Najstrašnije od svega je strah da možete biti osuđeni, a da znate da ste potpuno nevini. Užasna je pomisao da se to može dogoditi zato što nećete imati dovoljno znanja i veštine da dokažete pravu istinu. To je strah koji je kod mene bio prisutan svakodnevno. Kada je predsedavajući sudija objavio da sam nevin po svim tačkama optužnice, nisam mogao da poverujem. Kroz glavu mi je prolazila samo jedna ista misao: „Da li je zaista sve gotovo?“
Ovako priča Miroslav Radić, čovek koji je u Hagu četiri i po godine dokazivao da je nevin. U ekskluzivnoj ispovesti za „Vesti“ nekadašnji kapetan JNA pričao je kako se osećao u Beogradu koji nije video puna 53 meseca i šta se sve događalo kada je stigao u pritvorsku jedinicu Sheveningen.
Tužilaštvo Haškog tribunala 1995. godine podiglo je prvu optužnicu protiv njega, generala Mileta Mrkšića i pukovnika Veselina Šljivančanina za smrt 260 hrvatskih zatvorenika na poljoprivrednom dobru „Ovčara“ kod Vukovara. Sudsko veće Tribunala na osnovu dokaza ustanovilo je da Radić s tim zločinom nema apsolutno nikakve veze.
On se vratio u Beograd kao slobodan čovek istom onom avionskom linijom kojom je, 53 meseca ranije, dobrovoljno otputovao u Hag.
– Tek u Hagu shvatite da je na suđenju potpuno nebitno da li ste krivi ili ne, već samo koliko ste vi i advokati sposobni da istinu predstavite sudskom veću. Na njima je da procene koliko su vaši argumenti jaki u odnosu na one koje ima tužilac. Veoma mi je drago što je sudsko veće koje je predsedavalo u mom predmetu bilo veoma profesionalno i donelo jedinu moguću, pravednu presudu – priča Radić.
Suđenje „vukovarskoj trojci“ bilo je veoma komplikovano. Svi su optuženi za najteža krivična dela od ubistva, ratnog zločina do zločinačkog udruživanja. Miroslav je uz sve to imao dodatan problem. Tek u svojoj ćeliji on je počeo da shvata i otkriva zašto je optužen.
Vojsku napustio zbog novca
Radić je aktivnu vojnu službu napustio 1993. godine, zbog, kako kaže, teške materijalne situacije svoje porodice.
– Bilo je to vreme hiperinflacije, a ja kao najstariji sin najpre sam morao da vodim računa o roditeljima koji su bili bolesni, zatim svojoj i na kraju i porodici brata, koji nigde nije mogao da se zaposli. U toj grozničavoj, svakodnevnoj potrazi za preživljavanjem možda sam i načinio grešku pa zvanično nikome iz države nisam uputio zahtev da me prime, ali svi su oni znali gde sam, nikada se nisam skrivao zato što sam znao da sam potpuno nevin, i da nemam čega da se plašim – priča Miroslav Radić.
– Te 1995. godine imao sam samo delimičnu sliku zašta sam optužen. Tek na suđenju sam shvatio da je optužnica podignuta na osnovu saznanja koja je Tužilaštvo prikupilo od ljudi koji nisu bili kompetentni da daju ocene o zločinu koji se dogodio. Ponavljam još jednom, nijednog trenutka ne poričem da se stravičan zločin dogodio na „Ovčari“ i duboko saosećam sa svim porodicama koje su tamo izgubile svoje najmilije. Ali, neoboriva je činjenica da nikada nisam bio tamo, čak ni blizu tog mesta i da na bilo koji način nisam odlučivao da li će se taj zločin desiti ili ne.
Pada i tužba Hrvatske
Na suđenju „vukovarskoj trojci“ pala je i optužnica o postojanju udruženog zločinačkog poduhvata, odnosno da je iza ovog zločina stajala Vojska Jugoslavije i tadašnji državni vrh SR Jugoslavije.
Pravni zastupnik Miroslava Radića Borivoje Borović, ali i brojni pravni stručnjaci iz Srbije smatraju da će ovo biti neoboriv dokaz protiv tužbe koju je Hrvatska pred Međunarodnim sudom podnela protiv Srbije.
Radić se o svim detaljima optužnice upoznavao iz dokumenta koja mu je tužilaštvo dostavljalo. U Sheveningenu je počeo da sklapa kockice mozaika za šta je sve optužen, ali i šta se tačno događalo u Vukovaru novembra 1991. godine. Listajući te dokaze tužilaštva Miroslav je uveren i da je došao do istine kako se uopšte našao na spisku ratnih zločinaca.
– Verujem da je u mom slučaju presudila izjava bivšeg pripadnika JNA koji je u to vreme takođe učestvovao u borbama oko Vukovara. Reč je o zaštićenom svedoku, koji je još 1992. godine MUP Hrvatske dao izjavu u kojoj me je optužio da sam učestvovao u zverstvima na „Ovčari“. Iz tih spisa sam saznao da je i on bio učesnik tih dešavanja i da je taj njegov iskaz najverovatnije bio iz želje da olakša svoj status, da možda dobije neke pogodnosti.
Pobedila istina
Ne znam da li je za sudsko veće bilo presudno moje svedočenje u ovom procesu, ali sam želeo da kažem sve ono što mi je na duši i sudu sam zahvalan što mi je to omogućio. U svom svedočenju nisam se branio, nego sam govorio kao čovek koji je bio u Vukovaru. Naravno da mi je i u toku svedočenja, ali i samog procesa nekoliko puta došlo da ustanem, da svima kažem: „LJudi, šta to radite. Ja sam nevin“, ali to nisam uradio zato što sam u potpunosti želeo da ispoštujem formu tog suđenja, duboko uveren da će istina pobediti. I, istina je pobedila – priča Miroslav Radić.
Radića su zatim za hašku optužnicu „prikovali“ još neki svedoci, za koje se posle ispostavilo da lažu.
– Pokušali su od mene da naprave monstruma i sklopljena je optužnica u kojoj su, sem činjenice da sam učestvovao u ratu u Vukovaru, svi ostali podaci bili neistiniti. Nikada nisam pokušavao da sakrijem svoje ime i boravak u Vukovaru. Tamo nisam otišao na zabavu, u privatnoj režiji, kao što tamo nisam otišao da bih ratovao, ili zato što volim da ratujem. U Vukovar sam otišao zato što mi je dat takav zadatak, zato što sam bio profesionalni vojnik – objašnjava Miroslav.
Priznaje da su mu najteži bili oni trenuci na suđenju kada je od mnogih svedoka slušao najgnusnije laži.
– Od oko 100 svedoka koji su se pojavili na suđenju, što od strane tužilaštva, što od strane moje odbrane, oko 70 ih je čak imalo status zaštićenih svedoka. Na tim zatvorenim sednicama na sopstvenoj koži sam se uverio kako postoje i ljudi koji su spremni da lažu, a da ne trepnu. Nijedan od njih vas ne gleda u oči. Neke od njih sam poznavao, ali bilo je onih koji su tvrdili da su moji poznanici, prijatelji, kolege s posla, a ja sam ih prvi put video u životu. Dužan sam da ne iznosim imena zaštićenih svedoka, tako da neću reći ko su ti ljudi, ali mogu navesti primere. Jedan svedok je tvrdio da se poznajemo još iz Beograda, predstavio se kao moj prijatelj, da je čak sa mnom radio, a da smo u Vukovaru razgovarali, da sam mu pretio, a tog čoveka prvi i poslednji put sam video samo dok je iznosio ove laži.
