Jadna je svaka srpska žrtva koju brane likovi kao što su Janko Baljak, Slobodan Homen ili Veljko Lalić, sve sami istomišljenici Jelka Kacina
Marko Somborac i Predrag Koraksić gostovali su prošle nedelje u Hoću da znam kod Nataše Odalović na B92. I sad, nisu njih dvojica baš laki za dovođenje u istu ravan – Somborčevi stripovi u Blicu su jedini iole smisleni sadržaj u tom dnevnom listu, dok neizdrživo nadmeni Koraksić odavno više ne može svojim crtežima ni da zasmeje, ni da prekori, ako je uopšte ikada mogao – ali stoji činjenica da oni jesu najpoznatiji ovdašnji karikaturisti, najprepoznatljiviji u domaćoj javnosti.
čak ni takvi, međutim, nisu dorasli mudracu koji je Nataši Odalović dao autorsku emisiju. To je pravi karikaturista, velemajstor cinizma i apsurda, mračni genije tranzicionog televizijskog ismevanja i ruganja: od emisija Nataše Odalović zaista je teško i zamisliti grđu karikaturu TV izraza.
***
Kao što je nemoguće zamisliti boljeg Džejmija Šeja od Janka Baljka! Portparol NATO-a od pre 13 godina, iz doba kada nas je ovaj vojni savez zasipao projektilima, jeste priprosta i priučena šeptrlja u odnosu na Janka. Reditelj po zvanju, a Veljko Bulajić druge Srbije po zanimanju, Janko je čista suprotnost čuvenom spomeniku na Avali: avalsko obeležje je znamenje u čast neznanog junaka; Baljak je spomenik neznanom zločincu.
Nepoznati NATO pilot je 23. aprila 1999. godine sravnio sa zemljom RTS-ov studio u Aberdarevoj, upravo studio odakle su strani dopisnici slali potresne snimke koji su protivrečili lažima Džejmija Šeja, i tom prilikom pobio 16 mučenih radnika. Janko Baljak od tada do danas navodno istražuje i dokumentuje taj zločin, ali se još nikada nije ni potrudio da sazna ko je ispalio tomahavk na RTS. Niti ko je izdao naređenje da se gađa televizijski studio, najočiglednije civilan od svih civilnih ciljeva na svetu. Niti Janko priziva pravdu za one koji su gađali TV stanicu, što je ratni zločin sam po sebi, taman i da nikoga unutra nije bilo. Ne, Janko se sa onim svojim stalno razrogačenim očima i izrazom lica koji kukumavče čak i pre nego što mu se začuje glas, već 13 godina bavi samo jednim pitanjem: ko je jadnim radnicima naredio da ostanu u studiju? To pitanje nikako nije nevažno, taman posla. Ali, Janko njime prikriva sva ostala, čak i bitnija pitanja, vezana za bombardovanje RTS-a, a svakako i za bombardovanje Srbije. Vezana za, ako hoćete, političku pozadinu granatiranja jedne države ili jedne televizije. Hrabar koliko i kosmat, Janko ni ne pominje jedinu odgovornost koja je u toj tragediji nesumnjiva: odgovornost NATO-a i jednog nepoznatog pilota.
Janko se stalno poziva na pitanje ispisano na spomeniku stradalim radnicima RTS-a: Zašto? Ko je gledao Janka prošle nedelje na B92 (zamislite, u Hoću da znam, ko bi rekao!), mogao je u mislima da ima samo jedno pitanje: Dokle?
***
Koga je za života osudio Titov, poslednje što mu je potrebno je da ga posthumno brani Tadićev režim. Avaj, Draža Mihailović ni na onom svetu nema ništa više sreće nego što je imao na ovom, tako da se sada za njegovu čast navodno bore javni delatnici, sve jedan nedostojniji od drugoga: od Vuka Draškovića, preko Slobodana Markovića i Veljka Lalića, pa do Slobodana Homena. NATO kolaboracionisti od glave do pete, a ovamo kao veličaju Mihailovićev pokret otpora nacističkim okupatorima!
Naročito je, međutim, otužan bio nastup glavnog urednika Presa Veljka Lalića u Stavu Srbije na Prvoj, kada je bezobzirno kako i priliči baštiniku kroatofilnog jednoumlja, za streljanje Draže – valjda simbolično streljanje, mada se Lalić nije izričito ogradio u tom smislu – optužio Ratka Mladića! Kaže Lalić da je đeneral Mihailović ubijen i devedesetih zlodelima srpskih vojski, naročito onim u Srebrenici, izdvajajući Mladića kao glavnog vinovnika. Sličnu, mada manje oštru argumentaciju navodio je i Homen u Da možda ne na Javnom servisu, tri dana pre Lalića.
U napadima na Mladića, Radovana Karadžića i ostalo ratno rukovodstvo prekodrinskih Srba, čak je i Hag uzdržaniji od zapenušalih, musavih i mucavih jugoslovenskih četnikologa, što proklinju nastanak i prizivaju propast Republike Srpske. Nažalost, predizbornu gungulu i novonastalu halabuku oko rehabilitaije Mihailovića takvi će iskoristiti da nas dodatno truju sa svih mogućih frekvencija. Srećom, imate na raspolaganju sasvim jednostavan test za prepoznavanje i odbacivanje takvih poznavalaca istorije: o Draži, ali i svim ostalim srpskim vojnicima, verujte samo onima koji se sa Jelkom Kacinom ne slažu ni u vezi sa Drugim svetskim ratom, ni u vezi sa ratovima devedesetih; a od onih koji su sa Kacinom saglasni o svemu od 1945. godine naovamo, bežite glavom bez obzira.
