U sivom metalik „mercedesu“, specijalno pravljenom za sahrane u Nemačkoj, u svoj zadnji povratak u Požarevac, krenuo je kovčeg sa telom Slobodana Miloševića. Ovo specijalno vozilo, kakvo nema niko u Srbiji, vlasništvo je privatnog međunarodnog pogrebnog preduzeća „Drnda“ iz Požarevca, kojim rukovodi Radiša Mihajlović.
– Automobil je star šest godina, ima specijalna stakla i kompletno je opremljen i često je na relaciji Austrija-Požarevac – ističe vlasnik Mihajlović, kome ni „zadnji krug“ sa bivšim predsednikom SRJ nije bio drugačiji od ostalih dana.
– Ne biram koga vozim. Moj posao je da se pobrinem da sve protekne u najboljem redu – veli Mihajlović i sleže ramenima. – To pravilo je uvek isto, bilo koga da vozim do večne kuće, radnika, prosjaka ili političara. Umiru svi – i predsednici i glumci, i pevači… Svi moraju da se sahrane, pred Bogom smo svi isti, ma koji posao radili, ma kojoj stranci pripadali. Mrtvi zaslužuju podjednako poštovanje i dostojanstvo.
Još čuva krst
– Ovo je krst koji je bio pripremljen za opelo Slobodanu Miloševiću – kaže Mihajlović i pokazuje ga novinarima „Vesti“. – Izrađen je od čiste hrastovine, na njemu je datum i godina rođenja kao i smrti. Sve vreme je bio u „mercedesu“ kojim se prevozilo Miloševićevo telo, ali zašto i ko je u poslednjem trenutku odustao od verskog obreda, ne znam. Znam samo da taj krst još stoji u mom vozilu!
Tog 18. marta u pogrebnom preduzeću „Drnda“ bila je ipak malo veća gužva.
– Sve mora da bude pod konac, ne zato što je reč o bivšem predsedniku koji je dobar deo života proveo u Požarevcu, već zbog strogog protokolarnog dela, koji je još u Beogradu bio narušen u satnici – objašnjava Radiša, brižno glancajući „mercedes“.
– Ovo je mučan posao, prate ga teške emocije i suze rodbine i prijatelja – veli Mihajlović. – I, ma koga sahranjivali, moramo to da činimo s pijetetom, ne sme da se provuče nijedna greška. Preduzeće „Drnda“ ima jedinstvenu tarifu – 25 dinara po kilometru. Cena je profesionalna, kao i za sve druge. Kovčeg sa telom Miloševića vozio sam oko 20 kilometara, što ukupno iznosi 500 dinara. Ne bogatim se na tuđoj nesreći, kao što su to neki u Požarevcu radili, pa nisam hteo ni u ovom slučaju. I ne vidim u tome ništa čudno, jer to je moj posao od kojeg pošteno živim – poručuje naš sagovornik.
