Vladislav Jovanović, nekadašnji ministar inostranih poslova SRJ, čekao je sedam godina da objavi knjigu „Rat koji se mogao izbeći“. Delo s podnaslovom „U vrtlogu jugoslovenske krize“ nije se pojavilo ranije, kako kaže autor, iz razloga da ne bude zloupotrebljeno u haškim suđenjima.
– Dosadašnja suđenja su bila vrlo nelojalna prema činjenicama koje su često iskrivljavane da bi se potvrdila navodna teza o krivici Srba. A ova knjiga je bogata činjenicama o onome što se desilo. Malo je u nas knjiga koje govore o tim događajima. U bivšim republikama nekadašnje zajedničke države napisana su brda knjiga i publikacija u kojima se zanemaruje istina i krivica isključivo pripisuje Srbiji i Srbima – kaže Jovanović.
Sa Slobom je bilo lako
– Biti ministar u zemlji na čijem je čelu Slobodan Milošević, uopšte nije bilo teško – kaže Vladislav Jovanović. – On je stvarno davao veliku autonomiju. Lično nisam imao potrebu da idem kod njega po dva-tri meseca da ga nešto konsultujem ili bilo šta pitam. Izveštavao sam ga, naravno, o novim inicijativama i potezima do kojih se dolazilo. On je bio glavni pregovorač, a ja sam bio uz njega, u razgovorima sam ponekad uskakao jer su strani pregovarači želeli da čuju Miloševića, a ne mene. Naši odnosi su s te strane bili veoma korektni. Imao sam, međutim, problem s pritiscima koji su dolazili sa Zapada, koji su poprimali razne oblike.
On smatra da je veoma važno da se svedoci događaja, među koje spada i on, pojave sa svojim svedočenjima u pisanoj formi o raspadu države i događajima koji su potom usledili, ali onako kako su se zaista zbili da bi se na taj način uspravila istina i suprotstavila lažima koje dolaze iz bivših ju-republika i naročito iz američkih i drugih zapadnih centara moći, koji su bili vrlo aktivni u razaranju SFRJ i podržavanju te krize do ovih dana.
– Ta kriza još nije okončana – ističe Jovanović. – Otimanje Kosova i Metohije je samo najnoviji drastičan i bolni udarac Srbiji od strane istih onih snaga koje su prethodno rušile Jugoslaviju. Svetski moćnici i sami kažu da Kosmet nije poslednji čin jugoslovenske drame i da bi to mogli da budu Sandžak i Vojvodina.
Jeljcinov truli režim
– Naša je nesreća što se pitanje opstanka zajedničke države SFRJ otvorilo u trenutku kad je Zapad odneo apsolutnu pobedu u hladnom ratu – ističe Jovanović. – Zapad je odmah počeo da diktira svoje uslove bivšim socijalističkim zemljama u formi „uzmi ili ćeš dobiti po glavi“. Rusija je bila ne na kolenima nego s nosom u prašini. Do te mere je bila rasturena i oslabljena da čak nije imala ni hranu za svoje stanovništvo, pa je molila Zapad za milostinju. Kao takva nije nam ni mogla biti nikakav oslonac. Kozirjev je bio čovek Zapada, on je sprovodio politiku Zapada u Rusiji, a ne politiku Rusije na Zapadu. Miloševićeva pogrešna procena je verovatno bila ta da bi Jeljcinov truli režim mogao skoro biti zamenjen nekim regenerisanim levim snagama. To je bila utopija.
Želja za njenom autonomijom, koja će imati elemente državnosti, jeste samo naznaka da se izazivanjem problema na severu Srbija u stvari želi prinuditi da prihvati novu realnost na jugu.
Jovanovićeva tvrdi da je pokušao da napiše knjigu „ni po babu ni po stričevima“, da se stvari vide onakve kakve jesu. Kao učesnik i očevidac mnogih događaja beležio je ono što je video, doživeo i pročitao. Iz ove knjige se može videti da je razbijanje, razaranje i demontiranje bivše zajedničke države bilo nešto što se nije moglo izbeći zbog toga što su se zapadni faktori i njihovi unutrašnji pomagači već bili odlučili na čin rasturanja zemlje.
Vratiće se Crna Gora
– Jedan od zahteva Zapada koji nije bio direktno formulisan, ali indirektno jeste da se Crnoj Gori omogući nesmetan izlazak iz SRJ – naveo je Jovanović. – U tom smislu je stvorena Državna zajednica od dve republike, koja je trebalo da bude prelazno rešenje. Odvajanje Crne Gore je deo strategije Zapada prema Srbiji. Ja znam da je odlazak Crne Gore kod mnogih ljudi doživljen s velikim bolom. U Srbiji danas ima mnogo više ljudi poreklom iz Crne Gore nego što ta zemlja danas ima stanovnika. Mi smo do te mere isti da je besmisleno tvrditi da to nismo! Ali, eto našli su se ljudi na vrhu vlasti koji su „ustanovili“ da nismo isto. Nisam siguran da će to biti nešto što će dugo trajati. Jer, krv nije voda, jezik nije voda, sve to može da progovori u nekim drugim okolnostima. Na kraju, niko nije večan pa ni Milo đukanović, posle njegovog silaska s političke scene doći će neko drugi koji će možda drugačije razmišljati – kaže Vladislav Jovanović.
– Da su izabrani mirni, politički i demokratski putevi, do razbijanja Jugoslavije ne bi došlo – kategoričan je Jovanović. – Do eventualnog izlaska nekih naroda iz zajedničke države bi verovatno došlo, ali ne svih i ne po cenu žrtava, nasilja, mržnje… U Bosni smo imali rat koji je trajao 2,5 godina za koji se isključivo okrivljuje Srbija, koja je navodno bila agresor, što je činjenična besmislica. Naime, Bosna je mogla da bude nezavisna i na osnovu Kutiljerovog plana, koji je predviđao kantonalno uređenje. Taj plan je bio odobren i prihvaćen od strane svih bivših ju-republika, uključujući i Srbiju i Crnu Goru, ali i od međunarodne zajednice, pa ga je čak i Alija Izetbegović potpisao. Posle toga je taj plan poništen akcijom Amerike, koja je Izetbegoviću preko svog ambasadora Vorena Cimermana obećala više nego što je nudio Kutiljerov plan. Tako je voljom SAD i Izetbegovića uništen mogući mir u BiH i ona je bila gurnuta u krvavi bratoubilački, ali i verski građanski rat.
Miloševićeva životna greška
– Slobodan Milošević je učinio najveću grešku u životu što 1966. nije galantno priznao lokalne izbore i što iza toga nije ojačao svoj demokatski kredibilitet u očima Zapada – uveren je Jovanović. – Time je mogao da liši Zapad svih mogućnosti da vrši pritisak na našu zemlju. U to vreme opozicija takoreći nije ni postojala. Ona je na parlamentarnim izborima bila praktično zbrisana i Zapad je to konstatovao i nije više imao nade u nju. Milošević je bio na belom konju u odnosu na Zapad. U Hagu sam to njemu i rekao i on je to prihvato kao svoju veliku grešku.
Amerika, prema rečima Vladislava Jovanovića, nije dozvolila da se taj rat završi ranije, jer je bilo pet međunarodnih mirovnih predloga, a Amerika je nevoljno podržala samo prvi Ovenov i Vensov plan. Rat je završen tek onda kad je to odgovaralo Americi, pošto je pre toga postigla svoje strategijske ciljeve u odnosu na EU, Bliski istok i u odnosu na dugove koje je ona imala prema istočnom svetu širom zemljine kugle.
– Imali smo Rambuje i Kosovo i Metohiju, a pregovori koji su tamo vođeni početkom 1999. godine bili su fasada iza koje se krila ranije doneta odluka o bombardovanju SRJ – podseća Jovanović. – Pregovori su od prvog dana do kraja vođeni pod pretnjom neposredne upotrebe vojne sile protiv Srbije i Crne Gore. Ta pretnja upotrebe sile bila je sadržana čak i u aneksima koji su bili priključeni jednostranom sporazumu, potpisanom samo između zapadnih sila i albanskih predstavnika. Pregovori pod pretnjom upotrebe sile su zabranjeni po međunarodnom pravu još od Nirnberškog procesa 1946. godine, a kasnije su inkorporirani u jednu međunarodnu konvenciju koja to zabranjuje. To samo pokazuje da su zapadni faktori koji su od početka išli na likvidaciju Jugoslavije bili do kraja u sukobu sa međunarodnim pravom što nisu ni krili.
Ovo su činjenice koje objašnjavaju naslov Jovanovićeve knjige čija je centralna ličnost Slobodan Milošević, koji je bio najistureniji predstavnik zemlje u pregovorima sa međunarodnom zajednicom od početka jugoslovenske krize do njenog privremenog kraja okončanog bombardovanjem.
– Naša strana nije bila veliki privrženik ostavljanja pisanih tragova o svojim razgovorima sa stranim predstavnicima – podvukao je Jovanović. – To je bila slabost Slobodana Miloševića na koju sam ukazivao, ali on to izgleda nije do kraja shvatao, a govorio sam mu da će kroz 50 godina drugi pisati istoriju naših dana na osnovu svojih izvora. Moja knjiga je možda i dosadna za čitanje, jer sadrži niz fakata i činjenica o tome kako se pregovaralo i šta se od nas tražilo.
