„Kartaginu treba uništiti“! To bi bio odgovor na pitanje: treba li sarađivati s Haškim tribunalom? Zadatak Haškog tribunala je bio da kazni zločine počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije. Tu državu je uništio građanski rat. Haški tribunal je umesto građanskog rata video isključivo srpsku agresiju. Haški tribunal je osporio pravo legalnoj vojsci JNA da brani svoju zemlju i njenu teritorijalnu celovitost i to proglasio zločinom. JNA je stavio u istu ravan sa secesionističkim paravojnim formacijama i zločinačkim grupama. Priznao je viši rang secesionističkim oružanim formacijama nego legalnoj i legitimnoj vojsci države koja je članica UN.
Haški tribunal je u borbi za sprečavanje genocida nad srpskim narodom i u njegovoj želji da živi ravnopravno s drugim narodima u republikama koje su se izdvojile iz Jugoslavije video stvaranje velike Srbije. Suočeno sa činjenicama, samo tužilaštvo je na suđenju Slobodanu Miloševiću odustalo od ovog za njih ključnog polazišta.
Način na koji je vršena selekcija optuženih i osumnjičenih jasno je pokazala da je reč o potpuno antisrpskom sudu. Broj optuženih i mrtvih Srba u Sheveningenu takođe potkrepljuje ovu tvrdnju. Haški tribunal je za saradnike u srpskom narodu i njenoj državi okupio najgore ljude, koji su dokazani i potvrđeni srbomrzitelji. Po svim svedočanstvima, a pogotovo onim Karle del Ponte, Florens Artman i DŽefri Najsa, a i po svemu drugom, jasno je da je Tribunal bio krajnje politički funkcionalizovan i od vlasti u Srbiji. Naročito onda kada je na čelu Vlade Srbije bio Zoran đinđić. Sud je bio mesto da se kazne ili neutrališu svi potencijalni politički takmaci.
Haški tribunal je imao za cilj da na području Balkana istinom donese mir i suočenje sa prošlošću. Pošto se nije bavio istinom a politički je bio zloupotrebljavan, oslanjajući se na najgore ljude u političkom i javnom životu, izazvao je sasvim suprotne reakcije.
Ni mira ni istine ni suočenja sa prošlošću. Ni katarze. Sve suprotno i naopako. Ono što je tok života protekom vremena normalizovao, delovanje ovog suda je samo remetilo. Sem da je nekih zločina bilo ništa drugo valjano sud nije ustanovio. Tribunal je bio, kao što se vidi na osnovu svedočanstava pomenutih aktera, puki instrument i svi oni koji su radili u njemu bili su samo izvršitelji selektivnog terora u kome je žrtva bio srpski narod. Jasno je da su SAD i druge velike sile štitile od progona koga god su hteli i na to su svi pristajali.
Svi ovi motivi i razlozi kao i način rada Tribunala govore da je on bio u funkciji proizvodnje laži i srpske krivice. U svim svojim elementima Haški tribunal je potvrdio da nije pravi sud. Izdani su i narušeni svi principi, zakoni i običaji vezani za pravo i pravosuđe.
Od suđenja Slobodanu Miloševiću sve ovo je više nego kristalno jasno. On je svojom odbranom – sam sa nekoliko saradnika – razneo ovaj sud i njegovo tužilaštvo u paramparčad. I razobličio sve njegove saradnike u Srbiji. Tada je Milošević fizički likvidiran da poraz ne bi bio potpun. On je pokazao da se u Hagu ne radi o nekakvoj bezličnoj savršenoj mašineriji sa dokazima i dokumentima već o provizorijumu mržnje i laži čije se lice najbolje može prepoznati u lepoti, ubitačnoj erotičnosti i koketnosti Karle del Ponte, Florens Artman, Sonje Biserko i nadasve Nataše Kandić.
I šta se sada novo dogodilo sa oslobađajućom presudom Ramušu Haradinaju? Ništa, baš ništa! Nije se dogodilo ništa što već nismo znali ako smo hteli da znamo. I sada se odjednom svi koji su aktivno i predano bili i radili za Haški tribunal žale nama koji smo oduvek bili protiv njega. Svi ti srpski funkcioneri i svi ti nevladini aktivisti, baš svi, oslobodili su Ramuša Haradinaja. Sve srpske stranke koje su za saradnju sa Hagom su oslobodile Haradinaja. Haradinaj nikada nije bio njihova meta. NJihova meta je Srbija – pogodili su je.
Kako je moguće da niko, ali baš niko u Srbiji, nikada nije pomenuo srpske zarobljenike koji su služili za trgovinu ljudskim organima. Ne samo da to nisu otkrili već su to prikrivali i sakrivali. Ni Karla del Ponte nije mogla da ih natera da tragaju za takvim užasima, jer su oni počinjeni nad Srbima.
Ako je saradnja sa Hagom, i posle svega, i dalje prihvatljiv uslov čanku, Tadiću, Dinkiću i LDP-u za naše priključenje evropskim integracijama, onda je jasno da je za njih Haradinaj s pravom nevin čovek i da je haški sud pravilno postupio. I neće se oni tu zaustaviti. Uskoro će se u Srbiji, ako pobede ove haške stranke, poput čankove, DS, G17 i LDP, usvojiti Zakon o zabrani preispitivanja svega što je presudio Haški tribunal i priznati „državu“ Kosovo. Sve te stranke hrle u potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji za šta je uslov saradnja sa Haškim tribunalom.
Ali da završimo, kada je u pitanju Haški tribunal, jedino rešenje je primeniti staru izreku: „Kartaginu treba uništiti“.
