NOć U FRANCUSKOJ AMBASADI ILI LJUDSKA PRAVA U PORCIJI ROKFORA

Sagovornik je odjednom naoblačio lice opasnim vesnicima oluje i verovatno stavio u pripravnost sve svoje psihološke mehanizme odbrane

Svake godine dvorište ambasade u Gračaničkoj ulici u Beogradu izgleda sve tužnije i sve praznije. Iako se u njemu guraju ljudi koji uvek iznova predstavljaju neke nove istorijske jakobince i neku novu kastu društvene vrteške, profil tih figura postaje svake godine sve siromašniji i sve jednoobrazniji. Svaki put među gostima sve je manje intelektualaca, a sve više šoumena, manekena i zabavljača uključujući, naravno i partijsku (višepartijsku) oklopnu pešadiju. Profesori francuskog jezika i istorije koje sam nekada viđala iza ovih diplomatskih bedema, više se 14. jula skoro ne mogu sresti u Francuskoj ambasadi. Iako je to praznik svih onih koji imaju bilo kakve veze sa Francuskom (ali i dan koji obeležava čitavo čovečanstvo), odnosno jedan važan datum istorije kada se na francuskoj teritoriji u bilo kojoj zemlji sveta (francuska ambasada) okupljaju i republikanci, i njihovi istorijski protivnici monarhisti, i revolucionari, i kontrarevolucionari, ipak je sve manje zvanica u Srbiji koje uopšte shvataju zašto toga dana dolaze u ambasadu. Budući da su neki bivši francuski ambasadori u Beogradu imali svoju listu omiljenih (uvek istih) gostiju, iako 14. juli nije praznik političkih partija i njihovih privatnih prijatelja, već praznik svih francuskih državljana (u drugom krugu i ostalih), pre dve godine se dogodilo to da grupu Francuza u Beogradu bez kartoniranih poziva nisu hteli da prime u ambasadu. Ovakav isti promašaj desio se, nažalost, i u drugim zemljama sveta, što samo govori o tome da Sarkozijeva Francuska (ona, naravno, nikada ne može biti njegova!) gaji veoma loše ambasadorske kadrove. Francuzi bi prosto rekli da su u prvi plan gurnuti mediokriteti, koji slabo poznaju zakon i istoriju. Ovu osrednjost, kao posledicu revolucionarnih prevrata, uočio je, upravo na francuskom jeziku još davno Aleksis de Tokvil.

Posle pomenutih propusta usledio je veliki protest francuskih državljana u čitavom svetu koji su prozivali neuke političare tumačeći im Ustav francuske republike, a kao rezultat toga od starih i iskusnih diplomata pala je direktiva novim francuskim ambasadorima diljem sveta da pročitaju svoju istoriju i ljubaznije se odnose prema sunarodnicima, gde god da ovi žive. Ke d’ Orsej im je tada savetovao da na prijeme najpre prime sve francuske državljane, a da tek potom zovu i svoje omiljene partijske ljude iz zemlje u kojoj su na diplomatskoj službi. Zato je ove godine u francuskoj ambasadi u Beogradu atmosfera bila lakša i pravednija nego prethodnih godina. Na ulazu više nije bilo „mobilnih buldoga“, nego nasmejanih i ljubaznih žena. Novi ambasador u Beogradu delovao je pristojnije i obrazovanije od prethodnog, a doček je na kapijama bio manje paranoidan.

LJUDI BEZ SVOJSTAVA“ Ipak, ni novi ambasador nije uspeo da izbriše tamnu mrlju sa istorijskog oka i silaznu liniju kojom se čitav ovaj događaj iz godine u godinu vrtoglavo pomera. Ni on nije mogao da vrati drevni sjaj raskošnoj ambasadi u najlepšem delu Beograda, niti da iz bezidejnog mrtvila izvuče jedno sparno i učmalo letnje veče. Uprkos ljubaznosti, sve je ovog 14. jula u francuskoj ambasadi u Beogradu u suštini delovalo površno, bezlično i bezbojno, kao da se radilo o bilo kom biznis-koktelu na terasama Montekarla u vremenu kada se ideje više ne ostvaruju nego prodaju u ćaskanju između dve čaše penušavog vina. Ljudi bez svojstava“ Roberta Muzila gazili su po diplomatskom travnjaku, popravljali kravate, frizure i uniforme, šetali svoje dame, vukli jedni druge za rukave i na lošem francuskom jeziku podražavali slavne francuske prijeme iz vremena dok je još bilo nekakvih ideja. Jer ideje čine sve. Bez njih čak ni francuski sirevi nisu imali nikakvog ukusa, a šampanjac je delovao lažno i prepun ugljen-dioksida. Jedino su komarci u svom revolucionarnom zaletu ujedali bivše revolucionare, a današnje konformiste, čija im se krv umesto gorke, s pravom učinila blagom i sladunjavom. Nisu to više bili ljudi velikih oluja“, već ljudi slabih potoka“, kako bi rekao general De Gol.

Zadah konformizma i blaziranosti širio se velikom zgradom i dvorištem u Gračaničkoj ulici a čuveni psihološki mehanizam potiskivanja bio je uveliko u dejstvu. Ponosnog, narcisoidnog i iskićenog vojnog predstavnika (jednog među brojnim predstavnicima) koji je besciljno šetao u krugu velikog dvorišta, presrela sam i pitala ga kako se oseća na današnji dan kada zna da njegova zemlja, u trenutku dok slavimo u zelenoj bašti, bombarduje civile i decu u Libiji? Naravno, ostao je zatečen pitanjem jer je očekivao sve drugo samo ne razgovor o ratu u Libiji. Pitam vas to zato što smo mi Srbi bombardovani i što dobro znamo kako izgleda dugotrajno bombardovanje“, kazala sam primetivši da se odjednom namrštio jer su potisnute misli počele da se vraćaju u svest. Ponosno se uspravio i odgovorio svima poznatu politički korektnu, floskulu made in Washington:

Bombardujemo diktatora jer on bombarduje sopstveni narod“.

Ali Francuska je bila jedina zemlja Zapada koja je imala istinsku diplomatiju sa Afrikom, jedina zemlja koja je sve mogla da razreši razgovorima, bez paljevine. To i jeste bilo najveće nasleđe degolizma“, dodala sam.

Gledao je začuđeno kao da nije znao da je uopšte postojao takav period francuske istorije.

Vi znate da je, pored 500 miliona evra godišnje u Avganistanu, ovaj rat u Libiji Francusku samo do sada koštao 160 miliona evra, tj. da svaki dan košta milion evra. Sat leta aviona rafal košta 10 hiljada evra, a četiri hiljade Francuza je u Libiji. Nekada su na ovaj praznik u Francusku ambasadu dolazili predstavnici svih afričkih zemalja, a sada nema nijednog, kao što vidite. Sama Libija je Francuskoj godinama bila politički prijatelj. Osim toga, zna se da je sadašnji predsednik Sarkozi od legendarnog libijskog vođe svojevremeno tražio da mu finansira političku kampanju“, završila sam vrativši se u sadašnjost i rekavši ono što cela francuska javnost odavno zna.

Sagovornik je odjednom naoblačio lice opasnim vesnicima oluje i verovatno stavio u pripravnost sve svoje psihološke mehanizme odbrane. Shvatila sam da dalji razgovor sa ovim elegantnim službenikom više ne bi imao nikakvog smisla.

REVOLUCIJA NIJE PIKNIK“ Guranje na travnjaku besmisla evropske istorije nastavilo se do kasno u noć. Krupne žene prolazile su glasno se smejući i gurajući se u redu pred porcijom rokfor“ sira. Jedan partijski lider uporno se fotografisao, arivisti su trčali za važnim ljudima“ deleći im svoje vizitkarte, muškarci su sagovornicima predstavljali svoje žene, a žene svoje muževe. Mlade neafirmisane novinarke i spikerke vijorile su letnjim haljinama i sveže ofarbanim kosama. Setila sam se u tom trenutku Arafatovih reči, koje je često ponavljao upravo libijski pukovnik Gadafi: Revolucija nije piknik“. Ali večeras u ovoj ambasadi ona je izgledala baš kao megalomanski šareni piknik. Pripadnici javnih i tajnih službi ozbiljnih i znojavih lica razmenjivali su u eri interneta i elektronike relativno beznačajne informacije, ali večno zanimljivu pozadinsku igru karata“, kako bi rekla Markiza de Sevinje.

Najzad sam prišla novom francuskom ambasadoru u Beogradu, čijeg je oca dobro poznavao moj suprug i imao o njemu visoko mišljenje. I njemu sam postavila isto pitanje kao i malopređašnjem vojniku. Ni on nije očekivao ovo pitanje na dan slavlja 14. jula. Ovo nije dan za to“, odgovorio mi je sa dozom nelagodnosti u glasu. Mislim da je baš danas dan za to“, rekoh prijateljski i dodah da ublažim: Za sve koji vole Francusku“. Ostao je evazivan, začuđen i zbunjen, a mene je najviše čudila činjenica da ova tema na dan najvećeg francuskog državnog i nacionalnog praznika u stvari nije zanimala apsolutno nikoga od šetača u velikoj avliji. Gde su pobegla sva ta ljudska prava i gde je pobegao čovek? Šta je uopšte čovek?, pitao bi Mark Tven. Kada se ljudsko biće ponaša kao zver, kažemo: on je samo čovek!, a kada se prema ljudskom biću neko drugi ponaša kao zver, onda kažemo: pa on je ipak čovek!“, upozoravao je savršeno shvatavši ljudsku moralnu ambivalenciju, odnosno licemerje, ili, kako bismo mi u zanatu rekli, duboku psihološku slojevitost, Karl Kraus.

Najzad, kod mog trećeg sagovornika te svečane večeri, proces potiskivanja bio je najslabiji. I ovaj sagovornik bio je značajna ličnost“ koalicionog bombarderskog establišmenta. Na po ko zna koji put ponovljeni komentar o ratu koji Francuska nije morala opet da vodi, a naročito nije morala da ga predvodi i započne, iako je reč rat“ u zvaničnom rečniku zamenjen korektnom sintagmom ratne operacije“, on je jedini odgovorio brzo i bez ustezanja: Pa naravno da bombardujemo kad nam ne dâ naftu… Mi nismo NATO, mi smo ujedinjena koalicija!“

Zaboravio je da kaže da se Amerika upravo izmakla ostavivši prljav ratni posao tzv. saveznicima, dok se Sarkozijeva Francuska odmah identifikovala sa agresorom, dostojno ga odmenivši: ona je ta koja danas igra ulogu komandujuće Amerike. Svi žele da spavaju sa velikom silom“, govorio je još Ž. P. Sartr aludirajući u svojoj briljantnoj psihološkoj analizi na savez Francuske i nacističke Nemačke koju je danas zamenila američka ratna spoljna politika.

Najzad, izgledalo je da je kod prethodnih sagovornika razgovor bio potreban, ali nemoguć, a kod ovog poslednjeg moguć, ali sasvim nepotreban. Njegova koncepcija ljudskih prava bila je nešto nalik loše shvaćenom Morganovom evolucionizmu: oni još nisu došli do naših vrednosti i našeg pojma slobode i prava, prema tome mi sa divljacima moramo divlje. Ali mi ćemo im sutra doneti napredak. A danas proslavljamo naš napredak. Za njih smo rezervisali rat. Vrlina bez terora nema dejstvo, a teror bez vrline nema snagu“, rekao bi Robespjer.

MINISTRI REVOLUCIJE“ I tako su univerzalna ljudska prava tople večeri leta gospodnjeg 2011. pojeli večernji skakavci, a bivše revolucionare izujedali komarci, jednako odlučno kao jakobinci kada su sekli glave neprijateljima, pa zatim svojim istomišljenicima. Većina zvanica bili su zapravo ministri Revolucije“, kako je za sebe govorio Žorž Danton. A zemlja koja je vekovima oličavala slobodu i ljudska prava postala je predvodnik bombardovanja, i to u delu sveta gde je gajila najbolju diplomatiju i na kojoj se bazirao upravo njen najveći ugled. Francuska je izgubila sav svoj istorijski i diplomatski prestiž a njen aktuelni predsednik koga je u ranoj mladosti čuvao i obrazovao Frenk Vizner Stariji, napravio je od najkritičnije nacije i javnosti na svetu besmislenu zabavljačku masu koja je sve potisnula, stvorivši učmalost daleke američke zabiti što jedva prepoznaje i sopstveno obeležje na geografskoj karti.

Ni Monteskijeov ni Volterov duh nisu više zračili duše prisutnih u letnjoj sparnoj večeri, a san letnje noći se istopio. Jurio je vrelim vazduhom samo dah zabave i dah crvenih fenjera, uz Molijerov podsmeh i Lafontenovo proročanstvo. Ceo događaj spao je na Gi Deborovo društvo spektakla“ u kome se utapaju i dave svaka ideja, ideologija, svaka kritičnost, svaka istinska borba, gde sve postaje puka šampanjizirana zabava i gde je svaka moralna oštrica unapred smišljeno istupljena. Ali malo ko je od zvanica iz šarene avlije uopšte mario za ove pouke.

Posle večeri 14. jula ostala je samo tuga i događaji koji su se u podsvesti ređali: Klovis, Kapeti, Sveta Jovanka, Luj 14, Luj 16, Komuna, Revolucija, Bastilja, Konvent, Teror, Napoleon, Gambeta, Klemanso, De Gol, maj 68… Iz daljine, Montenj, Monteskije, Lafonten, Molijer, Rasin, Tokvil, Šatobrijan, Bodler, Moras, Selin, Bernanos, Kami… gledali su iznenađeno večerašnju šarenu avliju punu nepoznatih lica, koje nisu sreli nigde niti će ih igde sresti u istoriji…

Nije me toliko vređao stav da je 14. juli postao u novijem pamćenju dan vašarske globalne zabave, koliko opšta kolektivna amnezija, potiskivanje i odsustvo želje da se o stradanju drugih naroda i pojedinaca, onih koji nisu postali punopravni građani rimskog carstva“, uopšte misli.

Pitala sam se kome pripada nasleđe zemlje koja je stvarala istoriju čitave Zapadne Evrope, a koja se danas, umesto borbe za savezništvo sa slobodnim čovečanstvom, uz zvuk ratnog roga, pretvorila u jenkijevsku kolonijalnu pešadiju? Šta je uopšte zaostavština revolucije 1789? Ko će vratiti ponos zemlji ljudskih prava“ u koju smo svi nekada hteli da idemo i čiji je najveći praznik večeras izgledao kao parastos? Sve proslave“ bez ideje, svrhe i smernice, uvek su tužne.

Da li je istorija nestala i za sobom ostavila samo bezbožnu prašinu, kako je pevao T.S. Eliot, pokazaće jačina buduće korozije. Jedno je izvesno: čovečanstvo nije završilo ni deo svoga velikog posla. Proslave revolucija sa skotomom za sadašnjost ne vrede mnogo. Za verne, Revolucija nastavlja da teče uvek i svakog trenutka.

Ljudska će duša, ka svetom trojstvu Slobode, Bratstva i Jednakosti, jednom ipak morati iskreno da pogleda.