Ako država finansira i Agenciju za zaštitu životne sredine i Fond za zaštitu životne sredine, i Upravu za javne nabavke i Komisiju za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, i Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja i Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, kako uopšte i možemo da očekujemo da će biti novca i za plate profesorima, lekarima i policajcima?
Radni narod Srbije stavljen je pred neobičnu dilemu; ili će da radi protiv države ili protiv sebe. Ako štrajkuju da bi se izborili za veće plate onda ruše državu, poručio je premijer Srbije Mirko Cvetković pre desetak dana. Ako se pak opredele da čuvaju državu, odriču sebi makar i teorijsku mogućnost da zarade dovoljno da bi videli kako izgleda puna potrošačka korpa, nedavno usklađena sa evropskim standardima. Ona u kojoj su i tako luksuzni artikli kao što su kukuruzno brašno, spanać, jetrena pašteta i čajna kobasica. U decembru je ona koštala 52.701 dinar, dok je prosečna plata u Srbiji bila 39.580 dinara…
Ali nemoguće je sačuvati državu od nje same, znaju to dobro i prosvetni radnici, i policija, i lekari koji ovih dana stupaju u štrajk. Znaju i da je dilema pred koju ih je stavio premijer Cvetković – država ili čajna kobasica – lažna makar koliko i njegova pretnja da bi, ako se trijumfalno kao heroj pojavi na belom konju i podeli veće plate, takva odluka značila propast države! Ako država i propadne, neće to biti zbog čajne kobasice, paštete i spanaća, već zbog uzurpirane države koja se krčmi nemilice, kao da je tuđa; zbog podsticaja za strana ulaganja od kojih koristi imaju samo ti strani ulagači i oni što su ih potplatili da dođu na predizborno slikanje, zbog državne administracije i raznih komisija, agencija i kancelarija kojih je iz budžeta u budžet, što smo bliži Evropi, sve više a ne zna se čemu služe, zbog protraćenih kredita koji (nam) sada nemilosrdno stižu na naplatu…
DUŽNIčKO ROPSTVO
Pečat je istraživao kako se troši novac prikupljen od građana ove zemlje. U pokušaju da to saznamo, da ustanovimo kolika je tačno državna administracija i koliko se na nju troši, i na šta se još troši novac svih nas poreskih obveznika, ukrstili smo podatke iz budžeta Srbije za 2011. godinu, iz odgovora na Upitnik Evropske komisije, Odluke o maksimalnom broju zaposlenih u organima državne uprave, Tabele o realizaciji obaveza iz zaključka vlade broj 121-1198/2009… Štivo nadasve zanimljivo i poetično, i pravo je čudo što ova naša raskrčmljena Srbija još nije bankrotirala.
Pogledajmo, najpre, koliko novca će iz budžeta ove godine otići na otplatu kredita, za koje ne možemo da budemo sigurni ni da li su uzeti pod najpovoljnijim uslovima, niti da li su potrošeni namenski. Netransparentno sklapanje dilova između banaka i države, kao i netransparentno trošenje pozajmljenog novca – a novac je ogroman – daju nam i te kako pravo na sumnju.
Zadužili su nas kod Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj, Evropske investicione banke, ali i kod komercijalnih banaka: kod Banke Inteza, Marfin banke, Unikredit, Pireus, Eurobank EFG, Alfa banke, Hipo Alpe Adrija, Vojvođanske koja je deo Nacionalne banke Grčke…Samo na prateće troškove zaduživanja, na onu siću koja se bez ikakve muke, na osnovu obavljene transakcije, sliva u džep naših (tj. inostranih) kreditora, ove godine otići će preko četvrt milijarde dinara – 273.135.000. Za otplatu kamata ćemo, pak, 2011. godine dati preko 45 milijardi. A ukupno, za otplatu kamata i glavnica, kako stoji u Zakonu o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu, pod stavkom Transakcije vezane za javni dug: 455.675.649.000 dinara. Bezmalo 500 milijardi! U evrima, četiri milijarde i 380 miliona. Srbija je u dužničkom ropstvu, samo joj niko to još nije rekao.
Posle ovih brojki sve druge deluju gotovo smešno. Ali taj osmeh je gorak i meri se ostalim protraćenim milijardama dinara, zbog kojih nam ona evropska potrošačka korpa postaje sve teže dostupna.
Krčmljenje državnog novca kojeg nema – što se premošćuje uzimanjem novih i novih kredita, sve nepovoljnijih, jer sve je manje onih koji hoće da pozajme novac davljeniku – očevidno je kada se saberu budžetske stavke namenjene finansiranju posla veka, dovođenju italijanskog Fijata u Kragujevac. Ovde će biti reči, da ne bude zabune, samo o novcu koji će država uložiti tokom ove, 2011. godine.
Rešavanje problema kragujevačke Zastave plaćaju Ministarstvo finansija i Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja. Po slovu Ugovora o zajedničkom ulaganju između Fijat grupe i Republike Srbije, za novčane podsticaje za Fijat i za infrastrukturno opremanje industrijskog parka rezervisano je pet milijardi dinara (5.000.000.000 din). Zatim, još oko četiri milijarde namenjene su za osnivački ulog u novcu za zajedničko privredno društvo ‘Fijat automobili Srbija’. Predviđeno je i 265 miliona dinara za isplatu zaostalih zarada Grupi Zastava, preko Nacionalne službe za zapošljavanje, te nespecifikovani deo od najveće pojedinačne stavke, Nabavka domaće finansijske imovine, u budžetu Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja Mlađana Dinkića – ukupno 19 milijardi i 780 miliona dinara, što će biti potrošeno i za ulaganja od posebnog značaja (FIJAT i drugo).
Saberemo li ovogodišnja ulaganja države u posao s torinskim Fijatom, dolazimo do brojke od 9,6 milijardi dinara, što je preko 90 miliona evra, plus nepoznati deo od spomenutih Dinkićevih 19,78 milijardi dinara. Samo u ovoj godini.
A moguća je i ovakva računica – Fijat će u Srbiji, u nekadašnjoj Zastavi, kad jednog lepog dana počne masovna proizvodnja, zapošljavati 2.433 radnika. Ako je ovaj podatak izvestan, to znači da će – podvlačimo, samo u ovoj godini u kojoj nemamo ni za čajnu kobasicu – država Srbija za jednog radnika koga će Fijat zaposliti platiti oko 40.000 evra! I to ne računajući one dodatne, Dinkićeve milijarde. Da li je iko, ikada, igde, dobio ovakve uslove? Zbog toga, treba li imalo da nas čudi što je, uprkos svetskoj ekonomskoj krizi, Fijat odlučio da ostane u Srbiji? Ali to je već neka druga tema, ovde se bavimo samo rasipanjem državnog, našeg novca.
EVROPSKA BIROKRATIJA
Što nas dovodi do državne administracije. Možemo da odahnemo: Smanjivanja koja je Srbija izvršila u državnoj upravi u proteklom periodu nisu uticala na smanjivanje ili slabljenje administrativnih kapaciteta koji se bave poslovima evropskih integracija, stoji u odgovorima Vlade Srbije na Upitnik Evropske komisije, u kojima se navodi i da je u ovom trenutku za poslove evropskih integracija sistematizovano 2.197 radnih mesta. Pošto je birokratija ono što puni budžet, a ne industrijska proizvodnja ili uspešna poljoprivreda, na evropskim poslovima rade Kancelarija za evropske integracije, Koordinaciono telo za proces pristupanja Evropskoj uniji, Savet za evropske integracije, Telo za sprovođenje SSP-a, Fond Evropski poslovi AP Vojvodina, a tu je i Odbor za evropske integracije Skupštine Srbije. Moguće je da ni ovaj spisak nije konačan.
Među ovim telima najveći teret, stoji u odgovorima na Upitnik, nosi Kancelarija za evropske integracije na čijem je čelu Milica Delević. Težak posao zahteva adekvatna sredstva; Delevićkinoj kancelariji budžet za 2011. godinu namenio je 186.834.000 dinara. E sad, Odlukom (Vlade Srbije) o maksimalnom broju zaposlenih u organima državne uprave Kancelariji je određeno da ima 50 radnih mesta, a budžetom da se za zarade zaposlenih u Kancelariji, od ukupnih 186, izdvoji 79 miliona dinara. Malo jednostavne matematike: 79 miliona za plate, podeljeno sa 50 zaposlenih, podeljeno sa 12 meseci i prosečna mesečna zarada u Kancelariji iznosi 131.730 dinara. Koliko čajnih kobasica oni mogu da kupe! Ali ni tolike plate im nisu dovoljne da obave sve poslove evropskih integracija, pa je u budžetu Kancelarije predviđen i gotovo jednak iznos (69.355.000 dinara) za usluge po ugovoru. I 2,7 miliona za naknade troškova za zaposlene, preko 7 miliona za troškove putovanja… Najzad, dok smo još kod evropskih integracija, spomenimo i da je za Implementaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju u budžetu Ministarstva trgovine izdvojeno dodatnih 13 miliona dinara.
U tekućoj reformi pravosuđa Srbija možda i nije dobro prošla, ali to ne može da se kaže za one koji su tu reformu sprovodili. Za plate, dodatke i naknade u Visokom savetu sudstva, od 11 članova, namenjeno je 70 miliona dinara, dok se u istu svrhu za Državno veće tužilaca, takođe jedanaestočlano, izdvaja 38 miliona dinara. U oba, inače, sede ministarka pravde Snežana Malović i Boško Ristić (DS), predsednik skupštinskog Odbora za pravosuđe.
Reformisanim sudijama i tužiocima, uz policiju koja štrajkuje, u borbi protiv korupcije asistiraju i Savet za borbu protiv korupcije, čije optužbe niko ne sluša, a plaćamo ga 24 miliona dinara, i Agencija za borbu protiv korupcije (169 miliona za 2011. godinu, prosečna plata zaposlenih oko 150.000 dinara), koja se nedavno proslavila kada je ustanovila da ministar Oliver Dulić nije u sukobu interesa zbog toga što njegova firma posluje sa državom.
Ako se nekome i učini bespotrebnim ovo dupliranje institucija koje se bave istim problemom, treba da ima u vidu da je sličnih primera još. Što, valjda, znači da tako i treba da bude…
Tako, na primer, imamo Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja (ministar Oliver Dulić), a imamo i Agenciju za prostorno planiranje, Agenciju za zaštitu životne sredine i Fond za zaštitu životne sredine. Za plate u ministarstvu izdvajamo 274 miliona dinara, u Agenciji za zaštitu životne sredine 28 miliona, a u istoimenom fondu još skoro 20 miliona. Agencija za prostorno planiranje košta nas dodatnih 170 miliona, Agencija za socijalno stanovanje još 10 miliona… Dulićevo ministarstvo, inače, izdašno je i prema nevladinim organizacijama – 25 miliona dinara. (Ali šta je to, recimo, prema Ministarstvu rada i socijalne politike, koje NVO-ima ove godine daje skoro 120 miliona.)
Potpuno različite sfere delovanja, zasigurno – pa su stoga i neophodni svi ponaosob – imaju i Ministarstvo rudarstva i energetike, Agencija za rudarstvo, Agencija za energetiku i Agencija za energetsku efikasnost. Ili Ministarstvo prosvete, koje je – čitajte pažljivo – 82 i po miliona dinara namenilo praćenju razvoja obrazovanja, 150 miliona Zavodu za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, i još 42 i po miliona Zavodu za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Ili Uprava za javne nabavke (košta nas 67.590.000 dinara) i nešto sasvim različito i potpuno nespojivo – Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki (187.686.000)…
SANU I MATICA SRPSKA
Tema posebnog istraživanja trebalo bi da bude budžetska stavka u Ministarstvu trgovine i usluga Slobodana Milosavljevića, Izgradnja i pozicioniranje Nacionalnog brenda Srbije, u čiju se svrhu ove godine izdvaja preko 163 miliona dinara. U okviru toga, preko 150 miliona namenjeno je subvencijama privatnim preduzećima, i bilo bi veoma zanimljivo videti ko će dobiti ta sredstva. Na jedinom zasad vidljivom efektu ovolikog ulaganja, internet sajtu www.brandmagazin.com, takvih podataka nema…
Lepo je što Vlada Srbije ovoliko polaže na nacionalno, ali čini se da još više polaže na samu sebe. Generalni sekretarijat Vlade Srbije, naime, ove godine koštaće nas 362 miliona dinara, što je 12 miliona više nego što će biti izdvojeno za čitavu Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Mora biti da je za ovu zemlju vladin sekretarijat važniji od akademije nauka.
Finansira Vlada Srbije i Maticu srpsku; namenila joj je 37 miliona dinara. Kancelarija Nacionalnog saveta za decentralizaciju Srbije – koja deluje u suprotnom smeru – dobiće pak 46 miliona, ali šta je i to naspram sume koju će dobiti nacionalni saveti nacionalnih manjina – 284 miliona dinara za 2011. godinu! Isplativije je u Srbiji biti nacionalna manjina, nego Srbin…
Priča o tome kako se krčmi Srbija mogla bi da se nastavi u nedogled. Nismo ni dotakli milijarde dinara sakrivene u stavkama poput usluge po ugovoru i specijalne usluge (više stotina miliona samo u budžetu Ministarstva za telekomunikacije), za podsticanje aktivnosti na omasovljavanju dobrovoljnog davanja krvi (36 miliona) i slične lukrativne aktivnosti… Sve u svemu, pune ruke posla za državnog revizora čiju instituciju, inače, ove godine plaćamo 425 i po miliona dinara.
Revizor je ovih dana završio izveštaj za 2009. godinu, i gradskom sudiji za prekršaje podneo prijave protiv 14 državnih funkcionera. Među pijancima i prostitutkama, tako, kod sudije za prekršaje naći će se i ministri poljoprivrede Saša Dragin, infrastrukture Milutin Mrkonjić, rada Rasim Ljajić i prosvete Žarko Obradović. Kako javljaju mediji, ovo je druga godina da revizor podnosi prijave, ali za sada nema pravosnažnih presuda, iz čega je jasno koliko su se krojači naših budžeta i sudbina skamenili od straha pred revizijom svojih specijalnih usluga. Dok nekome zaista ne zakrče creva zbog one evropske čajne kobasice, paštete, nepravde i besa…
