Nisu ministri zemalja Unije ljudi bez duše i srca, oni će, bogami, podržati proevropsku vlast u Beogradu, jer zasad nema u Uniji zemlje koja više voli Uniju od sebe, kao što je to uvek i nedvosmisleno demonstrirala Srbija
Dana 27. jula, leta Gospodnjeg 2010. probudio sam se s osećanjem tereta i mučnine kao posle mamurluka. Dan je bio siv kao olovo.
Prvo čega sam se setio bio je moj san o narodnom poslaniku Mićunoviću. Ustaje Mićun, formalno osamdesetogodišnjak a s pogledom na svet šesnaestogodišnjeg mladca pred kojim je čitav život, blago podiže desnicu ruku i navlači smešak retora koji se sprema da kao sunđerom obriše sve dotadašnje nekontrolisane bujice reči i glasova. KiM! Kakav KiM? Okrenimo se budućnosti! Poslanici kao da gledaju proroka. Eh, da su Jevreji umesto Mojsija Majmonida imali ovakvog mislioca i pronalazača puteva izlaska odavno bi se oslobodili mitova o svetoj zemlji i strahova od osušene ruke nad gradom Jerusalimom i živeli kao sav normalan svet – u ujedinjenoj Evropi, naravno.
A onda, novi smešak, za opuštanje tog foruma opijenog od nektara budućnosti: vreme je za vic. Budimo kul, predlaže čovek sede kose, čija je prethodna inkarnacija od pre dva milenijuma sigurno bila izbačena iz svih Geruzija na teritoriji antičke Grčke, od Atine do Efesa, te je zato ovaj Mićun kad je ugledao komsomol u svojoj varoši odmah znao da iz tog zdravog optimizma nikad ne treba ni izlaziti. Zauvek svoj na svome. Hedonizam kao lek za sve. Opusti se i živi život. Nema se tu ništa protiv ozbiljnih tema, ali to je samo pauza između dva vica. Da, prisećam se, Haso i Mujo i bandera i ne znam ko je još tu bio pozvan da nas zabavi, ali smejali smo se kao mala deca… U tom će nam već one ozbiljne čike uzeti naše igračke, a da nećemo ni osetiti. Večno će nacija biti zahvalna Mićunu što je znao da to izvede tako. Bezbolno, smešno čak…
URONJENI U BUDUćNOST Šta bi knez Lazar dao da je imao takve čudotvorce. Koliko bi u opskurnoj istoriji ljudskog roda naroda bilo pošteđeno krvi, znoja i suza da su umesto ozbiljnih strvodera imali mislioce okrenute budućnosti. Koliko bi Napoleona i Suvorova ostalo bez posla i slave. Pa danas možda uopšte i ne bi bilo država i teritorija, nego bi svi živeli i leteli iznad svega kao maslačci, opušteni i laki kao prorok-Mićunova misao. Prosto bi se svi uronili u budućnost kao turšija i začinili to odozgo vicevima i dosetkama, a ne da se mučimo ustavima, preambulama, traktatima. Sastavljali bi Biblije hedonizma i, dao bi Bog, živeli ko liberal Hju Hefner ili tako nekako. Uostalom, Zapad je i postao moćan na zezanju i misli pusti brigu na veselje. I danas ti, koji Mićunovim sunarodnicima otimaju Kosovo (mada se on s tim ne bi mogao složiti, ni u snu!), svoju moć zasnivaju na bombardovanju naroda širom sveta dobrim vicevima i idejama da se ne treba opterećivati nikakvim svojatanjem ničega. Evo, ni Kosovo oni neće sebi…
Skupština Srbije je noćas (26. jul) desetak minuta pre ponoći, posle gotovo dvanaestosatne rasprave, u kojoj su učestvovali predsednik Boris Tadić, premijer i članovi Vlade, usvojila dokument o mišljenju Međunarodnog suda pravde o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti privremenih institucija Kosova i Metohije i nastavku aktivnosti Srbije u odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Za predloženu Odluku Vlade, u koju su uključena i tri amandmana SNS, glasalo je 192 poslanika, 26 je bilo protiv, a dvoje nije glasalo. (Danas, 27. jula 2010.)
Od svega je na toj svetoj večeri, ipak, bilo najzanimljivije učestvovanje predsednika Vlade, takoreći kancelara našeg. Biće kojem su Ustav, zakoni i podzakonski akti dali najviše vlasti u ovoj zemlji na zapadnom Balkanu, na istorijskoj sednici Narodne skupštine nije progovorilo ni reč. Da ovo nije jedna baš demokratska zemlja, u čijoj je dvovekovnoj istoriji, a i srednjem veku, potpuno nepoznat slučaj bilo kakve nekontrolisane upotrebe vlasti, posmatrači, analitičari i sumnjičave diplomate bi špekulisali da se to najmoćniji čovek sprema da zavede diktaturu. Kulturolozi bi govorili o srpskoj sfingi. Ali pošto je ovo zemlja demokrata, nikom ništa od toga nije palo ni na pamet. Možda bi, pronosi se kafanskim javnim mnjenjem – čija moć ni u demokratskoj Srbiji nije izgubila na intenzitetu – ovaj stameni čovek mogao da abdicira u korist novog partnera demokrata Tomislava Nikolića? Kafanskim analitičarima je to palo na pamet, kad su između dva jelena – a oni znaju zašto – primećivali kako se ministar inostranih poslova u toku zasedanja Narodne skupštine više konsultovao sa g.Nikolićem nego sa sopstvenim predsednikom. Valjda oko konačnog lika istorijske Odluke. Za razliku od drugih zemalja i drugih premijera, ni Srbiji ni premijeru Cvetkoviću, odlazak najveće vlasti ne bi teško pao. Jedino bi možda, primetili su kafanskijanci, to moglo pokvariti račune potpredsedniku Vlade Ivici Dačiću i još nekim partcipantima u aktuelnoj Vladi. Akcije njihove podrške bi mogle da se slome kao finansijski derivati u Volstritu. Ali to je samo špekulativni pogled na svet.
Kafanske analize na stranu, ali premijer se zaista držao kao nikad ni jedan nosilac funkcije vlasti u zemlji i okruženju, a izvesno i mnogo šire. Jednom će valjda neki pažljiv čovek uzeti da uradi doktorsku disertaciju na temu Uloga premijera Mirka Cvetkovića u demokratizaciji srpskih struktura vlasti i šire, i psiho-funkcionalna konverzija legalno instalirane ‘volje za moć’ u prah i pepeo. Istraživanja na toj retkoj i valjda endemičnoj pojavi svakako će privući pažnju psihoanalitičara širom sveta. Takav mir u takvoj buri – to je pojava bez presedana.
Agencija za privredne registre objavila poslovanje firmi i preduzetnika; Gubici privrede veći za 120 odsto; Beograd- Svetska ekonomska kriza uslovila je da privreda Srbije u 2009. više nego duplira gubitke u odnosu na prethodnu godinu. Negativni neto finansijski rezultat povećan je sa 43,5 na 95,7 milijardi dinara, odnosno čak za 120 odsto. (…) Na osnovu tih podataka pokazalo se da je neto dobitak zabeležilo nešto više od 51.000 privrednih društava (oko 3.800 manje nego 2008.) koja su zaradila oko 278 milijardi dinara, ali je gubitak više od 31.000 firmi bio daleko veći (373 milijarde). Ono što je problematično jeste da je kumulirani gubitak srpske privrede skočio na čak 1.607 milijardi dinara. (Danas, 27. jula 2010.)
CRKVA, AKADEMIJA, VOJSKA U svim sabornim i gradskim hramovima Srpske pravoslavne crkve u 17 časova, dana 22. jula leta Gospodnjeg 2010, po nalogu patrijarha srpskog Irineja služen je moleban. I zvonila su zvona u trajanju od pet minuta. Patrijarh je pozvao svete arhijereje SPC da pozovu područno im sveštenstvo i verni narod da se okupe povodom saopštavanja odluke Međunarodnog suda pravde o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova.
Mediji su javili da broj okupljenih iz vernog naroda u zakazanom terminu nigde, pa ni u Hramu Sv. Save na Vračaru, gde je služio sam Patrijarh, nije prelazio broj slučajnih prolaznika.
Tu pojavu niko nije ozbiljno komentarisao…
Akademija, širom sveta čuvena SANU, nije se oglasila u odsudnom trenutku, bar ne da bi to imalo neki odjek u javnosti.
čuvena Srpska vojska uživa u svojoj neutralnosti, pošto je srpska diplomatija potpuno preuzela njenu ulogu. Jer države sebi, kao što je iz istorije poznato, i ne prave vojsku da bi ona bila pretnja koja se može upotrebiti u krajnjim slučajevima, već je drže da bi je profesionalizovale, da bi vojska učestvovala u međunarodnim misijama, da bi se srpska vojska – kad jednom dođe trenutak za koji naš ministar vojni živi – priključila NATO-paktu i počela da ratuje po Avganistanu i inim destinacijama gde se štite nacionalni interesi, američki dabome. I, nije fer da se ne spomene da srpska vojska svojoj zemlji služi da bi učestvovala na vojnim vežbama, još bolje zajedničkim vojnim vežbama, i, naravno, da bi na paradama i svečanostima najboljim studentima Vojne akademije Predsednik predao britke sablje, koje će oni držati pored kompjutera dok igraju pasijans ili odmaraju mozak nad nekom drugom razbibrigom. Možda ni mnoge demokratske zemlje sa Zapada nisu do te mere demokratizovale i onesposobile svoje vojske, ali to je njihov problem. Mi znamo svoj put! čekamo da konjanik donese poruku…
I iz sedišta objekta svih naših želja, iz Brisela, stigla je vest (istog dana dok zaseda Narodna skupština) da je Tadićev izaslanik izložio ministrima spoljnih poslova EU stavove Srbije o rešenju kosovskog problema. Italijanski ministar inostranih poslova Fratini nije propustio priliku da izrekne javnu pohvalu jer je taj stav pomirljiv. Nije se ni čudio. Ne, naš veliki prijatelj Franko je odbio svaku mogućnost da se slučaj Kosova može primeniti na druge situacije u svetu, pored ostalog na BiH, jer opšte je apsolutno poznato da se takve stvari mogu raditi samo Srbiji jer je Kosovo jedinstven slučaj.
Ali nisu ministri zemalja Unije ljudi bez duše i srca, oni će, bogami, podržati proevropsku vlast u Beogradu, jer zasad nema u Uniji zemlje koja više voli Uniju od sebe, kao što je to uvek i nedvosmisleno demonstrirala Srbija. I oni su zatražili (biće jednom zanimljivo saznati od koga) da se ubrza pridruživanje Srbije EU. Uh! Ali… Opet to ali koje Srbiji decenijama sreću kvari. Pozivajući se na izjavu slovenačkog ministra spoljnih poslova Samuela Žbogara, agencije prenose i da je nekoliko uticajnih članica EU stavilo do znanja da to treba učiniti korak po korak. Ali to nije ono ne lipši magarče do zelene trave. Taman posla. Zemlji koja je toliko posvećena vrednostima Unije i koja toliko radi na ubacivanju u porodicu civilizovanih naroda, nije teško da pričeka ni do 2025. godine. Pa ni koju godinicu duže. Jer mi ne sumnjamo da moramo da još dosta radimo na sebi. Evo, čim okončamo te tehničke pregovore sa susednom državom Kosovo, koju mi nikad nećemo priznati, moći ćemo da se posvetimo i drugim radnjama. Koliko nas još izvinjavanja i posipanja pepelom” čeka. Mnogi narodi, verovatno, ne bi imali strpljenja za to. Nama to nije teško. Mi smo to prevazišli.
A narod? Narod se ućutao. Gleda svoja posla.
Građani Aleksinca započeli su potpisivanje peticije za podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću, u tom gradiću nadomak Niša. Pokretač peticije Slaviša Jovanović, diplomirani inženjer agronomije, kaže da je do juče peticiju potpisalo 800 Aleksinčana.
20 EVRIćA ZA SREćU On kaže da je Aleksinac dobro živeo ‘u vreme Slobodana Miloševića’ i da je najviše izgubio posle smene vlasti 2000. godine.
I posle 10 godina vreme vlasti Slobodana Miloševića za neke je period koji pamte po dobrome. Brojke najbolje govore sve: u Aleksincu pre 2000. godine bilo je 15 firmi koje su uspešno poslovale, a danas je to samo jedna. Radilo je 5.500 ljudi, danas samo 500. Imali smo četiri srednje škole, a danas samo dve. Tada je garnizon imao preko 500 vojnika, danas je kasarna zatvorena. U Aleksincu je pre 2000. godine bilo 3.500 nezaposlenih, danas je taj broj 9000. Jesam i ja za Evropu, ali se teško živi bez posla, kaže Jovanović… On kaže da se peticija potpisuje i po aleksinačkim selima i da je cilj da se prikupi oko 3.000 potpisa nakon čega će biti prosleđena odbornicima Skupštine opštine uz zahtev da se odobri postavljanje spomenika i obezbede sredstva. (Blic, 27. jul, 2010.)
Jeste, ni retrogradne snage nikad ne miruju. Odatle li su, ili iz okoline li su, oni koji su još pre Miloševića sa Žikom Pavlovićem stupali na putu za Katangu. Evropska Srbija nikad neće dopustiti da je takvi ometaju na putu bez alternative. Pod hitno bi valjalo organizovati jedne lepe lokalne izbore u tom Aleksincu, pa da se tim ljudima tutne po 20 evrića u džep i da onda čitava Srbija proslavlja pobedu liste snaga Za evropski Aleksinac. Efikasno i jeftino.
Fond Slobodan Jovanović, Beograd
