Ko je Malkolm Briklin, koji preuzima kragujevacku „Zastavu automobili“ Triput bankrotirao i s „jugom“ se davio.
Reputacija g. Briklina u Americi je katastrofalna, on je visestruki bankrot sa niz neuspelih poslova koji su investitore kostali desetine miliona dolara.
Cesto se cuju tvrdnje da premijer Dindic, njegov ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahovic, nekolicina lidera mini-partija DOS-a i jos desetak pripadnika uzeg vladajuceg kruga ubrzano rade na rasprodaji ostataka srpske privrede u sopstvenu korist i u korist nacionalne stete.
Nedavno saopstenje g. Vlahovica o prodaji kragujevacke „Zastave“ navodnom americkom partneru nazalost ide na ruku takvim tvrdnjama.
Da podsetimo: receno nam je da ce firma „Nukarko“ (NUCARCO) iz Nju Dzersija uci u zajednicko ulaganje sa „Zastavom“ sa ulogom od najmanje 150 miliona dolara, cime dobija 80 odsto vlasnistva.
Na celu te firme je iskusni americki preduzimac Malkolm Briklin, a finansijsku konstrukciju ce da zaokruzi njujorska banka Kaupting (Kaupthing Securities Inc.). Proizvodice se 220.000 vozila godisnje, od cega ce tri cetvrtine da se prodaje u SAD i Zapadnoj Evropi.
Za neupucene lepa, ohrabrujuca vest. Medutim, za poznavaoce americke poslovne scene ovo saopstenje deluje krajnje uznemirujuce.
Nece da kaze
Kao prvo, u Americi niko nikada nije cuo za „Nukarko“. Provera poslovnog registra drzave Nju Dzersi i poreskog inspektorata u Trentonu dala je negativan rezultat, kao i pozivi vodecim konsultantskim firmama u Njujorku i Detroitu koje prate automobilsku industriju.
Iz telefonskog razgovora sa samim g. Briklinom saznali smo da je firma tek osnovana, ali je on odbio da pruzi ma kakve podatke o tome ko je njen osnivac, ko sedi u njenom upravnom odboru, koliki je njen osnivacki kapital i struktura menadzmenta, kakav joj je poslovni plan. To su sve poverljivi podaci, kaze on, koje ne moze da iznese bez saglasnosti vlade u Beogradu!
S obzirom da „Nukarko“ ocigledno nije americka kompanija s izgradenim profilom i reputacijom, veoma je vazno da se ustanovi ko iza nje zaista stoji, to jest da li je ona stvorena s namerom da pruzi privid stranog partnera za domace lovce u mutnom.
Mesta za sumnju ima, jer je koriscenje fantomskih, toboze stranih firmi, vec godinama jedno od omiljenih sredstava za pretakanje javne svojine u privatnu sirom postkomunisticke Evrope. Za jednu iole ozbiljnu americku firmu bilo bi nezamislivo da zainteresovane upucuje na stranu vladu ako zele odgovore na pitanja o strukturi i strategiji firme.
Kao drugo, „Nukarko“ nema tih 150 miliona dolara koje ce navodno da investira u „Zastavu“ i krajnje je neizvesno kako do njih namerava da dode.
U telefonskom razgovoru g. Briklin nam je dao krajnje neodredene odgovore iz kojih proizilazi da nece biti prodaje akcija na njujorskoj berzi, vec da ce on traziti individualne investitore, kao i sredstva finansijskih institucija zainteresovanih da pomognu razvoj privrede Srbije.
Na direktno pitanje da li pod tim mozda podrazumeva Svetsku banku u Vasingtonu, odgovorio je da od nje ne ocekuje pare „jer su joj uslovi za odobravanje zajma preostri“.
Neverica i sprdnja
Kao trece, Kaupting nije njujorska banka vec je njujorska ekspozitura za trgovinu vrednosnim papirima istoimene islandske banke, koja takode ima ogranke u Helsinkiju, Kopenhagenu, Luksemburgu i Svajcarskoj.
Prema finansijskom izvestaju banke za prvu polovinu ove godine, ukupan profit svih tih ekspozitura iznosio je ni manje ni vise nego 1.400 (i slovima: hiljadu cetiri stotine!) dolara.
Kao cetvrto i mozda najvaznije, nejasno je kako ce najavljena sredstva ikada biti prikupljena s obzirom da je reputacija g. Briklina u americkim poslovnim krugovima katastrofalna. On je visestruki licni bankrot koji za sobom ima niz neuspelih poslovnih operacija koje su investitore kostale desetine miliona dolara.
Kad su saznali za njegovu nameru da se angazuje na poslu oko „Zastave“, komentatori automobilske industrije su reagovali mesavinom neverice i sprdnje. „Detroit njuz“ (Detroit News) je tako 1. maja objavio tekst pod naslovom „Jos jedna Malkolmova briljantna ideja“, u kome autor zakljucuje da bi Briklin imao vece izglede na uspeh sa svojim sada zapostavljenim projektom filmske kolonije u Dubrovniku pod imenom „Holivud na Jadranu“.
Pozadina takvih komentara nije nimalo smesna. Pre 30 godina Malkolm Briklin je osnovao firmu za razvoj jednog jeftinog, malolitraznog sportskog automobila, i krenuo je u potragu za partnerom koji bi njegove koncepte finansijski podupro.
Nije uspeo da nade investitore na finansijskom trzistu, delimicno zato sto je vec imao senku na svojoj poslovnoj reputaciji usled niza sudskih sporova iz prethodnog perioda, kad je trgovao fransizama za lanac radnji „Hendiman“.
Briklin se nije mirio s porazom: saznao je da kanadska vlada ima fond za razvoj nerazvijenih podrucja i krenuo je u provinciju Nju Bransvik na atlantskoj obali koja je vapila za razvojem industrije.
Pokrajinska vlada, neupoznata s njegovim stilom rada, zagrizla je mamac i 1973. obezbedila pocetni kapital za izgradnju fabrike koja bi proizvodila „Brikline“, nazvane po svom tvorcu. Medutim, kako kaze Briklinov biograf Carli Rasel, Kanadane je cekalo jedno krajnje neprijatno iznenadenje:
„Prva transeja od cetiri i po miliona dolara data je Briklinu pod pretpostavkom da su ta sredstva potrebna za pokretanje proizvodnje. Medutim, vlada Nju Brunzvika je sa zakasnjenjem ustanovila da tek treba da plati za inzenjering i razvoj Briklinovog modela, ukljucujuci zaostale troskove Briklinove firme u SAD.“
Nasela i Kanada
Tokom tri naredne godine proizvedeno je samo 2.854 automobila marke „Briklin“ pre nego sto je firma otisla u bankrot: pored brojnih problema s Briklinovim menadzmentom i neobuzdanim troskovima, sami automobili se nisu prodavali zbog nedostataka dizajna i slabog kvaliteta.
Citav eksperiment je kanadske poreske obveznike kostao 34,6 miliona dolara, sto cini „Brikline“ po proizvedenom komadu najskupljim automobilima te kategorije u istoriji.
Sam Malkolm Briklin je 1976. pred Okruznim sudom u Finiksu, Arizona, povukao potez koji bi trebalo da ga dozivotno diskvalifikuje kao ma cijeg partnera za ma sta: proglasio je licno bankrotstvo.
Prijavio je imovinu od dve hiljade dolara (!) i dugove od 32 miliona dolara (!!!), ali je zaboravio da pomene da je znatna novcana sredstva prethodno prebacio na bankovne racune svoje tadasnje supruge, s kojom je bio u procesu razvoda, kao i ljubavnice, koja je bila uzrok razvoda. Kad je sud proverio te racune, bili su ispraznjeni.
U Kanadi je izbio veliki skandal zbog fijaska s Briklinom. Naknadno je ustanovljeno da je sredstvima kanadskih poreskih obveznika placao navodne konsultantske usluge svojoj majci 30.000 dolara, i ocu 60.000 dolara godisnje. Ako nista drugo, imao je smisla za humor: ocu je poverio posao „kontrole troskova“.
To sve nije smetalo majstorima samoupravnog menadzmenta u Kragujevcu i vladi Milenka Bojanica da Briklinu osamdesetih godina povere posao plasmana „juga“ na americko trziste. Kombinacija njegovog poslovnog dara i tada legendarno slabog kvaliteta „Zastavinih“ vozila oznacila je jos jedan fijasko. Ostali su samo vicevi, npr. kako duplirati vrednost „juga“? Pa, napuni mu rezervoar gorivom!
Kakav partner?
Sledeci u nizu Briklinovih neuspeha datira iz protekle decenije. On je sa dvojicom partnera 1993. osnovao firmu „Elektricni bicikl“ (Electric Bicycle Company), koja je bankrotirala 1997., premda je upravo tada raslo interesovanje za elektricne mopede, a na trzistu se pojavilo vise uspesnih modela drugih firmi.
Celoj prici jedva da je potreban komentar: ponekad cinjenice zaista govore same za sebe. Svesni nemogucnosti sopstvenog opstanka na vlasti na duzi rok, beogradski partneri g. Briklina sistematski rade na panamizaciji Srbije, na njenom brzom srubljivanju na nivo ekonomsko-politickog ustrojstva banana-republika Latinske Amerike u kojima nije bitno ko je formalno na vlasti jer se zna da desetak porodica i spoljni mentori drze sve finansijske konce iz pozadine.
Da budemo nacisto: nema ekonomskog oporavka Srbije bez privatizacije i bez krupnih injekcija strane likvidnosti – ukljucujuci zajednicka ulaganja sa stranim partnerima, ali pod recju partner podrazumevamo ugledne, profesionalne, ozbiljne biznismene.
Medutim, kao sto dobro gazdovanje upropascenim stanom po kome su harale bahate kirajdzije punih pola veka iziskuje brizljivo gazdovanje i ulaganje u popravke, isto tako i prodaja srpskih privrednih kapaciteta iziskuje sanaciju zatecenog stanja, pazljivu selekciju eventualnih stranih partnera uz detaljno ispitivanje njihovog profesionalnog iskustva, poslovne reputacije, platezne moci i moralnog lika (da o „transparentnosti“ ne govorimo).
Ako „Nukarko“ i g. Briklin – i ko god jos iza njih zaista stoji – zagospodare „Zastavom“, imacemo savrsen primer suste suprotnosti svemu navedenom.
