Prosečan Srbin ne veruje više ni u šta, zna da je svaka promena vlasti uzaludna, kao u filmu Bog je umro uzalud
Urađeno je šta je i kako je urađeno, potpisano je ono čega smo se svi najviše plašili, i, na kraju, ova vlada, koju sam u jednoj od analiza nazvao vladom za anesteziranje patriota, uradila je ono što nisu smeli njeni prethodnici. Potpisala je da priznaje srpsku autonomiju u okviru nezavisnog Kosova koje kao nezavisno ne priznaje. Naravno da je reč o de iure priznanju tzv. Kosova kao nezavisne države i da se radi o potpunom povlačenju Srbije sa Kosmeta. Međutim, interesantno je da je ova prodaja nacionalnih interesa urađena toliko loše, toliko nesrećno i toliko amaterski da njome nismo dobili čak ni najmanje od onog što se želelo. Još uvek je pitanje hoćemo dobiti datum za početak pregovora za priključenje EU, a i da ne pominjemo da je sramno uopšte prodavati teritorije za datum.
Ima tu nečeg zapravo mnogo dubljeg: ispada da su se naši vrsni državnici odrekli Kosova zato što je to ulaznica za bolju budućnost, koja im nije obećana, niti data, niti je uopšte jasno o kakvoj se budućnosti radi. Zapravo, radi se o budućnosti ličnih interesa, čuvanja fotelja i širenje uticaja i moći. Radi se o igri u kojoj su se Vučić i Dačić utrkivali ko će dati više i postaviti se kao izdašniji i sigurniji Zapadni igrač u Srbiji. A razume se, jačem i korisnijem igraču, zapadnjaci će omogućiti nastavak dominacije nad Srbijom. I tako se moć akumulira, godine na prestolu produžavaju, lagodan život nastavlja, a još mogu i sebe da obmanjuju lažima kako su oni izvukli maksimum za Srbiju u ovom trenutku, a zatim da još bestidnije i bahatije lažu i nas ostale, obične, nesrećne i ponižene koji nemamo glasa ni da kukamo više niti snage da se borimo. Na stranu što većina njih ne obmanjuje ni same sebe jer istinu dobro znaju.
Zašto je baš ona učinila ovo što je učinila? Zato što bi Tadić i DS bili obeleženi kao izdajnici, napadani na protestima i verovatno linčovani na trgu. Bila je potrebna druga varijanta, bila je potrebna izdaja koju će sprovesti nacionalne i patriotske snage, bilo je potebno da srpska desnica potpiše prodaju Kosmeta i sprovede je jer samo srpska desnica može uspešno da kanališe bes srpskih rodoljuba i ne dozvoli da se izlije na ulice. Takva vlada, koja radi to što radi i pri tom trpi samo mlake patriotske pritiske, podržavana od drugosrbijanske intelektualne medijske i političke elite može da potpiše i završi bilo šta. Takva vlada zlata vredi za one koji nam ne žele ništa dobro i kojima je u interesu da što bezbolnije, metodom kuvanja žabe, u rasponu od trinaest godina, na svakakve načine nateraju državu i narod da prizna supremaciju Zapada i da u miru izgubi čak i ono što nije izgubila ni u ratu.
Od 1998. godine, preko bombardovanja, sramne Kumanovske kapitulacije, preko kupovine i uticaja u svim srpskim medijima, smene elite, Tadićevih i Borkovih dogovora, do Vučićevog i Dačićevog ne koje je zapravo vrlo brzo postalo da, da, da dotakli smo skoro najnižu tačku u ovoj dugoročnoj strateškoj igri sastavljanja srpskih vlada, spinovanju vesti, promeni svesti naroda i pripremi za priznanje albanske države i na papiru. Nakon ovog događaja, uslediće nova priznanja tzv. Kosova od strane drugih država, a i Rusi nemaju nikakvog političkog interesa da nas brane. Štaviše, mi smo Ruse po ko zna koji put iskoristili, i odlaskom u Moskvu napravili pritisak na Brisel da nam ponudi makar malo više, kako bismo tu jad na papiru mogli narodu da predstavimo kao veliku pobedu naših hrabrih pregovarača. Ne bi me začudilo i da Rusi naprave dogovor sa Amerikancima i priznaju Kosovo nakon ovog sramnog čina. Zašto da ne? Naši nesrećnici na vlasti i čitava medijska elita bi to jedva dočekali i optužili Ruse za gubitak Kosmeta. Naravno, Rusi imaju svoje ekonomske interese u Srbiji i nisu nimalo naivni, te zato to najverovatnije neće ni učiniti, jer bi u suprotnom srpskoj vlasti dali preko potreban izgovor da ugrozi Južni tok.
Naravno, pošto smo u još jednoj geopolitičkoj borbi pobedili sami sebe i naše prirodne saveznike, sada se možemo okrenuti daljem rasparčavanju zemlje, samo da nam kažu šta prvo stiže na red. Je li to Vojvodina ili Raška oblast? Mogli bismo da nastavimo čuvenu srpsku igru pogađanja želja sadiste u kojoj žrtva u strahu od agresora pogađa želje agresora i bez da joj se to kaže ili naredi. Hajde da odmah priznamo nezavisnu Vojvodinu i tzv. Sandžak i odmah izborimo maksimum za Srbe u tim novonastalim državama, pošto je sada idealan trenutak, kud ćemo raniji. A kao što neko reče, zbunićemo i naše protivnike ovom sjajnom anticipacijom poteza i vrlo promućurnom i proevropskom strategijom.
Elem, tako se naši heroji, koji su junački odbranili u Briselu interese Srbije, suočiše sa neslućenom podrškom svih drugosrbijanskih bukača i medija po povratku u Srbiju. O njima se ispredaju bajke, oni postaju vesnici mira i slobode, blagostanja i napretka, oni priznaju realnost, oni su prineli žrtve na oltar budućnosti Srbalja. Mediji su odradili svoj deo posla, spinovali su vesti maksimalno prethodnih dana, te smo saznali kako naša elegacija ne odustaje od svojih zahteva, kako Tači napušta sastanak – verovatno kako bi otišao do toaleta – i kako Vučić herojski odgovara Tačiju na njegovo zveckanje oružjem prema nesrećnim Srbima sa severa Kosmeta. Ukoliko iko i zasluži da dočeka slobodu zemlje Srbije, mediji ne zaslužuju. To je opšta bruka i sramota. Danas nas prave naivnim budalama govoreći nam o nekakvim sms porukama koje stižu velikom vođi koji je, eto, prestrašen tim diletantskim spinovanim porukama u koje ne bi poverovao ni đak prvak, izložen istom linču i pretnjama kao i đinđić!
To je primer klasičnog spina u kojoj je žrtva Vučić, koga napadaju opasne sms poruke, a ne kosovski Srbi koji su ostavljeni na milost i nemilost, prepušteni teroristima i ubicama njihovih najmilijih, prepušteni tuđoj državi, tuđim zakonima i Ustavu. To je, uostalom, ironija Srbije, de iure nezavisnost Kosova potpisali su učenici onih koji su za Kosmet ratovali. Tako se krug istorije zatvara na najironičniji mogući način.
Međutim, ne može svako onakav papir u kome smo dogovorili manje od onoga što de facto sada držimo na terenu prikaže kao pobedu. Doduše, u poslednjih 20 godina, takvih je pobeda bilo mnogo, počevši od trgovine oko pada Knina do pobede nad NATO paktom. Nije im za zameriti što su sedeli za istim stolom i pregovarali sa čovekom kakav je Hašim Zmija Tači. I Miloš Obrenović je sedeo i pregovarao sa Turcima. Razlika je u tome što je Miloš dao jednu srpsku glavu za državu, a oni dadoše Srbiju radi svog opstanka na vlasti, i to u zemlji iz koje beži svako ko ima gde da ode, u zemlji u kojoj ništa ne radi i ne funcioniše sem političkih stranaka, pogrebnih preduzeća i frizeraja. Samo tamo ima posla i mušterija – i to za šišanje.
Danas se svi u Srbiji pitaju – kako dalje? Kuda? Šta je izlaz? Na to pitanje ne postoji jednostavan odgovor koji se može sažeti u jednoj rečenici. Lako je reći da nešto nema alternativu i pri tom to nešto hipostazirati i maštati o tome kao nedostižnom carstvu sreće i blagostanja. Pravi problem je u tome što prosečan Srbin ne vidi izlaz, smatra da ga i nema, i stoga ćuti i trpi. On ne veruje ni u šta, ne veruje u proteste, u šetnje, u skupove i mitinge, on će sedeti u svojoj kući, čvrsto verujući da će svaki koji preuzme vlast biti isti ako ne i gori od onih koji je sada imaju. Po ugledu na scenario sjajnog filma iz šezdesetih Bog je umro uzalud, u kome radnici kidnapuju i zamenjuju Predraga, direktora njihovog preduzeća, njegovim bratom blizancem Nenadom, običnim i poštenim radnikom, samo da bi uvideli da se Nenad vremenom počeo ponašati isto, ako ne i gore nego Predrag, narod veruje da je svaka promena vlast uzaludna. Problem je u tome što, čak i ako je to istina, a verujem da nije, psihološki gledano to predstavlja i najbolje objašnjava nezdravu kolektivnu apatiju u kojoj svako polazi od toga da su svi isti i da se ne vredi boriti.
Vredi se boriti, zato što TI nisi isti. Ukoliko TI nisi isti, onda TI uradi nešto i TI napravi nešto, pokušaj, pokreni se, pa će možda postojati jedan čovek na političkoj sceni za koga veruješ da je drugačiji. Slobodu nam niko neće doneti na tacni, za nju se moramo sami izboriti. I u tome se krije odgovor na pitanja – kako dalje i šta je alternativa. Alternativa je mukotrpan rad, a dalje se može samo prolivanjem krvi, znoja i suza u nadi da će barem naši potomci živeti kao ljudi. Za nas je kasno u svakom scenariju ako želimo da budemo iskreni prema sebi. Pošto niko ne želi takvu alternativu, onda bira onu koja mu se nudi. A nudi nam se da iskrvarimo presečenih vena u kadi, gledajući tv čvrsto uvereni kako nećemo iskrvariti na smrt. Takva, slatka, obmanjujuća, postepena smrt je prihvatljiva alternativa samo za osobu ozbiljno narušenog mentalnog zdravlja. Takvoj osobi treba prepisati terapiju. To je profil čoveka koji veruje da je ovo izdaja i prodaja nacionalnih interesa, a istovremeno smatra da nije moglo bolje, da mi nemamo ekonomiju, nemamo vojsku, nemamo dece, nemamo perspektivu i da zato moramo da priznamo secesiju.
To vam je kao da pregovarate sa čovekom koji vam se nelegalno uselio u stan i pri tom vas pretukao, a sada vam traži da potpišete da je stan njegov. Na takvu izjavu se može dati samo jedan odgovor koji se prosto poziva na zdrav razum, a zdrav razum bi upitao na koji način se stanje popravlja ukoliko Kosovo priznamo? Na koji način to Srbija kreće napred ako ostavi svoje sunarodnike, teritoriju i istoriju za sobom? Hoćemo li ojačati ekonomiju? Kada ste negde videli da je neka kolonija ekonomski prosperirala? Vojsku? Hoćemo li imati više dece? Hoće li Kosmet biti zadnji deo teritorije koju će nam oduzeti? Govorili smo da je Knin poslednja žrtva, sada govorimo da je to Priština, uskoro ćemo govoriti da je Novi Sad, pa Novi Pazar, a na kraju ćemo žrtve biti svi mi.
To su priče i argumenti kojima se služe oni koji ne shvataju da ideju demokratske nacionalne države čine ljudi a ne vlast. činimo je JA i TI. A ako se većina ne slaže, hajde da promenimo nešto. Ukoliko ne želimo, onda je to u redu. Ukoliko želimo a ne znamo kako, to je zato što nismo spremni, kako jedan komentator reče, da se odreknemo svog komfora i da saznamo kako. Ukoliko znamo kako a verujemo da nema smisla ni pokušavati, onda se vodimo devizom da pokornu glavu sablja ne seče.
Godine 1455, nakon duge i neuspešne opsade tvrđave Novog Brda, Mehmed Drugi je tvrdo obećao i nad Kuranom se zakleo da će svima poštedeti život ako se predaju. Nakon predaje tvrđave, ušao je, naredio odrubljivanje glave svim muškarcima, žene i žensku decu predao svojim azapima u roblje a mušku decu (714 dečaka tačno) vezao i na kamilama odveo u Istanbul. Nekima uništio žile i ostavio ih da čuvaju harem kao evnusi a ostale uz kamdžiju uveo u janičare i vratio ih godinama kasnije da pale Smederevo, Beograd i Niš. I sad, 500 godina kasnije, naše elite nas ubeđuju da prihvatimo realnost i krenemo u novu budućnost.
Zbog naivnih Srba iz Novoga Brda što su poverovali da će imati slobodu ako se ne izbore za nju, zbog miliona pobijenih u narednih 500 godina, na silu pokrštavanih, prognanih, zbog sve one dece koja su na silu odvedena od svojih roditelja – radite šta morate ali mi našu slobodu i ovo malo dostojanstva ne smemo da damo olako. Moraće da dođu i da nam je oduzmu.
(Standard.rs)
