Strani pasoši se mogu nabaviti po ceni od 5000 dolara)u nekoliko konzulata siromašnih zemalja. Oni su veoma rizicni pre svega zbog jezika. Najprihvatljivi je bugarski i u Sofiji nije velik problem da se nabavi ispravan, a i najjeftiniji je. Ipak, najbolje je preci meku granicu uz pomoc policajca, imati naš dobro „uraden“ pasoš sa fotografijom nosioca i tudim generalijama.
Pre pedesetak godina iz Juge se bežalo kešanjem na osovine železnickih vagona, „planinarenjem“ na Karavankama ili veslanjem preko Jadrana. Uhvaceni pri pokušaju bekstva dobijali su tri, cetiri godine. Naravno, ukoliko nisu pružali otpor. Posebno oružani. Nastradali su bili zakopavani uglavnom na licu mesta u neobeleženim grobovima, kao da se ništa nije dogodilo.
Uteci danas pred nevoljama, kao što je predstojece sudenje na kome se optuženom smeši visoka vremenska kazna ili odlazak na dugogodišnji boravak u kazneno-popravni dom posle pravosnažne presude i bezuspešnih žalbi, za vecinu buducih robijaša nije nerešiv problem.
Najbitnije je blagovremeno obezbediti sve što je neophodno za siguran prelazak preko granice, odnosno predvideti eventualne nevolje iz kojih se može iskljucivo bekstvom naci izlaz. Najzanimljivije su dve tzv. meke granice: Zvornik“Bijeljina i Nikšic“Trebinje, na kojima se može proci sa licnom kartom. „Naravno, ne svojom, vec tudom“, kaže covek koji zna sve finese prelaska preko granice. „Licna karta se može kupiti za pedeset, a za promenu fotografije na njoj˜strucnjaci uzimaju sto evra. Promena fotografije na tudem pasošu staje 200 evra, ali je zato vrhunski uradena. U Beogradu postoji desetak ljudi koji rade soške (pasoše) i to mnogo bolje od jednog nedavno preminulog slikara. Policija, inace, zna ko su oni, ali ih ne goni zbog toga. Zanimljivo je da je u Odeljenju za prevare i falsifikate u beogradskom SUP-u bila jedna osoba, da je ne imenujem, koja je vec na prvi pogled na˜uraden pasoš znala ko je izvodac.
Inace, pobeci na primer u Republiku Srpsku sa svojim generalijama unapred je osudeno na neuspeh jer postoji veoma dobra policijska saradnja sa Srbijom. Ode, na primer, covek za kojim je raspisana poternica u Sarajevo i prijavi se u hotel pod svojim imenom. Takav u rekordnom vremenu biva uhapšen po poternici iz Srbije. Uzgred, svojevremeno je sa Kosova doneseno u Beograd nekoliko sanduka sa blanko licnim kartama i pasošima. Ta dokumenta se i danas krcme i, ukoliko onaj ko ih˜radi ne zabrlja, sasvim su u redu. Ipak, najsigurnije je kad te policajac na prelazu prevede preko meke granice bez ukucavanja u kompjuter generalija sa pasoša ili licne karte. Naravno, uz dogovorenu nadoknadu.
Medutim, za to su neophodne pripreme, odnosno prethodni dogovor koji s prekidima traje sve do nekoliko minuta pre prelaska. To radi posrednik koji poznaje i kontaktira s policajcem koji je takode s njim u talu. Nikad nijedan policajac na granici nije zbog toga pao. S policajcem se razgovara iskljucivo iz javne govornice i to u šiframa. Bira se pogodan trenutak kad ce angažovani policajac moci begunca da prevede bez provere, zapravo gledanja u kompjuterski ekran ko je sve pod potragom. Tako se cini kada je velika frka, odnosno ozbiljna potera za beguncem.
Ovaj nacin je najbolji jer 99 odsto falsifikatora, ukoliko im dode neko kome gori pod nogama i zatraži da mu urade lažni pasoš, odmah okrenu telefon i prijave policiji. Kako bi, inace, godinama radili to što rade bez ikakvih ogranicenja i sa blagoslovom murije. Zato valja uvek imati dobar pasoš sa svojom slikom i tudim generalijama.“
Strani pasoši se mogu nabaviti po relativno prihvatljivoj ceni (5000 dolara) u nekoliko stranih konzulata, uglavnom siromašnih zemalja. Oni su veoma rizicni pre svega zbog jezika. Najprihvatljivi je bugarski i u Sofiji nije velik problem da se nabavi ispravan, a i najjeftiniji je. Ipak, najbolje je preci meku granicu uz pomoc policajca, imati naš dobro „uraden“ pasoš sa fotografijom nosioca, tudim generalijama i po izlasku iz Srbije birati zemlju za koju nam ne treba viza.
Kad je rec o vizama zemalja Šengena, i one se u Beogradu mogu dobiti neredovnim putem u nekim konzulatima. Viza s jednim ulaskom i boravkom od deset do dvadeset dana košta 900 a sa više ulazaka od 1200 do 1500 evra. Nevolja je što se takve vize moraju imati pre nego što nastane frka i policija krene da hapsi.
Najjaca je fora domoci se Brazila, priženiti nekom Brazilkom, napraviti joj dete ili je uzeti sa sve detetom, baš kao što je to svojevremeno ucinio Roland Bigz, jedan od pljackaša novca u Engleskoj koji je potom otputovao u Južnu Ameriku i ostao u Brazilu. Zakoni u Brazilu i dalje ne odobravaju ekstradiciju ljudi koji su oženjeni i imaju decu s Brazilkama. Sve u svemu, najvažnije je ne podleci panici i misliti unapred.
Prenos novca odavde u neku drugu zemlju takode nije problem. Nikad se ne nosi u kešu jer je to veoma rizicno. To se obavlja putem agencija (ima ih u oglasima) tako da novac uopšte ne odlazi iz zemlje. Pare se odnose ovde u agenciju, a primaocu se, na primer u Australiji, istovremeno isplati isti iznos umanjen od jedan do dva odsto, zavisno od kolicine para.
Zanimljivo je, inace, da naši begunci iz više razloga više vole toplije zemlje. Južnu Ameriku ili Afriku. Em nema vejavice, em je sve jeftinije. Za male pare kupe neki lokal, radnju ili kafic i u miru nastave život. Pod tudim imenom i prezimenom.
Državni teret
Ne postoje validni podaci, ukoliko uopšte postoje, koliko je ljudi posle 5. oktobra 2000. napustilo zemlju da bi se na vreme sklonili od sudskih progona. Organi gonjenja i ne znaju koliko se njih krije ovde, a koliko je pobeglo preko granice. Kada je rec o sudovima, oni su uvek bili najzadovoljniji kad im optuženi položi pozamašnu kauciju u sudski depozit i “ pobegne. „Tako je još bolje, ne padaju na teret države“, obicno govore sudije kad im se nešto tako dogodi. Nesreca je što su cesto i kaucije iz depozita volšebno nestajale.
Sudnica, ludnica: Nestanak trgovackog putnika
Kako je gospodin Bagzi u vanraspravnom postupku, sve po zakonu, molim lepo, pušten kuci da hrani porodicu i sad im verovatno šalje doznake iz inostranstva
Gospodin Momcilo Perišic, general i predsednik stranke kome bi clanovi da vide leda, uhicen s rukom u americkom cegeru u opskurnoj špijunskoj aferi u drumskoj krcmi „Šaric“, ne veruje u sudove pa ce dok je njemu njegovih da se brani poslanickim imunitetom. Gospodin Bagzi, ortak gg Cumeta i Šiptara, za razliku od Perišica, ne veruje u policiju pa se odmetnuo u nepoznatom pravcu, a sudu ce, tvrdi njegov advokat, uvek da se odazove. Kako i ne bi kad, pokazuju istraživanja novinara „Vremena“, cak 144 krivicne prijave protiv Bagzija i nekolicine njegovih kolega iz „surcinskog klana“ nisu dobile sudski epilog.
Šta povezuje generala i coveka koji je pod policijskom sumnjom da je pokušao atentat na Zorana đindica? Reklo bi se ništa, kad se u oba slucaja ne bi radilo o sprdnji s poverenjem gradana u mogucnost da pravda bude ostvarena. I još ih povezuje to što je “ sve po zakonu.
G. Bagziju, tj. Dejanu Milenkovicu, sudija Drugog opštinskog suda izrekao je pritvor od osam dana. Pritvor je bio u granicama zakona zbog sumnje da je falsifikovao isprave a za to delo predvidena je kazna zatvora do tri godine. Policija u tom trenutku nije imala dokaze, a možda ih i danas nema, da je Milenkovic ucestvovao u atentatu na srpskog premijera. Ali je svako znao o cemu se radi, pa verovatno i vanraspravno vece Cetvrtog opštinskog suda koje je ipak odlucilo da poništi odluku kolege iz drugog suda i Bagzija odmah pusti kuci, jer je trgovacki putnik koji svojim radom izdržava porodicu. Od tada mu se gubi trag. Ali, tragovi se sada gomilaju u prepirkama izmedu sudstva i izvršne vlasti u nimalo dostojanstvenoj polemici o tome ko se kome meša u posao i ko bi kome da osoli corbu.
Onog nesrecnika iz Drugog opštinskog suda niko i ne pominje, pa bi neko mogao da pomisli da se taj ogrešio o zakon, a nije “ jedino je izrekao maksimalan moguci pritvor shvatajuci valjda ozbiljnost predmeta i ne uvažavajuci praksu da se osumnjiceni puštaju kuci jer im je krmaca suprasna.
Vladan Batic odmah je zamahao lustracijom i znao sam da od toga nema ništa. Negde se izgubio njegov razuman predlog da sudska inspekcija ispita rad Cetvrtog opštinskog suda, koji po principu teritorijalne nadležnosti „duži“ Novi Beograd, Zemun, Surcin… Sve se pretvorilo u politicku svadu ozbiljnih razmera, a Bagzija “ nema!
Generala Perišica zato ima u saveznoj skupštini. Njemu je produžen mandat i pravo da nema vere u sudove pojacano je novom turom poslanickog imuniteta. Politicari koji dozvoljavaju da jedan slucaj ne bude procesuiran ne izgledaju baš cestito kad citaju moralne lekcije drugima.
Sve mi se cini da je taj sukob izmedu grana vlasti, koji se u poslednjih nedelju dana vodi motkama, mnogo dublji nego što se javnosti prikazuje.
D. Ž.
