Volim tu muzičku dvoranu. NJene zidove obložene tamnom hrastovinom i prigušeni sjaj mesingane ograde na galeriji. NJen miris i zvuk. Sagrađena je novcem koji je uspeo da zaradi, otme i uštedi Ilija Milosavljević, zvani Kolarac iz sela Kolara, sin abadžije i ratnika aba-Milosava, sa kojim je jednog jutra 1813. bežeći od Turaka preveslao Dunav dok je za starim čunom plivao njihov jedini imetak – belo ždrebe na povocu. Vidim to jutro u bledoj izmaglici reke. Otac i sin vežu svoj čamac za daščani dok pančevačkog pristaništa. Tamo dalje je stočna pijaca na kojoj će Ilija Kolarac postati najčuveniji trgovac nadmudrivši Grke, Cincare, Jevreje, Jermene i Turke – postavši Ilija Srbijanac ili Servijaner, čiji će tovari brašna i krda svinja zaploviti Dunavom ka gornjim mestima, a slava zasmetati knezu Milošu, dok će zlato poteći rekom da bi se jednog dana, mnogo godina posle njegove smrti, podigao Kolarčev narodni univerzitet, u čijoj ćemo dvorani slušati Johana Sebastijana Baha – gladne odseve matematike i kristala.
Stizali smo pred ovo zdanje uzbuđeni i mladi, silazili sa vetrovitih tavana i mansardi, dolazili iz podruma, iz iznajmljenih soba. Kolarac nam je hranio duh – Kasina trbuh. Ona stara Kasina, čiji su pultovi uvek bili masni, a servirke dovikivale u kuhinju „pasulj bez mesa za mladog gospodina!“
I baš tu, u Kolarcu, susretala su se dva, inače zaraćena Beograda, kao što se na izvorima susreće različita divljač, napustivši načas neprijateljstvo pred veličinom zajedničke žeđi. Tu su osiromašene porodice, zaljubljene u muziku svoje propasti i rasula, snobovi i političari, umetnici u gladovanju i sušičavi studenti muzike, naglo obogaćeni šverceri što se muvaju kroz publiku tražeći svoje mesto u društvu, rasejani muzičari i njihove razočarane žene gladne ljubavi i skupih stvari, tetke sa cvećem u celofanu, bivši tenori što su izgubili dobar glas, isluženi svirači i salonski zavodnici, lovci na nežna srca u pauzama, svi oni, rame uz rame u dobro osvetljenom azilu trgovca Ilije Kolarca, zarađenom među džambasima, u dubokim tamnim magazama Pančeva. I gle, pod njegovim krovom prestajale su sve razlike istoga časa kada bi otpočelo muziciranje.
Živeli smo tako u muzici, kad već nismo mogli u životu. U Johanu Sebastijanu Bahu bilo je bezbedno i zagrejano. Ali, između te muzike, koja je nudila izbavljenje i nas stajali su vratari i cepali karte. Dreždali smo zbog toga satima pred ulazom čekajući na čas njihove nepažnje. Mogli smo tako da vidimo svu raskoš Beograda; upoznali smo večiti rat između galerije i partera, između onih gore, visoko pod tavanicom, što su dolazili u Kolarac da se pomoću muzike izbave iz sopstvenog pakla i onih dole što su čvrsto držali u rukama svoj uspeh.
čini mi se da nikoga nisam toliko mrzeo kao vratare Kolarčevog univerziteta: njihovu neprikosnovenost i neograničenu vlast njihovih surih livreja, njihov pogled koji me je lovio među onim nesrećnicima skupljenim oko ulaza u uzajamnom ratu što je trajao preko deset godina, sa promenljivom srećom. Poznavao sam najmanje dvesta načina da se u dvoranu uvučem bez karte i, kada sam se mnogo godina kasnije našao pred tim začaranim ulazom svoje mladosti, u meni se iznenada probudi onaj nekadašnji hitri kradljivac muzike, pa se stuštih preko mermernog hola, ostavljajući i damu koju sam pratio i zbunjene vratare. Stigli su me tek u bifeu. I, kao posle nekog ružnog sna, setih se da imam kartu koju mogu da im pokažem, a oni rekoše da su se zabunili i da traže jednoga koji im se uvukao.
