Brojevi su u Srbiji postali stvar od izuzetnog značaja. Da biste ušli u svet srpske politike nije potrebno da znate sva slova, niti sve padeže, i pravopis može da Vam bude enigma, ali sabiranje i vrednost brojeva, to je obavezna stavka na prijemnom ispitu. Jedan broj ima mnogo veću vrednost od one nominalne, on je noćna mora za jedne, nedosanjani san za druge, spas od svih zala, oprost od svih grehova, a da bi se do tog broja došlo obično se ne biraju sredstva. To nije broj 3, iako Srbi znaju za Sveto Trojstvo ili crne trojke. Nije ni 7, iako Srbija izgleda kao da je iza sedam gora i iza sedam mora. Nije ni sveti broj 12. Traženi broj je – 126! Naravno, taj broj je dobitna kombinacija koja Vam otvara vrata Srbije, tim brojem dobijate ključeve ovog bajkovitog carstva i krvave insignije vlasti.
Kako sada stvari stoje na političkoj šahovskoj tabli? Ko je bliži tom broju, tom svetom gralu srpske političke scene? U srpskoj politici nema strategije, i taktike je u manjku, rokade su doduše česte, topove smo odavno, hvala Bogu, izgubili, politiku vode samo pijuni jer je njih uvek na pretek. Da, i figure su crne i bele! Nepomirljive. Jedni su zločinci, ratni huškači, pijani četnici, huligani… Drugi su izdajnici, kriminalci, strani plaćenici, NATO pešadija, pučisti… Stanje stvari, šahovskim jezikom rečeno, pat pozicija.
Od osnivanja SNS-a postalo je jasno da će doći do bipolarizacije političke scene. Posle dve godine obrisi su postali vidljiviji, konture koje su se nazirale u to maglovito i pretkrizno vreme sada su jasniji i iako je očigledna heterogenost oba pola, razlika je svakim danom sve veća. Na žutom polu slika i nikad nije bila homonimna. Već 20 godina. Cilj je bio isti, protivnik takođe, ali se društvo menjalo. DEPOS 1, DEPOS 2, Koalicija Zajedno, Savez za promene, DOS, ZES.
Drugi pol je godinama posle 5.oktobra bio prazan. DOS je vladao bez opozicije, on je sam stvorio svoju opoziciju odlaskom DSS-a i Koštunice. Bilo je potrebno nekoliko godina da bi se stvorila prava opozicija kroz SRS-političku zaostavštinu Vojislava Šešelja. A kada je Tomislav Nikolić shvatio da sa izolovanim kapetanom Nemom nikada neće doći na vlast, svojim nesumnjivim talentom bez većih političkih posledica (što je presedan u Srbiji) formirao sopstvenu stranku i suprotni pol obojio u naprednjačke boje.
Poslednja istraživanja javnog mnjenja pokazaju da DS i SNS predstavljaju više od dve trećine glasački aktivnog stanovništva. Ali, problem je što ni jedna ni druga stranka ne prelaze 40%, a daleko su od toga da će posle narednih izbora moći same da formiraju vlast.
Već 17 godina Srbijom vladaju koalicije, kako predizborne tako i postizborne (1993-1997. SPS-JUL-NS, 1997-2000. SPS-JUL-SRS, 2000-2004. DOS, 2004-2007 DSS-NS-G17, 2007-2008. DS-DSS, 2008-2011. DS-G17-SPS). Tako će biti i posle sledećih izbora. Zato se postavlja pitanje-ko ima veći koalicioni kapacitet u ovom trenutku, DS ili SNS? Trenutno jače figure su u rukama DS.
Uz to, SNS u izbornu trku daje figuru fore – jer se odriče saradnje sa DSS-om, a znajući autističnost ove stranke,čak iako im se bude nudila uloga presudnog tasa na vagi, Koštunica će teško prihvatiti da bude Nikolićev SPS. Figure DS-a su jače i lojalnije, pitanje je samo kako će se rasporediti stranke koje će preći cenzus SPS i LDP i čija će podrška biti dovoljna za natpolovičnu većinu u Skupštini ili će, pak, biti potrebna podrška obe stranke što LDP umerenih i sve češće pozitivnim izjavama o Dačiću i SPS-u priprema kao postizbornu mogućnost.
Kampanja DS-a biće kao i svaka kampanja vladajuće stranke. Ona će se naslanjati na stavove i ciljeve sa pobedničke predsedničke kampanje iz 2008. koja im je donela 2 300 000 glasova i pokusaće da zatraže poverenje za kontinuitet evro-integracija, borbe protiv organizovanog kriminala i diplomatske borbe za Kosovo i Metohiju.
Kampanja SNS biće mnogo raznovrsnija i zanimljivija, ali, čini se, da će najviše ličiti na kampanju opozicije iz decembra 2003. gde su i DSS i SRS vlast rušili aferama i pokličima drž’te lopova! Njihov napad neće biti usmeren na evro-integracije jer vlast to može anulirati potpisivanjem SSP-a, odgovaranjem na upitnik evropske Komisije, podnošenjem kandidature za članstvo u EU.
Takođe, skidajući radikalske okove i Nikolić i Vučić politički su sebe obavezali na približavanje EU, ublažavajući gutanje žabe održavanjem jakih veza sa Rusijom i Kinom. Time zadovoljavaju i ambasadore, za koje kažu da daju završnu licencu za vladanje Srbijom, i glasačko telo koje delom smatra da je izvor njihovog nezadovoljstva upravo EU. I tu je slabost SNS-a, ta prikrivena šizofrenija koja im trenutno daje ovakav politički rejting. Put preme EU zaslađuje se vezama sa Rusijom, hapšenje Mladića anestezira se time da ga ni ova vlast nije uhapsila, a oba ova teška zadatka biće u kampanji obavijena zaglušujućim optužbama o korupciji, pljačkama, otpuštanjima, štrajkovima…
Želja glasača ostala je ista – pravna država, socijalna pravda, viši životni standard. Problem je što im se ne nudi alternativni politički model koji bi im to omogućio. Jer, ako će politički prioriteti ostati evro-integracije, pregovori sa Prištinom, poštovanje međunarodnih obaveza, saradnja sa Hagom, a pojačati borbu protiv korupcije time što će pasti par političara iz vlasti, za to ne trebaju izbori, niti treba podgrevati strasti u apatičnom i bezvoljnom biračkom telu. Za to je dovoljna rekonstrukcija vlade ili kaznjavanje mangupa iz svojih redova što bi najveća vladajuća stranka mogla sama da uradi bez većih posledica po svoj rejting. Jer, kada bi i došlo do pobede SNS-a, ta pobeda sa postizbornom koalicijom biće tesna. Plus, ova vlast ostavlja trojanskog konja sledećem pobedniku: vlasnici osvojenih mandata postaju narodni poslanici.
Ako Nikolić skrene sa bilo kog kursa (EU, Hag, Kosovo i Metohija…) ili se previše zameri tajkunima, nije nemoguće da se demokratska opozicija na vlast vrati kupovinom Nikolićevih nelojalnih poslanika pravdajući to kako se ne sme dozvoliti vraćanje u devedesete. Teško je pod demokratijom voditi ovu zemlju, ali je demokrate teško i naslediti!
