Novi talas emigracije iz Srbije pre svega ka zapadnoj Evropi
đelić: Mladi odlaze zbog karijere
Should I stay or should I go? (Da li da ostanem ili da odem?) Nažalost, za ogromnu većinu naših mladih odgovor na poznato rock&roll pitanje engleske pank grupe Clash (Kleš) je jasno i glasno: da, oni bi rado napustili Srbiju. Možda ne zauvek, ali dovoljno dugo da zarade i proputuju svet. Ali, to često znači zauvek.
Poslednje ankete među studentima su poražavajuće: 75 odsto bi htelo da živi i radi van naših granica. Zemlja sa ovakvim stavom njene buduće intelektualne i poslovne elite mora da bude veoma zabrinuta. Ako onih jadnih 7-8 odsto fakultetski obrazovanih želi da ode, uzalud ćemo posvećivati resurse za dizanje standarda zemlje, jer će nam hronično nedostajati kadar. Studenti su manjina među mladima, ali nažalost pola onih koji ne studiraju ima iste emigracione želje. Nasilje je prisutno u školama i na ulicama i skoro svake nedelje čitamo o svirepim obračunima koji odnose mlade živote.
Ubrzano starimo
Kakva je situacija sa mladima? Šta je preduzeto da bi videli njihovu budućnost u našoj zemlji? Šta tek treba uraditi?
Naša zemlja ubrzano stari. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji je između poslednja dva popisa (1991. i 2002. godine) prosečna starost porasla sa 37 godina na 40,2, i ta situacija je u svim opštinama. Ukupno učešće mladih od 15 godina do 24 godine u stanovništvu Srbije je svega 14%, a 2012. će biti tek 12%. Ako svi ne posvetimo pažnju njihovim problemima, mladi će biti mala i slabo organizavana manjina čiji problemi neće biti prioritet nacije, naspram problema brojnijih penzionera koji pedantno glasaju, ili sugrađana sredovečne starosne dobi.
Odlično istraživanje „Omladina Srbije pred izazovima budućnosti“, u saradnji Ministarstva prosvete, Centra za proučavanje alternativa, švedskog Instituta za socijalno obrazovanje PRONI, autora profesora dr Dragana Popadića, Srećka Mihailovića i Nade Bogdanović, iz 2003. godine dalo nam je retku i jasnu sliku mladih, njihovog položaja u društvu, želja i nadanja.
Razlozi za emigraciju kod mladih nisu vezani samo za suštu egzistenciju kao 1993. godine, već više do izražaja dolaze karijera, sticanje obrazovanja i dobro plaćen posao. Promenila su se i najpoželjnije destinacije – devedesetih su to bile SAD i Kanada, a sada je to Evropa (62% ispitanih), naročito Italija.
Novac je, po svemu sudeći, postao glavna pokretačka snaga mladih. čak 94% želi da se bavi nekim dobro plaćenim poslom koji donosi puno novca. Nekada poželjna i ugledna zanimanja, kao lekar, glumac, nastavnik, umetnik, sada mnogo manje privlače od karijera biznismena, turističkih vodiča, sportista, novinara i bankara. Nije sve loše u tome, jer nam treba novi balans u društvu.
Nažalost, više od polovine mladih nikada nije putovalo, zbog manjka para ali i oštrog viznog režima većine zemalja. Religioznost je u snažnoj ekspanziji: u odnosu na istraživanje iz 1985. godine, kada se samo 5% mladih izjasnilo kao religiozno, sada samo 8% sebe ne smatra vernicima. U porastu je i etnocentrizam koji, međutim, nije vezan samo za naš region.
Interesantno je da su, u vezi sa sopstvenom budućnošću, mladi ipak optimistični: 51% vidi svoju budućnost kao sjajnu ili dobru. Međutim, kada je u pitanju opšta društvena situacija, samo 29% smatra da zemlja ide u dobrom pravcu. Politika, kao način rešavanja problema u društvu, uopšte ih ne privlači.
Najveći problem za mlade je, naravno, kako pronaći posao. Za 2003. godinu, prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, stopa nezaposlenosti u grupi od 15 godina do 24 godine je čak 45%! Srbija je tu neslavni rekorder regiona, mada ni u drugim zemljama situacija nije sjajna (Makedonija 44%, Hrvatska 34%, smanjeno sa 44% u 2000, i BiH 30%). U EU prosečna stopa nezaposlenosti u ovoj starosnoj grupi je 15%. Preko 55% mladih čeka na posao duže od dve godine.
Sprečiti odliv mozgova
Ipak, od 2001. godine stvari su se pokrenule sa mrtve tačke i za mlade.
Po objavljivanju već navedenog istraživanja, Ministarstvo prosvete je objavilo da im je prioritet uključivanje mladih u društvene strukture i stvaranje strategije za sprečavanje daljeg odliva mozgova. Kao moguća polazna osnova za strategiju pojavila se novembra 2001. godine „Bela knjiga za pitanja mladih“ Evropske komisije, a novembra 2002. godine odsek za omladinu u okviru Ministarstva prosvete i sporta je inicirao razvoj Nacionalne strategije za mlade.
Planirano je osnivanje nacionalnog koordinacionog tima za razvoj omladinske politike i strategije u Srbiji, kao i saveta omladine, koji je trebao da izradi nacionalnu strategiju za omladinu koja bi bila predata Skupštini na usvajanje. Konstituisan je nacionalni tim sa 40 predstavnika Vlade, Skupštine Beograda, nevladinih organizacija, univerziteta, fakulteta, zdravstvenih ustanova itd. Nažalost, koliko vidim, posle promene Vlade marta 2004. godine, svaka državna inicijativa po ovom pitanju je ugašena.
Jedino je u Vojvodini, u skladu sa zaključcima Evropske komisije, Pokrajinski sektretarijat za sport i omladinu u partnerstvu sa Omladinskim savetom Vojvodine doneo Akcioni plan politike za mlade u Vojvodini, avgusta 2004. godine.
Zahvaljujem se Tajani Ilić-Kosanović na obradi podataka
