Najveći grad u Srbiji, istovremeno prestonica svih dosadašnjih Jugoslavija, trpeo je udarce vremena, podjednako kao i njegovi građani, ako ne i više i bolnije. Da se ne ide baš daleko u prošlost, posledice svih „situacija“ krajem devedesetih više su nego vidljive početkom trećeg milenijuma. Kad bi samo mogli da poslušamo poruku Duška Radovića ispisanu još šezdesetih godina! On je priznao da ima raznih „situacija“ bez izlaza, ali da je na nama da pronađemo onu sa izlazom!
Ali i pre četiri decenije, kad je i budućnost ondašnje države i njene prestonice išla uzlaznom linijom, nezaboravni Duško Radović je upirao prstom na dve velike beogradske sramote, na autobusku i železničku stanicu. Njegova opaska da se ne zna kad bi trebalo da osećamo veći stid, kad dolazimo ili odlazimo iz grada na „ušću dveju reka ispod Avale“, nažalost i danas je veoma aktuelna. Od tada se na tim lokalitetima ništa nije promenilo na bolje, a u međuvremenu se i nadaleko čuveni beogradski duh negde zagubio.
Neka oproste seljaci na pominjanju, ali „poseljačenje“ je prosto postalo i ostalo sinonim za prostakluk, primitivizam, javašluk i na manire kojih bi trebalo da se stidimo bez obzira da li živimo u gradu ili na selu. A u Beogradu svega toga ne manjka, sve što je nabrojano prosto bode oči gde god da se pogleda. Možda će beogradska razglednica izgledati malo drugačije kad budu završeni radovi na gradilištima koja niču svuda, naročito u centru, ali i ta građevinska kamuflaža teško da će moći tako brzo da povrati atmosferu iz sedamdesetih, kada su i svetski umetnici rado dolazili i ostajali u Beogradu.
Beograđanin se ne postaje samo rođenjem – taj status dobijaju svi koji ga vole, pa makar to bio i neko ko voli da se hvali na sav glas da je „seljače iz Male Ivanče“. Ali, jedan od naših usuda je, izgleda, upravo to što mi u svom nehajnom odnosu uništavamo kao termiti one koje volimo i ono što volimo.
Kada se na temu čistoće grada priča, onda je najčešći izgovor , ma pusto Tursko! A kad odete u Tursku, doživite kulturni šok, jer tamo nema ni traga od prljavštine i lenjih ljudi koji po ceo dan „pljuckaju po drugima“, vode abrove i kukaju nad svojom tužnom sudbinom.
Velike promene
– Na početku prošlog veka, Beograd je imao tek oko 70.000 stanovnika, a između dva svetska rata najviše 300.000. Posle Drugog svetskog rata je došlo do masovnog ruralnog egzodusa, skoro sedam miliona ljudi je prešlo za svega dve decenije iz sela u gradove. Za tako masovan prelazak u nekim sadašnjim razvijenim zemljama, trebalo je tri ili četiri puta više vremena – komentariše dr Vujović.
Koliko teza o siromaštvu i neobrazovanju može da bude zgodan izgovor za sve? Sociolozi kažu da ljudima sa margine nije ni do čega jer se bore da preživljavaju, pa onda nemaju vremena da misle i na kulturu stanovanja i života u gradu. Verovatno su u pravu, ali kako onda objasniti da ima i podosta obrazovanih i imućnih koji takođe ne posežu dovoljno za sapunom i deterdžentom?
Kad govorimo o „poseljačenju“, ne može da se zaobiđe ophođenje sa drugim ljudima. Mi smo verovatno šampioni u svetu po broju psovki i veoma upečatljivih gestikulacija… A kako se tek ponašamo u stanovima? Postoje beogradska naselja u kojima stanari najnormalnije drže obuću uredno složenu ispred svojih vrata, kao u njihovom rodnom kraju iz koga su došli pre 20, 30 godina, dok se miris kupusa i kuvanog jela nadmoćno širi po holu i između stepeništa.
U tzv. elitnijim delovima grada ima i onih koji najviše vole da pomeraju nameštaj posle ponoći ili da u dva tri ujutro ukucavaju eksere za slike, pa ako se pobunite, oni vas kao u čudu pitaju, ma nije valjda da se to čuje?
– Duh Beograda se poslednjih decenija menjao prilično, masovnim i stihijskim doseljivanjem stvorile su se razne potkulture, dolazili su ljudi iz sela, palanki… Sociolozi se dele u mišljenju, neki su skloni da mehanički priraštaj tretiraju kao „poseljačenje“ i da ga uglavnom negativno boje. Ja mislim da tome treba pristupati veoma pažljivo.
Jeste da neki ljudi nemaju otmene manire ponašanja… ali, može se reći da je Beograd dobijao pozitivno selekcionisano stanovništvo, sa sela su dolazili mlađi, prodorniji i sposobniji, koji su bili spremni da uzmu život u svoje ruke. Njihovi maniri nam se mogu dopadati ili ne, ali oni su na neki način osvežavali Beograd. Drugi je problem što je Beograd, kao i mnogi naši gradovi, doživljavao burne diskontinuitete i što je naše građanstvo takođe u svom razvoju doživljavalo diskontinuitete, padove, ili zbog ratova ili zbog promena režima, dinastija – komentariše sociolog Sreten Vujović, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji se godinama bavi istraživanjem života u gradu.
Dominacija građana
Prvi put u istoriji čovečanstva broj gradskog stanovništva veći je od seoskog. Postoji 400 metropola sa preko milion stanovnika, a ima 70 metropola sa više od pet miliona i nekoliko sa preko 20 miliona stanovnika. To su Tokio, Peking i još nekoliko gradova na dalekom Istoku. Te metropole nemaju isti uticaj, neke su vodeće, neke su nadređene (Njujork, London, Tokio) ili podređene. Vodeći gradovi ne kotiraju se toliko visoko na rang- listi kvaliteta života – kaže sociolog Sreten Vujović.
Podvlači da toj temi ne treba pristupati crno- belo, već treba videti šta ruralizacijom Beograd dobija a šta gubi?
– Nema ni jedne trećine Beograđana koji iza sebe mogu da zabeleže dve ili tri generacije beogradskog života. Dve trećine su došljaci sa manjim ili dužim stažom i može se reći da onaj ko ima duži beogradski pedigre, može više biti vezan za svoj grad, dok neko ko je tek došao hoće najpre da zadovolji svoje interese, i tek kad prođe izvesno vreme, on počinje da vodi računa i o široj društvenoj zajednici – objašnjava dr Vujović, da je Beograd ipak imao malo resursa da zadovolji sve potrebe došljaka.
Na pitanje kad su izbijali najžešći „kuršlusi“ između starosedalaca i došljaka, sagovornik „Glasa“ kaže da se to uvek događalo u vreme prelomnih događaja, kad su ljudi po pravilu ophrvani strahom za život i egzistenciju. I devedesetih godina ljudi su bili zastrašeni, zabrinuti za sebe i svoje najbliže i u toj situaciji su bili skloni da traže žrtvenog jarca. U takvim slučajevima obično proradi i teorija zavere, povećava se ksenofobija, a onda se traže krivci i na unutrašnjem planu, neko ko smeta, za koga se veruje da kvari sreću . To su, najčešće, bile izbeglice ili pripadnici drugog etniciteta.
Tako su se u jednom trenutku i Kinezi našli na tapetu.
– Ne može se reći da Beograd nije gostoljubiva sredina. Na primer, u prvom talasu, najveći broj izbeglica je bio primljen upravo zahvaljujući žrtvovanju rođaka, poznanika i ljudi dobre volje. Međutim, kad autohtono stanovništvo i došljaci postanu konkurencija u svakodnevnom preživljavanju, onda se napetosti povećavaju. Ukratko, prvo ide susret, upoznavanje, pa distanca i konflikt, pa vremenom dolazi do asimilacije i integracije. Takav je ciklus odnosa između autohtonog stanovništva i došljaka i druga ili treća generacija već se smatra, s punim pravom, beogradskom i više im je ponekad stalo do beogradskog nego do nacionalnog identiteta – kaže sociolog Vujović.
Alibi za primitivizam nalazimo i u činjenici da svega šest odsto građana Srbije ima fakultetsku diplomu. Izbeglice s ponosom ne propuštaju da ukažu na podatak da su podigle obrazovnu strukturu stanovnika Srbije i Beograda.
