Marko Lopušina, publicista iz Beograda,
član Srpske veze i Kongresa srpskog ujedinjenja
NEKE ZABLUDE O SRPSKOM RASEJANJU
Vest da je Srbija opet dobila Ministarstvo za dijasporu je dobra i tek treba da postane i korisna. Dobra je zato, jer je za ministra izabran intelektualac, čovek iz dijaspore, kako g. ministar kaže za sebe. A može biti korisna, jer je istovremeno pokrenuta inicijativa da se usavrše zakonska rešenja pitanja prava glasa, služenja vojnog roka i ukupnog statusa Srba u rasejanju.
Šta nije dobro? To što je izbor ministra bio deo stranačkog potkusurivanja, pa nije bilo demokratskog izbora kandidata i što se dijaspora, i dalje, u Vladi Srbije, tretira pre svega, kao ideološko i političko, a ne kao iskuljučivo nacionalno pitanje.
To se može zaključiti ponajviše ih, gotovo, kolektivne izjave predstavnika naših partija, da se zalažu za pravo glasa ljudi u rasejanju, ali da traže i pitaju se kako glasanje u dijaspori mogu stranački da kontrolišu. Ovoj komentar političkih predstavnika smatram ključnim za otkrivanje korene sindroma dijaspora, koji postoji kod većine stranaka u Srbiji.
O čemu se radi?
Srpske stranke dijasporu doživljavaju kao deo političkog glasačkog tela koji ne mogu da kontrolišu, na koji ne mogu da utiču, da ga usmeravaju prema sebi i zato ga poslednjih godina ignorišu. A istovremeno od dijaspore prave bauk kome ne treba prilaziti. Jer, i kada je svojevremeno nagovešten pokušaj glasanja ljudi u rasejanju, ispostavilo se da su ti izbori sprečeni nalogom iz Beograda.
Ta ignoracija, međutim, prenosi se i na nacionalni plan toliko snažno, da od 5. oktobra 2000. u Srbiji nije napravljeno nijedno ozbiljnije istraživanje koje bi otkrilo koliko zapravo Srba ima van granica srpskih zemalja? Koliko od tog ukupnog broja Srba u rasejanju ima državljanstvo SCG, a koliko ima pravo glasa i koliko je naših ljudi poreklom iz BiH, Hrvatske ili Slovenije i Makedonije?
IGNORISANJE DIJASPORE
SPS je svojevremeno stvorio famu i zabludu da u rasejanju ima 4 miliona Srba, što je ušlo u zvanične državne stavove, pa je i DOS nastavio da manipuliše sa tom potpuno netačnom cifrom. često se čak javno i govori da je «trećina Srba van srpskih zemalja», što ponekad ima ton ružnog hvalisanja.
Prema mojim procenama, nastalim na osnovu praćenja života srpske emigracije poslednjih 25 godina, u dijaspori ima oko 2,5 miliona Srba. Najviše ih je, 60 odsto, na prostoru Zapadne Evrope i Severne Amerike. U SAD ih prema statističkom popisu ima samo 360.000.
U čikagu, dakle, nema 200.000 Srba, koji se tom brojkom hvale, već jedva 50.000, kako je pokazao američki popis stanovništva. Zato čikago ne može da nosi status najvećeg srpskog grada u rasejanju.
U čitavoj Severnoj Americi, dakle, u SAD i Kanadi, ima oko 500.000 Srba, od čega, po crkvenim podacima, ima vrlo malo, samo 25.000 registrovanih parohijana i vernika SPC. Popisi u Australiji, su na primer, pokazali da Srba na Petom kontinentu ima 135.000.
Pravih činjenica o dijaspori nema, jer država Srbija i država SCG nisu obavile popis, koji je pre par godina najavljivan. Zato matica i dalje, zahvaljujući takvoj ignoraciji vladajućih stranake na zna koliko Srba živi u rasejanju i koliko njih ima pravo glasa, pa ne zna ni koliko bi njih glasalo.
Posebno je pitanje koliko od 2,5 miliona Srba u dijaspori ima pravo glasa, jer preko 60 odsto Srba u rasejanju ne potiče iz Srbije i Crne Gore, tačnije nisu državljani SCG i automatski nemaju pravo glasa. Jedan broj Srba poreklom iz BiH i Hrvatske je, na primer, toga jako svestan i tražio je nedavno, prilikom posete naših političara Kanadi, da im matica Srbija dozvoli da se jednostavno upišu u državljanstvo SCG. A da bi se to dozvolilo treba promeniti zakonska rešenja, odnosno primeniti nemački recept identifikovanja raseljenih zemljaka po svetu, po kome je bitnije nacionalno poreklo, od mesta rođenja ili mesta nekadašnjeg stanovanja.
Od preostalih 40 odsto iseljenih Srba, koji potiču iz Srbije i Crne Gore, većina je promenila državljanstvo, dobar deo živi nelegalno u stranim zemljama i nema nikakve papire, a mnogo je i maloletnih lica. Poznato je i da Srbi sve češće u inostranstvu traže azil i menjaju svoje državljanstvo. I to nagoveštava da je i pretpostavka, koja je nedavno iznešena u jednoj stranci, da glasačko mnjenje u dijspori može da čini 250.000 ljudi, pogrešna, odnosno nova zabluda.
Broj glasača SCG u dijaspori je mnogo manji, i samim tim, nije biten za uticaj na odnos političkih i patrijskih snaga u matici, što kampanju naših stranaka protiv glasanja u rasejanju ili za jaku kontrolu tih glasača, čini neopravdanom.
SIROMAŠNA EMIGRACIJA
Druga zabluda koja, takođe, potiče iz stranačke politike prema Srbima u rasejanju, jeste da su Srbi bogati i da mogu svojim investicijama da pomognu značajno razvoj srpske privrede. Ta zabluda egzistira na opštem nivou u politici i javnosti, pa se pretvorila i u frazu o milijardama dolara koje treba doneti kući.
Zabluda je proistekla ponajviše iz prakse naših stranaka da sebi pronalaze bogate sponzore u dijaspori. Svaka stranka ima takvu mecenu, kojoj pravi poslovni prostor u matici, ali se to maskira pričama da su i drugi Srbi u rasejanju bogati.
Sakupio sam i analizirao 25 poslovnih adresara naših ljudi u dijaspori iz 25 najvećih domicilnih zemalja naših emigranata. Pripremam za štampu knjigu koja će se zvati IMENIK I ADRESAR SRBA U RASEJANJU i koja sadrži 10.000 imena. Iz ovog materijala može se videti da su zaposleni Srbi u rasejanju, njih oko 2 miliona, u 65 odsto slučajeva, radnička klasa Zapada. A da od preostalih 35 odsto, 20 radi u uslužnim delatnostima (ugostiteljstvo, zanataski poslovi i trgovina etničkim robama). U zdravstvu i advokaturi radi 10 odsto Srba u rasejanju. Samo 5 odsto Srba u dijaspori ima veliki privatni biznis na nivou preduzeća i kompanija.
Opet, od tih 5 odsto poslovnih i imućnih Srba u rasejanju, tek svaki drugi je spreman da kaže da je Srbin, da je bogat i da hoće da ulaže u privredu SCG.
Znam uspešnog biznismena koji ne želi da ulaže, jer za to nema ekonomske razloge, što je iskreno i pošteno.
Ali zato, znam mnoge Srbe iz dijaspore, koji ovde dolaze i predstavljaju se kao biznismeni, čak i kao spasioci srpskih fabrika, iako to nisu. Jedan od takvih, na primer, drži radio stanicu na srpskom jeziku, koja živi od donacija, a u Srbiji se predstavlja kao veliki investitor. Ko je takvima dozvolio da Srbima u maticu prodaje lažnu nadu o ekonomskom spasenju i da sebi pribavlja oreol spasioca, mogu da odgovore ljudi koji vode državu Srbiju i oni koji u ime stranaka takvima daju političku podršku?
Šta treba uraditi?
Ako poverujemo da se novo Ministarstvo dijaspore neće pretvoriti u turističku agenciju za obilazak Srba u rasejanju, a nadam se da tako neće biti, onda treba očekivati da će ova državna institucija organizovati prvo popis svih Srba u inostranstvu, a zatim i popis građana SCG. Potom regulisati, utvrditi i realizovati njihovo pravo glasa. I rešavati i druga pitanja dijaspore, kao što je razvijanje nacionalnog, kulturnog i verskog identiteta Srba, stvaranje jedinstvene mreže srpskih medija u dijaspori, udruživanje srpskih privrednika i koordinacija humanitarnih aktivnosti.
Sve ove aktivnosti treba da srpsku dijaspore ne samo približe matici, već da je učine sastavnim delom srpskog nacionalnog bića. Kada se to bude dogodilo, mi više nećemo govoriti o Srbima u tuđini i o Srbima kod kuće, već samo u jednom jedinstvenom srpskom narodu.
