03. 03. 2012 13:30 | Miroslav Lazanski / Politika
Utakmica je bila oštra, sa dosta đonova i od onih od kojih to ni u snu nisam očekivao.
Ko to želi, ko to sme, rastaviti nas od Rusije? Pošto smo uspešno izbegli šok dvostrukog odbacivanja, u decembru prošle godine Brisel nas je razočarao, sada je preventivno delovao i mi smo dobili status, što je za svaku pohvalu i koristim priliku da sam sebi i javno čestitam titulu kandidata. Naime, utakmica je bila oštra, sa dosta đonova i od onih od kojih to ni u snu nisam očekivao. Naravno da smo bili ucenjivani na nekoliko polja. Svako onaj ko sada tvrdi da nije bilo ucene potcenjuje zdravu pamet prosečnog građanina Srbije. Jer, ako sa Bukureštom potpisujemo sporazum o pravima nacionalnih manjina nekoliko sati pre čuvene večere na kojoj smo primljeni u status kandidata – moji izvori mi javljaju da se to vremenski dogodilo tačno između poslužene ruske salate i grčkog girosa -onda rumunsko zanovetanje oko Vlaha ne mogu drugačije da tumačim nego kao direktnu ucenu. Baš su sada našli da to pitanje tako visoko postave. Kako se toga nikada nije setio diktator Nikolae čaušesku, nije valjda da je zbog Tita on više voleo Srbe i Jugoslovene od Vlaha i Rumuna. Bio sam poslednji novinar koji je intervjuisao čaušeskua, u avgustu 1989. godine. Tada mi je rekao da između Jugoslavije i Rumunije nema nijednog otvorenog problema. Dva meseca kasnije, njegov rođeni brat, general-pukovnik Ilije čaušesku, inače, doktor istorijskih nauka i kao takav sigurno poznavalac te tematike, na moje pitanje tokom intervjua o našim međudržavnim odnosima rekao je da su idealni i da nema nikakvih problema. Pet godina pre toga, načelnik Generalštaba rumunske vojske general Vasile Milea u intervjuu mi je izjavio to isto. Pet godina posle njega, zamenik načelnika Generalštaba general Stefan Guša kazao mi je isto to. Pa šta se to dogodilo odjednom, drage naše komšije? Nema više diktatora na Balkanu, došle su demokrate.
Zapravo, ništa se nije dogodilo odjednom, Rumunija je ozbiljna država koja se rukovodi svojim državnim i nacionalnim interesima. U cilju ostvarivanja tih interesa zaigraće na svaku kartu, pa i na kartu srpske kandidature za EU ako smatra da će joj u toj igri dobit biti veća od eventualne štete. Gledajući nasmejano lice predsednika Rumunije u Briselu Trajana Baseskua kako onako u hodu saopštava novinarima Srbija je već u EU učinilo mi se da je hteo da kaže dobre naše komšije, građani Srbije, ovo oko Vlaha nije bilo ništa lično. Ili, tek da se pribeleži problemčić za neka buduća vremena?
Uvek sam gledao na Rumuniju kao na naše vrle prijatelje, pa naša kraljica Marija, supruga kralja ujedinitelja Aleksandra, bila je rumunska princeza, sa Rumunijom nikada nismo imali teritorijalne sporove, i sada oni nama tako. Istina, i 6. aprila 1941. godine glavnina nemačke borbene avijacije Luftvafe, koja je napala Beograd, poletela je sa rumunskih aerodroma, baš kao što su u agresiji NATO-a na Jugoslaviju 1999. godine avioni alijanse dolazili i iz rumunskog vazdušnog prostora. A Rumunija tada nije bila članica NATO-a, i mogla je da odbije zahtev NATO-a da njegovi avioni u bombardovanju Jugoslavije koriste rumunski vazdušni prostor. Nije odbila i ubrzo je postala članica NATO-a, a zatim i EU.
Upravo zahvaljujući toj činjenici Bukurešt je dobio ulaznice za ta dva kluba, mi smo bili ta ulaznica, jer da se gledao stepen tadašnje korupcije i stanje pravosuđa u Rumuniji još i danas ne bi bili članovi kluba. Budući da je to ono zbog čega Holandija i dalje blokira Rumuniju oko punopravnog članstva u režimu šengenske granice. Pa su Rumuni lukavo odlučili da potegnu kandidatsku ulaznicu Srbije da bi kontrirali svima ostalima u EU, plus da od EU dobiju i nekih dodatnih tričavih tri milijarde evra. Jeste da smo bili u kraljevsko-personalnoj vezi, ali kad je u Briselu već bal, nek je bal.
Druga vrsta prigovara oko naše kandidature za ulazak u EU dolazila je iz Poljske. Varšava nam je prebacivala veze sa Rusijom, čak je bilo i optužbi da stvaramo rusku vojnu bazu u Srbiji, što je naravno totalna budalaština. No, kako je sadašnji ministar spoljnih poslova Poljske gospodin Radoslav Sikorski ranije bio ministar odbrane, to i ne čude takvi stavovi. Poljska, koja je na svojoj teritoriji 45 godina imala sovjetske vojne baze, a sada ima američke, prigovara sada državi Srbiji koja na svom tlu, i kada je bila u Jugoslaviji, nikada nije imala strane vojne baze. Poljska sa svojom rusofobijom ne bi smela da bude uzor Srbiji, niti Varšava ima monopol na ulogu demokratskog lidera među slovenskim zemljama.
Da se za primedbe Poljske znalo možda svedoči i prošlonedeljni koktel u ambasadi Rusije u Beogradu povodom Dana branitelja ruske otadžbine. Niko iz političkog i vojnog vrha Srbije nije došao na taj koktel. Nije došla, za divno čudo, ni opozicija. Došla je američka ambasadorka gospođa Meri Vorlik. Naši su pre podne položili vence na grobove sovjetskih vojnika palih u borbama za oslobođenje Beograda, ali na koktel nisu došli. Jesmo li time odobrovoljili i Varšavu? Iko je sledeći za odobrovoljavanje?
