Ukoliko narodni poslanici, i pored žestokih reakcija javnosti, ipak izglasaju predloženi Zakon o skupštini, obezbediće sebi širok spisak privilegija, od kojih je svakako najveća specijalna penzija čiji bi minimum, u zavisnosti od budžetskih mogućnosti, prema grubim računicama iznosio od 30 do 60 hiljada dinara (neto). A za razliku od plate i drugih povlastica, uživa se trajno. Poređenja radi, najmanje penzija u Srbiji (upravo se isplaćuje prvi deo za avgust) iznosi 3.782 dinara, a najveća, za one za 45 godina staža, 46.357.
Naime, Predlog ovog zakona, utvrđenog na sednici Administrativnog odbora, koji je, s potpisom 205 narodnih izabranika, upućen skupštini da se donese po hitnom postupku predviđa da osnovica za obračun poslaničke plate bude prosečna zarada po zaposlenom u privredi Srbije, ali se ona, imajući u vidu budžetske mogućnosti, može smanjiti do 50 odsto. Osnovica se, kako se predlaže, množi sa koeficijentom pet, a zatim se uvećava za dodatak na funkciju (ako je ima) i minuli rad. Na to još ide i poslanički dodatak za, kako se predlaže, “pokriće troškova u obavljanju funkcije u vezi sa radom u izbornoj jedinici”, koji mesečno iznosi do 40 odsto poslaničke plate.
Prosečna zarada zaposlenih u privredu Srbije u septembru iznosila je 19.623 dinara (bruto), pa nije teško izračunati da bi plata poslanika koji ia 20 godina staži u prvoj varijanti iznosila skoro 120.000 dinara, a u onoj drugoj upola manje, a ukupna primanja, kad se uračuna i poslanički dodatak, oko 160, odnosno 80 hiljada dinara mesečno. Poslanici sa dužim stažom i oni na funkcijama imaće, naravno, i veća primanja, pa bi predsednik skupštine sa, recimo, 30 godina u radnoj knjižici, kad se uračuna i dodatak na funkciju, mesečno dobijao skoro 190.000 dinara, u onoj povoljnijoj varijanti, odnosno upola manje u, za njih, lošijoj. Reč je, inače, o bruto iznosima, pošto se tako, zvanično iskazuju sve zarade, dok je ono što se nosi kući oko 30 odsto manje.
Iako je spisak privilegija poduži, na najveće ogorčenje javnosti naišle su odredbe koje im omogućavaju da se, “bez obzira na uslove oji su određeni za sticanje prava na penziju po opštim propisima”, penzionišu sa samo 50 godina, uz uslov da imaju najmanje 20 godina penzijskog staža. Za razliku od svih ostalih građana, kojima u penziju ulaze sve zarade od početka radnog veka, penzija narodnih poslanika iznosila bi 70 odsto osnovice plate koju bi poslanik imao u vreme podnošenja zahteva.
Prema nekim grubim računicama, penzija poslanika s minimalnim stažom od 20 godina iznosila oko 60.000 dinara, odnosno 30.000 dinara ukoliko to nameću budžetska ograničenja.
Poslanici su ovde pokazali da “znaju za meru”, pa su predložili da se penzija za svaku godinu staža preko 25 uvećava za dva odsto, ali – najviše do 85 odsto osnova. Kad dobiju rešenje o penzionisanju po slovu ovog zakona, narodni predstavnici će nadalje deliti sudbinu svih 1,5 miliona penzionera u Srbiji jer će im se primanja usklađivati po takozvanim opštim propisima. Zanimljivo je, inače, da bi se pravo se na specijalne penzije primenjivalo retroaktivno, na sve koji su bili poslanici od uvođenja višestranačja.
MINISTAR NEDOREčEN
IAKO se u krugovima stručnjaka koji se bave penzijsko-invalidskim osiguranjem procenjuje da poslanici ne mogu sebi izglasati povoljnije uslove za penzionisanje, budući da se, po našim propisima, ta prava uređuju isključivo republičkim penzijskim zakonom koji je na snazi od 10. aprila 2003. godine, u dopisu koji je Vladi Srbije uputilo Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, sa potpisom ministra Slobodana Lalovića, to se ne pominje.
Umesto da se, kako su mnogi očekivali, pozove na član 5. ovog zakona, ministar u prilično blagoj formi podseća poslanike da su, zbog deficita u penzijskom fondu, u Srbiji pooštreni uslovi za penzionisanje i da “dalje treba imati restriktivan pristup pri utvrđivanju uslova za penzionisanje u posebnim zakonima” (?), kao i da su za sebe predložili znatno povoljniju osnovicu za obračun penzija.
I REGRES U ZAKONU
NARODNI poslanici nameravaju da sebi zakonom obezbede i druga primanja od kojih su neka, za običnog radnika, već stvar prošlosti. Tako predlažu da im se, uz dnevnice za službena putovanja, troškove prevoza, topli obrok, naknadu za odvojeni život, isplaćuje i regres za godišnji odmor, zatim naknada troškova obrazovanja (?), jubilarne nagrade (ne kaže se kojim to povodom), otpremnina kad odlaze u penziju, kao i kirija do visine dve prosečne plate u privredi (trenutno oko 40.000 dinara) mesečno.
Oni koji nemaju prebivalište na teritorijij Beograda, niti obezbeđen stan u glavnom gradu imaće plaćen smeštaj u hotelu u dane kad zaseda Skupština i njena radna tela. Poslanici, međutim, neće moći o trošku države baš da odsedaju u Hajatu, jer u članu 33. stoji ograničenje “… osim u hotelima sa pet zvezdica”.
OBROK DVA PUTA
IAKO će, ako se prihvati predloženi zakon, dobijati uobičajenu naknadu za ishranu u toku rada, poznatiju kao topli obrok (koju primaju i zaposleni u firmama koje još nisu ukinule to pravo), narodni poslanici su sebi predložili i “naknadu troškova za ishranu u dane održavanja sednica Skupštine i njenih radnih tela” u visini od pet odsto prosečne plate u privredi.
Administrativni odbor ni ovde nije, slučajno ili namerno, bio baš precizan, pa se može protumačiti da će za hranu u skupštinskom restoranu dnevno dobijati po hiljadu dinara, a može i po 650.
RUGANJE NARODU
BEOGRAD – Predlog Administrativnog odbora srpskog parlamenta da poslanici pravo na penziju stiču sa navršenih 50 godina života i sa 20 godina radnog staža, naišao je na nož ovdašnjih sindikata. Prvi komentari sindikalnih vođa bili su: “Krajnje cinično”. “U šoku sam”. “To je inicijativa koja izaziva gađenje”.
Predsednik Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost” Branislav čanak, kaže da još ne može da veruje da je nekome pao na pamet tako sraman predlog, i da je u šoku.
– Izćićemo na ulicu i pobuniti se, znamo da bi usvajanje ovakvog Zakona naišlo i na burnu reakciju sveta rada ali i parlamentaraca širom Evrope – uveren je lider “Nezavisnosti”. Ako poslanici budu mogli za nerad da odu u penziju sa 20 godina staža, onda će sindikat tražiti da običan narod ide u penziju sa deset godina.
Milenko Smiljanić, prvi čovek Saveza samostalnih sindikata Srbije kaže da je inicijativa sama po sebi izaziva “gađenje, odvratnost, i krajnju bestijalnost”. Kako kaže, “signal je propasti ovoga društva…”
– Dovoljno je da pogledate direktne prenose skupštinskih zasedanja pa da vidite da je naša Skupština mesto za zabavu poslanika i njihove partijske promocije, a ne zastupanje interesa onih koji su ih izabrali da tamo budu, naroda – ističe Smiljanić. Ukoliko ovaj predlog zaživi u praksi, tog trenutka Samostalni sindikat će izvesti svoje članstvo na ulične proteste širom Srbije.
Po oceni Ranke Savić, predsednice Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, neavno po drugi put povećanje plata poslanicima i priprema ozakonjavanja uslova za sticanje prava na penziju, dolazi u vreme kad su ionako mizerne penzije dovedene u pitanje, kad na planu pokretanja privrede i boljeg standarda radnika i građana aktuelna vlast niša nije učinila.
– Beneficije poslanicima su pripremane potpuno ilegalno, ispod žita – veli Savićeva. – Doneti takve olakšice kad je fond PIO u kolapsu, kad u Srbiji ima oko milion nezaposlenih, kad su prosečne zarade jedva ispod 180 evra, kad je trećina njenih građana siromašna je van pameti. Gospoda koja sede u parlamentu već imaju zarade debelo iznad proseka u Srbiji, pa ih samim tim očekuju i takve penzije.
RAZLIKE
Povoljnosti za penzionisanje poslanika planiraju se, a da se nadležni u državi nisu ozbiljno pozabavili povezivanjem radnog staža za stotine hiljada radika koji, bez svoje krivice, uprkos poodmaklim godinama, ne mogu u penziju jer im preduzeća i duže od deceniju nisu uplaćivala doprinose u PIO fond.
POSLANIK ILI SAM SVOJ MAJSTOR
Bogdan Tirnanić
Narodni poslanici će se izboriti za još jednu beneficiju. Pred parlamentom će se, po hitnom postupku, naći zakon (ili propis) o penzionom stažu narodnih poslanika. U najkraćem – neko ko je makar jednom bio poslanik moći će da ode u penziju sa navršenih pedeset godina života i dvadeset godina radnog staža. A i to će se vremenom pokazati kao mnogo.
Jedna televizija je, povodom toga, izvršila neko istraživanje, pa zaključila da je predlog zasnovan na primerima „zemalja u okruženju“, u kojima se slično pravilo već sprovodi. Ali, bez obzira na to šta ja inače mislio o tome, neke od tih zemalja su dobile nepotrebne nametnute im ratove, njihovi generali dobrovoljno odlaze u Hag (jer valjda znaju da će Tribunal biti ukinut), one imaju veći nacionalni dohodak i „društveni proizvod“, u ekspanziji su i ući će u EU pre nas. Pošto mi u EU ulaziti nećemo. Tamošnji parlamenti sigurno imaju neku ulogu u svemu tome. Poređenja ovakve vrste su, prema tome, glupa.
Naši poslanici su složni samo kada je njihovo dupe u pitanju. Tomislav Nikolić, nominalni šef SRS-a (u opravdanom odsustvu „istorijskog vođe“), kaže da njega lično pomenuti zakon ne tangira (školovan je čovek, naći će drugi posao), ali ga principijelno podržava kao posredni dokaz da svako ne može da bude narodni poslanik. Možda će se njegova ideja ostvariti u budućnosti.
Ali, predloženi zakon ima retroaktivni karakter i odnosi se na sve one koji su bili poslanici od uvođenja „višestranačja“. Televizijski prenosi skupštinskih zasedanja, koji se (sa izvesnim prekidima) emituju već duže od jedne decenije – i koji su možda jedini dokaz „demokratskih promena“ – pokazuju nešto sasvim suprotno od Nikolićeve teze.
Jer, pokazuje se da u Srbiji poslanik može da bude baš svako ko to poželi. Dovoljno je da se, budući kako mu u životu slabo ide, učlani u neku političku partiju za jednokratnu upotrebu. Ili da je lično osnuje. A čim uđeš u parlament, rešio si se svih briga. Ako si bez posla (ili – uopšte – bilo kakvog zanimanja), dobićeš platu („poslanici na stalnom radu u parlamentu“). Mogao si, sve do juče, da sediš u raznim upravnim odborima. Ili čak da uđeš u vladu, da budeš njen potpredsednik-pripravnik. Da i ne govorimo o „korisnim malverzacijama“ u dilu sa kriminogenim osobama. Biti poslanik za mnoge je predstavljao najkraći put do bogaćenja ili bar građanske situiranosti. Drugog cilja nisu ni imali.
Pa su parlamentarna zasedanja shvatili kao „društvenu igru“ u prinudnoj dokolici. Igrali su se imitacije skupštine. To ne samo da je zakonodavnu delatnost parlamenta – što je njegova osnovna (i jedina?) funkcija – usporavalo do pretrčavanja puža na crveno svetlo semafora, već ga je – po sistemu „replika na repliku, po poslovniku“ – činilo slabom kopijom cirkuske predstave. O kršenju zakonitosti mogu se navesti brojni primeri: oduzimanje mandata, isterivanje „u celosti“ neke opozicione partije, glasanje iz Soluna i Bodruma, uvođenje „vanrednog stanja“ i okupljanje oko šanka kako se ne bi „namakao“ kvorum.
I sada – šta?! Sada će svi oni biti za to posebno nagrađeni beneficiranim radnim stažom. Običan građanin, recimo, novinar, mora po propisu koji je donet za vreme prethodnog saziva, da rmba do 65. rođendana – koji verovatno neće ni doživeti – a poslanik, koji je svojim „nečinjenjem“ doveo zemlju tamo gde se ona danas nalazi, u tom času će već imati petnćst godina penzionerskog pecanja ili igranja šaha na Kališu. Umesto da sedi u zatvori ili da prosi.
Nikolić je u pravu: ne može narodni poslanik da bude baš svako. Samo najgori.
www.kurir.co.yu
