Dobijanje izvoznih brojeva, bez koga srpsko meso ne može u EU, smeši se za pet klanica. Rigorozni uslovi, kakve ne zadovoljavaju u potpunosti ni mnoge evropske klanice, ispunjeni su, i potvrdu iz Brisela sada čeka „Big bul“ iz Bačinaca, novosadski „Kolbis“, „Juhor“ iz Jagodine, Industrija mesa „Zlatibor“ iz čajetine, „Stokoimpeks“ iz Knjaževca, a na istom putu je još nekoliko klanica iz Srbije.
Za izvoz našeg, za sada samo crvenog mesa, već se javljaju kupci u Italiji, Velikoj Britaniji, Izraelu, a uskoro bi, najavljuje direktor Uprave za veterinu Ministarstva poljoprivrede Dejan Krnjajić, trebalo da u EU mogi u prerađevine.
A šanse Srbije na inostranom tržištu su velike jer će EU, prema proceni sekretara Udurženja za agrar Privredne komore Srbije Milana Prostrana, godišnje nedostajati samo junetine oko 600.000 tona godišnje. Srbija već pun deceniju ni približno ne može da ispuni izvoznu kvotu koju joj je dodelila EU od 9,975 tona. Prošle godine izvezeno je „rekordnih“ 1.370 tona junetine za 16 miliona evra.
Primedba na Zakon
Početkom ove godine privremeno je obustavljen izvoz junećeg mesa u EU jer je Komisija EU za hranu i veterinu, posle desetodnevna februarske posete ustanovila „ozbiljne nedostatke“, pre svega po pitanju standarda higijene, u tada dve izvozne klanice. U „Stokoimpeksu“ su problem otklonili i nastavili izvoz za mesec dana.
Primedbe su stavljene i na propise – Zakon o veterini iz oktobra prole godine nije u svemu usklađen sa EU propisima, a mnoga podzakonska akta još se zasnivaju na starijim zakonima. Pri tom nema supernadzora nad radom veterinarske službe, a nema ni posebne obuke veterinara za rad po novim zakonskim propisima
Pored nedostatka standarda problem je što je stočarstvo sve manje profitabilna delatnost u Srbiji. Gaji se tek 1,1 miliona goveda, a proizvodnja svih vrsta mesa opala je sa 600.000 na 450.000 tona godišnje. Samo za evropsku kvotu potrebno je četiri puta više junadi nego što u Srbiji ima sada. Paradoks je da na tako malu proizvodnju dolazi registrovanih čak 1.500 klanica.
Na sve to klanice dobrim delom rade u sivoj zoni jer se, prema analizi Ekonomskog instituta u Beogradu, živom stokom snabdevaju preko posrednika koji otkupljuju stoku od seljaka. Prekupci nisu registrovani za ovakvu delatnost, prodaja se odvija bez ugovora, kasni se sa isplatom seljacima, falsifikuju se markice za obeležavanje grla i slično. Prekupci plaćaju više cene za neobeleženu stoku jer im se to više isplati nego da plaćaju porez.
