U Parizu, u elitnoj Školi visokih studija društvenih nauka, beogradski publicista Zoran Petrović Piroćanac odbranio je doktorsku disertaciju. Na tezi „Anatomija jedne autodegradacije, Srbija i uspon Slobodana Miloševića 1982-1992“, koja ima 511 strana, radio je pet godina. Novinar poznat širom bivše Jugoslavije pisao je izveštaje i reportaže iz celog sveta od Nikaragve, Hondurasa i Gvatemale do Libana, Gaze, Kube, Francuske, SAD, Kanade… NJegovi sagovornici su bili Danijel Miteran, Šimon Perez, Henri Kisindžer… Odlučan je da promeni profesiju i zađe u političke vode.
• Koliki trud ste uložili u doktorat?
– U situaciji kada arhivi nisu otvoreni, latio sam se nemogućeg zadatka. Ovo je posao za grupu stručnjaka, to prevazilazi jednog čoveka. Ipak, uspeo sam da mnoge detalje iz tog perioda iznesem na površinu. Imao sam 47 sagovornika. Bili su to izvršni sekretari partije, novinari, diplomate. Svako je rekao ponešto što se ne nalazi u zvaničnim papirima.
• Ko je kriv za dugogodišnju krizu Srbije?
– Ovo je bio period ogromnih promena u Evropi, nestajanja komunizma i nastajanja novog sistema. Politička klasa na vlasti nije bila na visini istorijskog izazova i nisu narod pripremili za sve udare. Tamo gde si mogao, da kažem bokserski, da eskiviraš nokaut, mi smo stalno dobijali direktne udarce u nos, čelo, glavu. Nažalost, mislim da mnoge stvari ne bismo mogli potpuno izbeći ni sa boljim rukovodstvom, ali smo mogli da ih ublažimo. Nismo morali da prođemo najgore, da nas bombarduju osiromašenim uranijumom.
Od ratnog izveštača do stručnjaka za geopolitiku
Zoran Petrović Piroćanac rođen je u Beogradu 1953. godine i radi kao istraživač u Institutu za političke studije u Beogradu, u okviru kojeg vodi Centar za geopolitičke studije Jugoistok. U novinarstvu nije poslednjih šest-sedam godina.
• Diplomirao je francuski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a nedavno magistrirao i doktorirao u Parizu. Prvi je nezavisni komunistički novinar koji je dobio jednogodišnju stipendiju Fondacije „Journalistes en Europe“ u Parizu davne 1983-1984.
• Od 1080. do 2005. radio kao slobodni novinar brojnih listova i televizija. Bio je i saradnik francuskog mesečnika „Actuel“ i pariskog dnevnika „Liberation“. Autor brojnih političkih i dokumentarnih priloga, reportaža, voditeljskih emisija na: TV Beograd, TV Studio B, TV Politika, TV Zagreb, TV Sarajevo, TV Novi Sad. Od 1991. do 1995. radio kao ratni izveštač RTV Studio B i saradnik francuske televizije TF1.
• Govori francuski, engleski, španski, poljski, a sporazumeva se i na italijanskom i ruskom. Objavio je 12 knjiga („Haos i bezumlje“, „Izbrisati srpski virus“, „Mali pojmovnik geopolitike“, „Ekonomska špijunaža“…)
• Živi u Beogradu, oženjen je lekarkom, imaju dvoje dece Simonidu i Ognjena.
• Kako vidite današnju političku elitu?
– Do 2009. godine nismo izgradili srpsku državu, imamo skrhanu ekonomiju, neprijatne demografske tendencije u društvu, znači, umiremo. Totalna razjedinjenost, propast celog organizma, rastakanje. Zemlja je osiromašena, nema ekonomsku niti socijalnu dinamiku, nema pravne države, svuda je korupcija, koja je glavna politička filozofija srpske vlasti, a koje, moram da kažem, pomažu Evropa i Amerika, što je za mene nova knjiga koja mora da se piše.
• Šta treba preduzeti?
– Optimizam dolazi samo sa drastičnim promenama u vrhu političke klase Srbije. Znači, državu više ne mogu da vode ovi ljudi koji su sada na vlasti. Nije narod truo, trula je vlast.
• Zašto vas više nema u novinarstvu?
– Bio sam protiv Miloševića, ali onog trenutka kad su ga onako predali, na TV sam javno rekao da je to „sramno za našu državu“ i nikad ga više nisam napao. Za mene kao novinara u Beogradu situacija je gora nego u vreme Miloševića. Pod totalnom sam cenzurom. Potrebno je godinu dana nekoga da molim da mi objavi tekst. U Srbiji vlada stravična cenzura, ali i vrlo prefinjena. Onaj ko misli slobodno i govori ovako kao ja, apsolutno ne može da se pojavi u velikim medijima. I dalje sam zabranjen na TV Beograd. Danas je to novinarstvo za jednokratnu upotrebu, u pratnji potrošne istine.
• Kakvi su današnji mediji u Srbiji?
– Papagajski oponašaju sve što dolazi iz „sveta“. Tako stasavaju i srpske nove novinarske generacije. Za taj posao vaspitanja mladih novinara zadužen je danas soroševski kadar, pomagani iz Stejt departmenta, to jest samo oni koji su u komunističko vreme bili sekretari i istaknuti aktivisti Partije.
Istina je demode
• Kako je biti u koži ratnog izveštača?
– Ja sam u četvrt veka aktivnog novinarstva često bivao u ratnim zonama kao specijalni izveštač. Još od Nikaragve 1979, pa sve do ratišta u Hrvatskoj i Bosni. Od rata u Jugoslaviji 90-ih novinarstvu je drastično promenjena namena u svetskim medijima. Svi su u potpunom saglasju. Traganje za istinom postao je demode princip. Danas u ratnim zonama vlada američko totalitarno novinarstvo. Naš kolega Miroslav Lazanski je 2003. stigao do Basre i odande nije mogao dalje, zato što nije bio akreditovan da prati američke ili britanske vojnike. Tada ste embedded“, to jest na njihovom spisku, sa njihovim šlemom i pancirom. Bez toga svako od njih može da vas ustreli kao psa.
• Šta još ne valja?
– Ništa! Mediji su više nego ikada u novijoj istoriji svedeni na partijska glasila, često uz nepodnošljivo žutu notu, uz mnogo nekulture i ličnih vređanja i uporno izbegavanje životnih problema. A specifična cenzura nada mnom je danas još žešća nego u vreme Miloševića. Vaspitan sam da samo govorim istinu i to je moj jedini ozbiljni „greh“. Na RTS-u sam se pojavio samo u dva maha, kad me je Žika Nikolić pozvao u „Šarenicu“ iako sam kvalifikovan za ozbiljne međunarodne teme i domen geostrategije i autor ozbiljnih knjiga iz domena geopolitike. Ali, u medijima, naročito na TV, pojavljuju se najčešće partijski diletanti raznih profila.
• Šta je ovde nepoželjno?
– Oštar, ali objektivan, kvalifikovan i nepotkupljiv stav.
• Bili ste čak i svedok u Hagu …
– General LJubiša Brovčanin me je i pozvao za svedoka još 2002. kao autora reportaže o Srebrenici, emitovane jula 1995. na Studiju B. Gotovo pola godine je bilo natezanja sa tužilaštvom, jer nisam dozvolio da me kao svedoka tretiraju drugačije od kolega iz Amerike ili Engleske. Odnosili su se prema ljudima sa prostora BiH, Hrvatske i Srbije kao prema nižim bićima. Sud mi se na kraju izvinio u ime kancelarije tužiteljke Karle del Ponte za neistine koje su izgovorene u ranijim suđenjima. Ja sam verovatno jedini Srbin koji je dobio dosad takvo izvinjenje.
• Kojim poslom ćete se baviti ubuduće?
– Ući ću u politiku, a videću koliko će mi dozvoliti da se približim vlasti. Nisam omiljen u tim krugovima. Pošto sam im pomogao da dođu na vlast, ne valja sad da im se mešam. I, baš, zato hoću da uđem u vlast!
• A koji je prvi korak?
– Ja sam već u pokretu koji se zove „Životvorni pokret Srbije“, tu sam suosnivač. Ali, nemamo novca. Onda je ceo pokret prišao naprednjaku Tomislavu Nikoliću, tako da sam i ja formalno s njima. Ne znam šta će dalje biti, nisam se još aktivirao.
• Da li vas je doktorat usrećio?
– Ravnodušan sam. Mnogi ljudi u Beogradu će me zbog toga još više mrzeti.
