Danas u Srbiji nije lako biti ni mlad, ni stariji od četrdeset godina a biti nezaposlen. Mlade koji su tek završili škole ili fakultete poslodavci neće, jer su bez iskustva a iskusni stariji radnici, ili nemaju dovoljno znanja stranih jezika i rada na kompjuteru, ili im je izgled narušilo vreme. Dobiti posao redovnim putem je poput zgoditka na lutriji, iako s tim sreća nema baš puno veze. Ako u državi sa zvanično milion nezaposlenih i još nekoliko hiljada onih koji fiktivno imaju radno mesto, a zapravo su bez posla i bez plate, poslodavci muku muče da dođu do radnika- onda nešto očito ne valja.
Ili su poslodavci previše izbirljivi, ili ponuda radnika na tržištu rada ne odgovara potrebama poslodavaca. Razlozi za prilično apsurdnu situaciju verovatno su i na jednoj i na drugoj strani.
U NSZ tvrde kako ljudi kvalifikovani za određena zanimanja često ne odgovaraju poslodavcu ili, pak, njegovi poslovni uslovi ne odgovaraju nezaposlenom pa on odbije posao i nastavi da radi na crno. Poslodavci su do te mere izbirljivi da neki oglasi mogu i isto vreme izazvati i smeh i suze i osećaj potpunog beznađa.
To što se obavezno traži znanje bar jednog stranog jezika i poznavanje svih kompjuterskih tehnika može se i razumeti, ali kada se u oglasu kao uslov za zaposlenje naznačavaju godine, komunikativnost pa često i doda “prijatna spoljašnjost”, onda umire i poslednja nada onih iznad 45 godina da će i pored iskustva i radnih navika doći do posla. S druge strane, bez posla je više od 300.000 mladih ljudi u Srbiji, mlađih od 30 godina. Veliki problem za brže i bolje zapošljavanje mladih, kako ocenjuje Radovan Ristanović, direktor Nacionalne službe za zapošljavanje, je nedostatak praktičnog znanja na čemu insistira najveći broj poslodavaca.
– Poslodavci objašnjavaju da ne žele da rizikuju sa neiskusnim kadrom a zbog dugotrajnog čekanja na zaposlenje mnogi mladi zaborave i ono što su znali, dok sistem škola i struktura stručnog obrazovanja ne reaguje dovoljno brzo na potrebe tržišta rada. Kako bi pomogli što većem broju mladih, ali i starijih da dođu do zaposlenja u našoj službi smo organizovali razne vrste dodatnog obrazovanja i obuke. Od svih koji su prošli razne programe tokom prošle godine čak 65 odsto njih su bili mlađi od 30 godina. Međutim, brže zapošljavanje onemogućuje nedovoljno dinamično menjanje privredne strukture, neusklađenost zanimanja, znanja i veština sa potrebama poslodavaca, nedovoljna podrška razvoju preduzetništva – objašnjava Ristanović.
S druge strane,posao najlakše gube i najteže do novog dolaze stariji radnici i to isključivo krivicom poslodavaca, koji ih diskriminišu tražeći samo mlađe radnike i postavljanjem zahteva koje ni pored višegodišnjeg radnog iskustva ne mogu da ispune. Utehu neće naći ni na konkursima i oglasima jer će se i tamo suočiti sa uslovom da nemaju više od 35 maksimalno 40 godina. U punoj snazi su, s mnogo iskustva, poprilično zdravi i nepotrebni. Takvih je jedna trećina od ukupnog broja nezaposlenih. Nudi se i i njima, kao i mladima, da se prekvalifikuju, dokvalifikuju, pohađaju razne kurseve jezika i kompjutera ali im ni ta dodatna diploma nije “ulaznica” za novo radno mesto. I po podacima o lakom i teškom zapošljavanju vidi se “starost” onih koji traže posao, kao i šansa da ga nađu. Do posla najteže dolaze ekonomski tehničari, gimnazijalci, pomoćni daktilografi, metalosekači, izrađivači gornjih i donjih delova obuće i mnoge druge zantlije čiji su zanati već davno izumrli, dok su najtraženiji licencirane knjigovođe, brokeri, agenti osiguranja, kuvari, pekari…
Poseban problem u celoj ovoj priči predstavlja i činjenica da poslodavci u Srbiji i nemaju obavezu da javno traže radnike. Raspisuju oglas samo kada ne mogu sami da pronađu ljude koji im trebaju . Najgore je što onda nemaju jasno određen profil svog budućeg radnika, ali zato znaju da hoće nešto “ekstra” vredno i spremno da radi za male pare. Tako rade domaći poslodavaci, dok oni strani, koji sa sobom donose i iskustvo iz zemlje koje dolaze, traže tačan profil budućeg radnika omeđen godinama , obrazovanjem i iskustvom. A ovde je malo onih koji su i mladi i obrazovani i već imaju radno iskustvo. Mladih i obrazovanih ima, ali se njima ne pruža prilika da dođu do iskustva koje bi im bilo ulaznica za bolji i plaćeniji posao.
Nacionalna služba za zapošljavanje , a i dvadesetak privatnih koje se bave pronalaženjem posla, čini ili će tek činiti svakakve “trikove” da približi poslodavce i nezaposlene. Morali bi da budu mađioničari i da od starijih radnika “uzmu” iskustvo i radne navike i prebace ih mlađima ili da starije podmlade, ulepšaju i dokvalifikuju.
