Pozvaše nekom prilikom naše ljude da svako za novu crkvu pokloni po “ jednu ciglu. Mnogi su se obrecnuli na takav poziv negodujući: šta mi je to da dam jednu ciglu! Retki među njima imali su viziju te crkve i unapred shvatali da svaka od tih poklonjenih cigala nije neka „leva cigla u levom zidu“, već deo temelja važne nacionalne građevine. Crkva je trebalo da bude više od pravilno složene gomile cigala, ali je većini, nažalost, nedostajala “ vizija.
Koliko je iskrene želje, pameti i posvećenosti potrebno za važne nacionalne poslove metaforički ilustruje ova priča. Citiramo je iz razgovora o mnogobrojnim otvorenim pitanjima odnosa dijaspore i matice sa dr Krinkom Vidaković-Petrov, prvim ambasadorom naše zemlje iz rasejanja i ličnošću koja je u sebi sjedinila izuzetne kvalitete naučnika, prevodioca i dobrog poznavaoca života u tuđini.
Ne srljati
Kao prva violina našeg diplomatskog tima u Tel Avivu naša sagovornica vrlo argumentovano i kompetentno govori o „izrćlskom modelu“ okupljanja dijaspore. Tim pre što je stekavši doktorat u našoj zemlji na kulturi španskih Jevreja kao naučni savetnik, vrsni poznavalac tri jezika i autor više studija i prevoda (čime je postala najmlađi nosilac kultne prevodilačke nagrade „Miloš đurić“), ona izuzetno bogato nadgradila svoj dugogodišnji staž među srpskim iseljenicima u Americi. Bila je urednik engleskog izdanja najstarijeg srpskog lista u rasejanju „Amerikanskog Srbobrana“, a danas je njegov stalni kolumnista. Autor je „Spomenice“ povodom stogodišnjice postojanja najstarije srpske organizacije u SAD, Srpskog narodnog saveza, univerzitetski profesor koji je i Srbe i Amerikance učio našem jeziku više od decenije, jedan od inicijatora letnjih škola srpskog jezika u otadžbini koju su pohodili njeni mnogi studenti preko Okeana…
Po stručnim kvalitetima i životnom iskustvu naša sagovornica je jedna od ključnih ličnosti srpske dijaspore. Stoga su njene odmerene ocene o srpskom biću u rasejanju i mogućnostima da se po ugledu na druge što pre okupi i sabere posebno značajne. Koliko je u tom poslu poučan primer Izrćla?
“ Uputno je proceniti koje su zemlje nama slične i onda možemo da se poredimo s njima, kao na primer sa Grčkom, Rumunijom, Poljskom, Mađarskom, da vidimo kako su one rešavale ta pitanja. Važno je ne srljati i imati koncepciju. Izrćl je specifičan u mnogo čemu. Reč je o državi koja je nastala 1948. godine i koja je veoma dugo imala samo dijasporu, bez državne matice. Cilj cionističkog pokreta je da se obnovi jevrejska država, da se obnovi matica, a kad je osnovana definisana je kao jevrejska, a ne kao građanska. Smisao njenog obnavljanja jeste upravo u tome “ objašnjava naša sagovornica, uz napomenu da je osnovna državna organizacija zadužena za iniciranje stalnog useljavanja Jevreja u Izrćl Agencija za dijasporu.
Objedinjeno
Njen cilj je da se svake godine u ovu zemlju dovede određen broj ljudi iz sveta, da bi se održala neka prihvatljiva struktura budući da danas Izrćl od šest miliona i pet stotina hiljada stanovnika ima 18 odsto nejevrejskog življa. Prema nekim procenama, kada ne bi bilo planskog useljavanja, broj arapskog stanovništva premašio bi broj Jevreja.
Uz sve specifičnosti, postoje mnogi ključni principi koje od Jevreja treba učiti. Iako su, na primer, u Americi kao vodećoj zemlji oni najbrojnija i ekonomski najjača dijaspora “ procenjuje se da ih je oko 5 do 6 miliona “ njihove organizacije su racionalno postavljene i povezane. U jednom gradu može ih biti desetak, ali sve deluju objedinjeno.
“ Njihovo objedinjeno delovanje ima dva kraka. Prvi vodi računa o tome šta su interesi jevrejske zajednice u zemlji u kojoj žive, recimo u SAD. Drugi brine o tome šta su interesi države Izrćl. Obično se ta dva kraka usklađuju međusobno i sa onim što se zove nacionalni interes “ veli, posredno sugerišući gde je početak našeg organizovanijeg delovanja kao nacionalnog korpusa.
U našem slučaju postoji obilje stvari koji se može podvesti pod nacionalni interes. Po mišljenju naše sagovornice, mora se iz toga odabrati nekoliko prioriteta, a onda će naši ljudi rasejani po svetu znati šta ko može da pomogne, šta da podrže Srbi iz Francuske, a šta Srbi iz Amerike…
Princip objedinjenog delovanja pretpostavlja preciznu i pouzdanu „krvnu sliku“ naših ljudi u svetu. Boraveći od detinjstva u više navrata među iseljenicima, naša sagovornica stekla je uvid i mogućnost da odslika trenutno raspoloženje, pa i ciljeve srpske dijaspore. Ukazuje da potomci stare dijaspore iz SAD imaju kulturološki interes da se povežu sa maticom, da politička emigracija i njeno potomstvo tek nedavno zalečivši rane sa otadžbinom, postaje izuzetno zainteresovana za državljanstvo, pravo glasa i ostalo što se pominje, a da najmlađa, treća generacija srpskog rasejanja predstavlja most prema svetu.
Pomirenje
Njena priča sugeriše da je ipak došlo do izvesnog pomirenja:
“ Do toga se došlo kroz jednu tešku fazu ratova, žrtava i siromaštva u matici, kada su svi u dijaspori osetili potrebu da pomognu jer su vezani za svoje poreklo i patnju svog naroda. Patnja je ono što najviše vezuje. Kad postoji, muka zbližava “ naglašava. Znajući to, smatra da „ne bi cela dijaspora pohrlila sada da traži državljanstvo i da glasa, to bi bio neki skroman procenat“, uz napomenu da bi srpska dijaspora, nezavisno od toga, trebalo da dobije ono što su druge države svojim iseljenima omogućile.
Jednako važno tome je i predvideti, u granicama materijalnih mogućnosti, valjane programe za boravak, druženje i upoznavanje sa jezikom, kulturom, običajima i istorijom mladih srpskog porekla iz sveta ovde u matici. Početkom tridesetih godina prošlog veka Srpski narodni savez stipendirao je desetak studenata srpskog porekla iz SAD, koji su došli u Srbiju, u matici ih je zatekao rat, neki su se poženili, neki se nikada nisu vratili. Oni koji su još živi bili su posebno agilni da pomognu Srbiji, među njima i Nenad Marić, koji stalno govori o lepim danima u Srbiji, iako je više nikada nije pohodio nakon studentskih dana.
