podršci mesnog rotari kluba, koji mu je omogucio stipendiju Rotari fondacije, javno je obelodanio da bi bilo sramno ukoliko svaki „ambasador dobre volje“ potom ne postane i sam odani rotarijanac.

Zli jezici su skloni tvrdnji da je i naš Ivo Andric postao nobelovac zahvaljujuci podršci rotarijanaca, ciji je bio verni clan još pre Drugog svetskog rata.

Ocito, vreme je ucinilo svoje. Rotarijanstvo je odavno preraslo svog duhovnog oca. Jer, prica kazuje da je ideja o nastajanju rotari klubova nastala iz inata jednog mladog americkog advokata, cije su ambicije bile da ude u tamni vilajet „slobodnih zidara“. Pol Haris nije uspeo da probije njihov zid, pa je zauzvrat, sa svojim drugarima Gustavom Loerom, Silvesterom Sileom i Hiram Sorejem (ovo je vec skaska samih rotarijanaca), osnovao mali klub u kojem su prijateljstvo i poslovi „doživljavali obostrano korisno pretapanje“. Zbilo se to u gradu Cikagu, 23. februara 1905. Tako ce za nepun vek nastati rotarijanska zajednica koja obavija ceo svet.

Njeno sedište je u Evanstonu, u državi Ilinois, SAD. Mada je u ovom kolu tek trideset dva odsto Amerikanaca, predsednik Rotari internacionala je za ovu godinu državljanin SAD Ricard King. Guverner Distrikta 2480, u kojem su Jugoslavija, Bugarska, Makedonija i Grcka jeste Caralampis Atanasiadis.

Naravno, trebalo je da protekne mnogo vode dok se Jugoslavija nije opet dokopala bele rotari internacional zastave u cijem je središtu zlatni zupcanik sa cetiri udubljenja kraljevsko plave boje na obodu tocka.

Hronicari beleže da je prvi rotari klub pod našim nebom osnovan još 1928. godine u Beogradu. Leta 1939. u Kraljevini je delovalo trideset osam klubova. Zbog brojnosti, Jugoslavija je od 1932. posedovala poseban distrikt, to jest teritorijalnu organizaciju sa odredenom samoupravom. Dva naša istaknuta rotarijanca – dr Milan Stojadinovic i E. Markovic bili su i direktori medunarodne rotari organizacije. Medu 347 tadašnjih clanova iz petnćst srpskih rotari klubova crvenim su podvucena još i imena, uz pomenutog Iva Andrica, Mike Petrovica Alasa i arhitekte Bogdana Nestorovica.

Godine 1940. ocenjeno je da razbuktavanje rata u Evropi više ne omogucava regularno delovanje rotari klubova, pa je odluceno da se obustave rotarijanske aktivnosti. Po oslobodenju, iako rad rotari klubova nikada nije bio formalno zabranjen, rotarijanstvo je zamrlo. Bilo je malo preživelih predratnih rotarijanaca, a izvesni elitizam koji je slicnim institucijama pripisivan, nije bio u skladu sa naglašeno deklarativnom ideologijom i demagogijom novog društva.

Obnova je zapocela tek krajem osamdesetih. Danas Srbija ima trinćst rotari klubova: cetiri u Beogradu i po jedan u Subotici, Kikindi, Kraljevu, Nišu, Šapcu, Valjevu, Leskovcu, Zrenjaninu i Kragujevcu. U Vršcu je osnivanje kluba zapelo. Kažu popovi ne daju pa ne daju da im se rotarijanci šire po varoši. I Crna Gora ima klubove u Podgorici i Budvi. Raste i podmladak. Mladi japiji su se organizovali u cetiri rotarakta. Pod budnom su paskom svojih mentora, jer oni sada prolaze školu za lidera. Politicke, menadžerske, medijske, ekonomske…

——————————————————————————–

Centri moci – nego šta!

„Šteta što nisi muško, bila bi dobar mason“, rekao je nedavno jedan uglednik Kaci Lazarevic, suvlasnici „Alke“, agencije za nekretnine, inace predsednici beogradskog rotari kluba „Singidunum“.

„E pa takva sam se rodila“, odgovorila je Kaca. „A što se tice pravila masonerije i rotarijanstva, pa tu i nema neke velike razlike. Jedino što smo mi malo manje strogi od vas. I ne krijemo se. Evo, moj klub ima sastanke svakog ponedeljka u 19 i 30 casova u „ćro-klubu“. U isto vreme i na istom mestu naci cete clanove kluba „Stari grad“ sredom. Klub „Beograd“ se okuplja u „Hajatu“, a „Zemun“ u „Lutri“ ciji je gazda republicki ministar policije Dušan Mihajlovic“.

Otresita gospoda Lazarevic za naš list, bez uvijanja, kaže:

– U neku ruku mi i jesmo elita. Uspešni se druže sa uspešnima. Kvalitetni sa kvalitetnima. I ova vlast, za razliku od predašnje, to dobro zna. Mi nismo ni politicki ni verski opredeljeni, ali su naši uticaji u svakom pogledu apsolutno veliki. U svim sferama društva, u svakoj celiji. Medu nama ima dosta ljudi eksponiranih u politici, koji uz našu pomoc mogu da reše mnoge nedoumice. Priznajem: rotari klubovi uistinu jesu centri moci!

——————————————————————————–

Osam stotina entuzijasta

U sili akademika, profesora univerziteta, uglednih lekara ili zlatara, što cine jugoslovensku rotarijansku scenu, izdvajamo (sasvim nenamerno) Zorana Živkovica, saveznog ministra policije, koji je suosnivac niškog rotari kluba, pa generalnog direktora Elektronske industrije Niš Vojislava Mitica, zatim đorda Ninkovica, sadašnjeg pomocnika ministra pravde, Tihomira Obradovica, pomocnika ministra za gradevinarstvo, glumca Svetislava Goncica, novinara Miroslava Filipovica, prof. dr Mihajla Mitrovica, novog direktora Klinickog centra, akademika Nikolu Tasica, od pre neki dan direktora Narodnog muzeja, Radoslava Lazarevica, direktora JAT-a. I Vojislava Milovanovica, republickog ministra vera, do pre godinu dana predsednika kluba „Zemun“.

Evo njegovih reci o pokretu kojem pripada:

– Kao što je pre 96 godina pred Polom Harisom i njegovim prijateljima stajao zadatak dostojan požrtvovanih idealista, da potvrde i unaprede dobre strane liberalizma i privatnog preduzetništva, kroz poštenje, služenje zajednici i saucestvovanje, tako pred rotarijancima u bivšim komunistickim zemljama stoji slican zadatak: da pokažu da privatno preduzetništvo, slobodna trgovina, politicki liberalizam i medunarodno razumevanje ne vode te zemlje u haos i bezumlje. Okruženje u kome živimo uzrokovalo je da naše clanstvo cini osam stotina najvecih entuzijasta, visokih moralnih i etickih kvaliteta. Za veci uticaj na društvo nije dovoljan samo kvalitet, nego i kvantitet, do koga ce svakako doci..“.