Možda Milan Beko mnogo nervira Borisa Tadića, ali obojica svakako više nerviraju građane Srbije zbog činjenice da se danas u Srbiji ne zna ko je pošteni krupni kapitalista, a ko je opljačkao zemlju i postao tajkun koristeći se pre svega političkim uticajem svih garnitura na vlasti od 2000. godine
Srbiju svakim danom pritiskaju novi sukobi. Iako je poslednjih dana podgrejavana medijska slika kako se vlast sprema na obračun sa srpskim tajkunima, koji su navodno do svog kapitala došli zloupotrebama u procesu privatizacije, ni tajkuni ne miruju i nisu spremni da potpomognu političku elitu da na njima gradi predizborne poene.
Podele su i među političarima i među tajkunima u zavisnosti od njihovih ličnih interesa. Kako Akter saznaje, u državnom vrhu Srbije postoji ozbiljna konfuzija kako poentirati kod građana kada su u pitanju srpski kapitalisti, a istovremeno ne postoji politička volja i kapaciteti da se jedan ozbiljan proces izvede, kakav je borba protiv privrednog kriminala i njegovog organizovanog elementa, tačnije uporišta u državnom i političkom sistemu, a da se ne pričini politička šteta samoj vlasti i njenim partijskim strukturama. Otuda prebiranje na naše i njihove kapitaliste, i selektivan pristup problemu koji proizvodi ozbiljne turbulencije i među političkom i među kapitalističkom elitom i u samom državnom aparatu.
Ovih dana više je nego evidentno da Milan Beko više od bilo kojeg drugog srpskog kapitaliste svojim javnim nastupima iritira i Borisa Tadića i Dragana đilasa. Istina, ne iritira Tomislava Nikolića i predstavnike opozicione DSS i LDP, što dobro upućeni objašnjavaju visokim saglasjem Milana Beka u međusobnim poslovnim odnosima sa predstavnicima tih partijskih struktura. S druge strane, vlast ne brine toliko sam medijski nastup Milana Beka, koliko njegova sposobnost da iza sebe mobiliše značajan deo poslovne elite koja je velikim delom nezadovoljna ophođenjem vlasti prema krupnom kapitalu, a koju posebno vređa činjenica da je to ona ista garnitura vlasti koju su i oni, između ostalog, svojim uticajem potpomogli da se formira umesto alternativne koalicije DSS-SRS-SPS, što je bila realna mogućnost posle prethodnih parlamentarnih izbora. Načeti ozbiljnom ekonomskom krizom, visokom kreditnom zaduženošću, problemima održavanja tekuće likvidnosti svojih kompanija i smanjenjem privrednih aktivnosti i kupovne moći stanovništva, srpski kapitalisti su se mnogo nadali od ove vlade, a malo dobili, s obzirom na činjenicu da je prethodnih godina praksa bila po njih mnogo korisnija u odnosima sa predstavnicima vlasti.
Kako Akter saznaje, većina srpskih kapitalista učlanjenih u poslovni klub Privrednik, poznatom po svom sedištu u Šekspirovoj ulici, danas je raspoložena da ovoj garnituri u vladi vidi leđa. Ipak, ima i onih krupnih kapitalista poput Miodraga Kostića koji su svoje interese uspešnije ostvarivali u ovom mandatu, što tajkunska konkurencija ocenjuje njegovim uticajem na njegovog kuma Nenada čanka, bez čijih nekoliko poslanika nema skupštinske većine, Kostićevim instaliranjem Dragijane Radonjić – Petrović na mesto državnog sekretara kod Dinkića u ministarstvu, koja je prethodno radila kod Kostića, preko bliskih odnosa i njegovim relacijama sa Ružicom đinđić i članovima DS-a, koje poznaje još iz vremena dok je bio direktor u toj stranci. S druge strane, DS ima značajniju podršku među predstavnicima sitnije poslovne elite okupljene u Srpskoj asocijaciji menadžera (SAM), ali joj taj uticaj nije od neke posebne društveno-političke koristi, s obzirom na to da se najsnažnija poslovna elita okupljena oko Miroslava Miškovića i Milana Beka nalazi u Šekspirovoj.
Ko koga štiti
Otuda danas konfuzija državnog vrha u pristupu prema tajkunima, jer su oni koji su danas na drugoj strani, kako neki tvrde neprijateljskoj u odnosu na Borisa Tadića i vladu, do juče su bili u poslovnim kombinacijama sa strukturama i ličnostima koje su i danas u vlasti, i čije bi kompromitovanje u vidu nekog hapšenja zbog učestvovanja u raznim servisiranjima interesa tajkuna više odmoglo i odnelo glasača DS-u, nego što bi takva vrsta borbe protiv privrednog kriminala i korupcije donela glasova u predstojećoj izbornoj kampanji.
S obzirom na to da ni danas, gotovo više od godinu dana, nije objavljeno koje je funkcionere, medije, partije i važne javne ličnosti finansirao Darko Šarić, Sreten Jocić, zvani Joca Amsterdam, i drugi koji su već procesuirani, malo je verovatno da će i neka u poslednje vreme često najavljivana kampanja i borba protiv organizovanog privrednog kriminala i korupcije biti temeljna, sveobuhvatna i neselektivna i time zahvatiti u sam politički vrh praktično svih garnitura od 2000. pa do danas. Upravo ta činjenica poznata je tajkunima, nespremnost da se krene u ozbiljno procesuiranje kriminala u procesu privatizacije i drugim delima vezanim za privredni kriminal i korupciju, jer tajkuni jako dobro znaju koga su u vlasti i koliko finansirali kako bi ostvarili svoje interese. Isti ti u vlasti čine sve kako do takvog procesuiranja tajkuna ne bi došlo štiteći sebe, pre svega, što za posledicu ima razgrađenu političku i državnu volju da se stane na put organizovanom kriminalu vezanom za krupne kapitaliste.
Iz toga proističe i zaključak da će u okolnostima ekonomske krize, loše spoljnopolitičke pozicije u kojoj se Srbija i ova vlada nalazi, brojnim unutarkoalicionim sukobima koji pritiskaju vladajuću koaliciju, vlast imati snage i resursa da se obračuna sa generatorima korupcije i kriminala, kako voli to da predstavi u svojim sredstvima javnog informisanja, oličenim u krupnim kapitalistima koji danas postoje u Srbiji, a u čiju legalnost kapitala sumnja i sva javnost između ostalog, jer je to toliko očigledno u pojedinim slučajevima.
Kako Akter saznaje u krugovima bliskim poznavaocima prilika među srpskim kapitalistima, kako oni vole da ih oslovljavaju umesto tajkunima, ne postoji homogenost u stavovima ili interesima, ali im je trenutno zajednička kriza i nedostatak novca, što njihovo jedinstvo čini jačim nego uobičajno, pa ih je to podstaklo da zarad svojih ličnih i korporativnih interesa lobiraju i van granica Srbije, kako bi preko Brisela izvršili pritisak na vlast u Beogradu. Otuda i predstavljanje zahteva iz Brisela za preispitivanje privatizacija kao nešto što je upereno protiv tajkuna, iako je istina da je upravo taj proces praktične internacionalizacije pitanja korupcije najodgovarajući za značajan broj srpskih kapitalista, jer smatraju da će im to omogućiti ostvarenje njihovih interesa, koji se ogledaju u ostvarivanju interesa s jedne strane i legalizovanju postojećeg imetka s druge strane.
Političko-poslovne tajne
Na unutrašnjem političkom planu jedinstvo vlade je dobrim delom uzdrmano na relaciji DS-SPS, što svaku ozbiljnu borbu protiv organizovanog kriminala čini malo uspešnom i komplikovanom, iz razloga što tužilaštvom i sudstvom upravlja DS, dok MUP vodi Ivica Dačić kojem je njegov direktor policije Milorad Veljović u stvari najveća smetnja apsolutnoj kontroli MUP-a, jer direktoru leđa drže u DS-u, što je i razlog zbog kojeg je ostao v.d. i posle isticanja njegovog mandata 15. juna ove godine.
Unutar DS-a postoji i snažan sukob na relaciji Bojana Pajtića i Dušana Petrovića, koji svakako ima svoje implikacije i na odnos sa određenim srpskim kapitalistima, kao što štetne posledice ima i odnos Mlađana Dinkića i DS-a koji se odražava na odnos prema srpskim kapitalistima, tj. onima za koje se opravdano sumnja da su učestvovali u raznim zloupotrebama prilikom privatizacije i sticanja kapitala. Kad se na to doda da je ministar inostranih poslova otkazao poslušnost Borisu Tadiću, svestan da posle isteka ovog mandata nema ozbiljnu političku budućnost unutar DS-a, jasno je da nejedinstvo vlasti smanjuje mogućnost za jedno ozbiljno preispitivanje imovine i porekla kapitala najznačajnih srpskih kapitalista, jer svaki političar ima svog srpskog kapitalistu i svaki kapitalista svog političara, što borbu protiv visoke korupcije i organizovanog kriminala u ovim okolnostima i predizbornoj atmosferi čini malo verovatnom i uspešnom, što može u značajnoj meri da se odrazi i na sam izborni ishod, pre svega DS-a.
Iako je Akter razgovarao sa jednim brojem predstavnika najviših funkcionera u zemlji i jednim brojem srpskih kapitalista, praktično niko nije hteo javno da govori o uzajamnim odnosima političke elite i poslovne elite, kao ni o eventualnim posledicama njihovog sukoba ili mira, i koje sve to posledice proizvodi po društveno-ekonomsku i političku situaciju u zemlji. Iz toga se da zaključiti da je najavljivani obračun vlasti sa krupnim kapitalistima na klimavim nogama, i da bi pre moglo da se desi da se cela kampanja izrodi u obračun tajkuna sa vladajućim strukturama, što znajući ko su srpski tajkuni ne daje razloga za optimizam građanima Srbije, kao što ne daje prostora za optimizam ni činjenica da je vlast nejedinstvena i nespremna da iskoreni korupciju i kriminal na najvećem nivou.
Ima i onih krupnih kapitalista poput Miodraga Kostića koji su svoje interese uspešnije ostvarivali u ovom mandatu, što tajkunska konkurencija ocenjuje njegovim uticajem na njegovog kuma Nenada čanka, bez čijih nekoliko poslanika nema skupštinske većine, Kostićevim instaliranjem Dragijane Radonjić – Petrović na mesto državnog sekretara kod Dinkića u ministarstvu, koja je prethodno radila kod Kostića, preko bliskih odnosa i njegovim relacijama sa Ružicom đinđić i članovima DS-a, koje poznaje još iz vremena dok je bio direktor u toj stranci
