Legiji i Zvezdanu po četrdeset godina
Za ubistvo Zorana đinđića osuđeni su i Aleksandar Simović, Ninoslav Konstantinović, Vladimir Milisavljević i Sretko Kalinić – na po 35 godina zatvora, a Milošu Simoviću, Milanu Jurišiću, Dušanu Krsmanoviću, Branislavu Bezareviću i Željku Tojagi izrečene su jedinstvene kazne zatvora od 30 godina, dok je Saša Pejaković osuđen na osam godina zatvora
Milorad Ulemek Legija, bivši komandant Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije i Zvezdan Jovanović, pomoćnik komandanta JSO, osuđeni su juče u Specijalnom sudu u Beogradu na po 40 godina zatvora zbog ubistva predsednika Vlade Srbije Zorana đinđića. Pripadnici zemunskog kriminalnog klana Aleksandar Simović, Ninoslav Konstantinović, Vladimir Milisavljević i Sretko Kalinić osuđeni su na po 35 godina zatvora, a Milošu Simoviću, Milanu Jurišiću, Dušanu Krsmanoviću, Branislavu Bezareviću i Željku Tojagi izrečene su jedinstvene kazne zatvora od 30 godina, dok je Saša Pejaković, koji se brani sa slobode, osuđen na osam godina zatvora. Ulemeku, Jovanoviću, Aleksandru Simoviću, Krsmanoviću, Bezareviću i Tojagi produžen je pritvor, a Miloš Simović, Konstantinović, Milisavljević, Kalinić i Jurišić i dalje su u bekstvu. Saši Pejakoviću je produžena mera zabrane napuštanja Beograda, sa obavezom da se redovno javlja policiji.
I parter i galerija sudnice bili su ispunjeni do poslednjeg mesta. Ostala su upražnjena mesta za zastupnike porodice đinđić, advokate Rajka Danilovića i Srđu Popovića, koji nisu prisustvovali izricanju presude. Sudija Nata Mesarović, obučena u crno, čitala je izreku presude 35 minuta dok su svi u sudnici stajali.
Sudija je rekla da je prvooptuženi Milorad Ulemek, zajedno sa pokojnim Dušanom Spasojevićem, krajem 2002. i početkom 2003. godine, u nameri ugrožavanja ustavnog uređenja i bezbednosti SRJ, stvorio zaveru u cilju vršenja krivičnih dela radi sticanja dobiti, moći i uticanja na nosioce vlasti u najvišim državnim organima. Ubistvom predsednika Vlade Republike Srbije, kao i drugih funkcionera saveznih i republičkih organa, planirali su da ugroze ustavno uređenje i bezbednost SRJ. Sudija je zatim rekla da su oni angažovali pojedina lica za izvršenje konkretnih zadataka u cilju realizacije tog plana i da su svi optuženi, kao i svedoci saradnici Miladin Suvajdžić, Dejan Milenković i pokojni Zoran Vukojević bili članovi te zavere. Oni su nabavljali oružje, automobile i opremu, prikupljali podatke o kretanju premijera, izviđali teren i obezbeđivali stanove.
Za snajperistu su izabrali Zvezdana Jovanovića, a Željka Tojagu za pucanje iz „zolje”. Ostali članovi grupe bili su angažovani u pronalaženju pogodnih lokacija za dejstvo, prenošenje podataka o kretanju premijera, nabavku radnih kombinezona i alata koji su služili za kamuflažu, dok je Ulemek nabavio snajpersku pušku marke „hekler i koh” kalibra 7,62 milimetara.
U presude ise navodi da su Ulemek i Spasojević dogovarali konkretan način izvršenja atentata i da su 16. februara 2003. godine, prilikom povratka premijera sa Kopaonika, članovi zavere bili pripremljeni da izvrše atentat na đinđića tako što bi Dejan Milenković i Miloš Simović kamionima presekli kolonu premijerovih vozila na uzvišenju kod Bubanj potoka na koju bi zatim iz „zolja” pucali Tojaga i Jovanović, a iz automatskog oružja Kalinić, pokojni Spasojević i pokojni član „zemunskog klana” Mile Luković Kum. Sudija je opisala i pokušaj atentata kod „Beogradske arene” 21. februara 2003. godine kada su Milenković i Miloš Simović imali zadatak da kamionima prepreče put koloni premijerovih automobila koja su se kretala autoputem Beograd–Zagreb prema aerodromu, kako bi vozila iz „zolja” gađali Jovanović i Tojaga, dok bi im vatrenu podršku sa uzvišenja pored puta pružali Luković i Kalinić, a ostali su imali zadatke pratnje, podrške i povlačenja sa lica mesta. Ovaj plan nije uspešno ostvaren, jer je Milenković naglo skrenuo iz desne u levu saobraćajnu traku, preprečivši put BMW-u u kojem je bio premijer, ali do kontakta između kamiona i vozila nije došlo, već je premijerovo vozilo bez zaustavljanja nastavilo vožnju.
– Početkom marta 2003. godine Aleksandar Simović i Ninoslav Konstantinović, zajedno sa Zvezdanom Jovanovićem, tražili su pogodnu lokaciju za izvršenje atentata na predsednika vlade. Kada su u Ulici admirala Geprata broj 14 pronašli praznu kancelariju broj 55 na drugom spratu, oni su tamo zajedno dolazili 10. i 11. marta noseći snajper i čekajući nailazak premijera. Dovozio ih je Vladimir Milisavljević automobilom marke „pasat” sa zatamnjenim staklima. Ispred zgrade ih je čekao Vladimir Milisavljević dok je Milan Jurišić prethodno obezbedio parking ispred zgrade sa zadatkom da im pruži podršku prilikom bekstva. Informacije o kretanju premijera prikupljao je Branislav Bezarević, prenosio ih Milošu Simoviću i Zoranu Vukojeviću, koji je dalje informisao Spasojevića i Lukovića. Dušan Krsmanović prenosio je informacije Lukoviću i Aleksandru Simoviću – rekla je sudija Nata Mesarović.
I 12. marta optuženi su u kancelariji čekali su dolazak premijera ispred ulaza broj 5 u zgradu vlade. Oko 12.25 časova premijer je službenim automobilom BMW u pratnji ličnog obezbeđenja došao ispred ulaza u vladu. Izašao je iz automobila, Milan Veruović mu predaje štake i on kreće prema vratima okrenuvši se ulevo tako da mu je prednja desna bočna strana bila okrenuta prema Ulici admirala Geprata. Stoji na najvišem stepeniku naslonjen na levo krilo vrata. Tada Jovanović ispaljuje dva projektila od kojih je jedan pogodio premijera u desni deo grudnog koša, a drugi Veruovića u donji deo leđa, nanevši mu tešku telesnu povredu, navodi se u izreci presude.
– Nakon toga Jovanović, Aleksandar Simović i Konstantinović istrčali su iz kancelarije na ulicu. Jovanović je u ruci nosio pištolj a Konstantinović kalem sa kablovima, dok je Simović poneo snajpersku pušku. Ispred zgrade ih je sa upaljenim motorom automobila čekao Vladimir Milisavljević i odvezao ih. U blizini, u Nemanjinoj ulici, bio je Dušan Krsmanović koji je trebalo da pruži pomoć prilikom bekstva, dok su Kalinić i pokojni Luković u Ulici admirala Geprata, naoružani automatskim oružjem imali zadatak da pruže vatrenu podršku prilikom bekstva, a pokojni Dušan Spasojević se svojim vozilom novosadskih registracija kretao okolnim ulicama u blizini vlade i održavao kontakt sa učesnicima atentata. Pušku iz koje je ubijen premijer sakrio je kasnije optuženi Ninoslav Konstantinović u Novom Beogradu, na terenu Bloka 26, u blizini mesta gde su se izvodili građevinski radovi. Tu je zatrpao u kamenjar torbu u kojoj se nalazila puška – rekla je sudija Nata Mesarović.
Time su, objasnila je sudija, optuženi izvršili krivično delo „ubistvo najvišeg predstavnika državne zajednice i država članica” i ubistvo u pokušaju, osim Željka Tojage koji je to učinio samo u pokušaju, dok je Saša Pejaković izvršio krivično delo pružanja pomoći učiniocu posle izvršenog krivičnog dela. On je, navodi se u presudi, od 12. do 20. marta 2003. godine Ulemeku i Jovanoviću služio za održavanje veze i pomagao Spasojeviću; Lukoviću i Milenkoviću u skrivanju.
Kada je sudija, na kraju izreke presude, saopštila kazne za svakog od okrivljenih, kao i odluku da se prema svedocima saradnicima Miladinu Suvajdžiću i Dejanu Milenkoviću odbija optužba, rekla je prisutnima u sudnici da sednu i saslušaju obrazloženje presude. U tom trenutku moglo se primetiti da Milorad Ulemek, Zvezdan Jovanović i Željko Tojaga i dalje stoje, da stražari stavljaju Ulemeku lisice na ruke i da jedan pripadnik sudskog obezbeđenja izlazi iz boksa za optužene i odlazi do sudskog veća. Tada je sudija Mesarović rekla da su se optuženi izjasnili da ne žele da saslušaju obrazloženje presude. Svi optuženi osim Saše Pejakovića, izvedeni su iz sudnice, a u istom trenutku parter iza neprobojnog staklenog zida napustili su i svi članovi porodica i prijatelji optuženih. Jedini optuženi koji je saslušao obrazloženje presude je bio Saša Pejaković.
– Sud je utvrdio da je premijer Srbije Zoran đinđić ubijen nakon demokratskih promena, kada je većina građana verovala da za Srbiju dolazi bolje vreme – rekla je sudija Mesarović na početku obrazloženja presude, koje je trajalo tri časa. –Utvrđeno je da je Zorana đinđića ubio Zvezdan Jovanović, da je pucao iz kancelarije u Ulici admirala Geprata broj 14, da je razdaljina između prozora i mesta na kome je stajao premijer bila 134 metra i da je brzina metka iznosila 700 metara u sekundi. U iskazu u pretkrivičnom postupku Zvezdan Jovanović kaže: „Lično sam likvidirao predsednika vlade Zorana đinđića”. On je rekao da je ubistvo bilo političko, da bi se time sprečila dalja slanja Srba u Hag, rasformiranje JSO i raspadanje Srbije. Rekao je da je Ulemek tvrdio da je cela komanda JSO na spisku za Hag – rekla je sudija Mesarović.
Sudija je istakla da je Jovanovićevo priznanje iz policije identično iskazima koje je u policiji i tokom istrage dao optuženi Dušan Krsmanović. Ona je podsetila da se Jovanović na sudu branio ćutanjem, zbog čega je sudsko veće moralo da izvodi veći broj drugih dokaza. Saslušani su svedoci koji su tvrdili da su čuli dva pucnja i da su videli trojicu mladića kako izlaze iz zgrade iz koje je pucano. Neki od njih su videli ćebe na prozoru kancelarije, kao i to da je prozor bio otvoren. To su videli i policajci koji su ušli u tu prostoriju. Sudija je podsetila da su prilikom uviđaja nađene dve čaure, a da je naknadno, u kamenjaru u novobeogradskom Bloku 26, nađena i puška iz koje je pucano. Obavljeno je sudsko-medicinsko i balističko veštačenje i sve to je potkrepilo Jovanovićevo priznanje iz policije.
– Odbrana je osporavala sve ove dokaze, način uviđaja, tvrdnju da je premijer ubijen iz Ulice admirala Geprata, nalaze veštaka, pravac iz kog je pucano, vrstu oružja, mesto gde se premijer nalazio. Osporavana je i tvrdnja da su čaure ispaljene iz puške „hekler i koh”, govorilo se da je atentator pucao iz drugog pravca, Birčaninove 6-8 ili Nemanjine 9. Odbrana je tvrdila da su Jovanović i Krsmanović saslušani mimo odredbi Zakonika o krivičnom postupku. Sud to nije prihvatio. Na ćebetu su postojali tragovi barutne gareži, koja se poklapa sa barutom na čaurama. Na pušci su nađena vlakna koja se podudaraju sa ćebetom sa prozora. čaura iz Ulice admirala Geprata ispaljena je iz nađene puške. Ti dokazi dovode Zvezdana Jovanovića u sigurnu vezu sa ubistvom – kazala je sudija.
– Netačne su tvrdnje odbrane da je Zvezdanu Jovanoviću bilo uskraćeno pravo na odbranu. Nije tačno da je on bio unapred osuđen. Saslušani su svedoci iz MUP-a Mile Novaković i Rodoljub Milović, kao i njegov izabrani branilac Vesna Radomirović. Oni su potvrdili da je on saslušan na zakonit način i sud im je poverovao. U svakom trenutku poštovana je pretpostavka nevinosti i nije tačno da sud nije prihvatio dokaze odbrane – rekla je sudija Mesarović.
