Kako agenti stranih kompanija i univerziteta vrbuju naše stručnjake
Tihi lov na pametne glave
Agenti prestižnih stranih univerziteta i kompanija na svetskim takmičenjima i olimpijadama znanja vrbuju srpske đake i studente poznate po izuzetnom obrazovanju. Oni odlaze, visoko se plasiraju na tom velikom tržištu i gotovo nikada se ne vraćaju, jer im domovina ništa ne nudi.
Igor Devetak, đak Matematičke gimnazije u Beogradu, pokazao je pre osam godina izvanredne rezultate na prijemnom testu na Univerzitetu u Kembridžu. Odmah zatim usledilo je pismo dekanata tog fakulteta direktoru Matematičke gimnazije u Beogradu sa ponudom da im pošalje još takvih đaka. „Za njih će sigurno biti mesta na Kembridžu“, rečeno je.
– Nikada se nismo odazvali tom, niti ma kom drugom sličnom pozivu. Iako se informacija o visokim rezultatima naših đaka vrlo brzo širila, nikada nismo pristali da ih svojevoljno i organizovano šaljemo na strane koledže i univerzitete – kaže Nevenka Spalević, zamenik direktora Matematičke gimnazije.
Samo radnička klasa
Pre nekoliko godina jedan đak ove gimnazije, posle završenog školovanja u SAD, zatražio je da mu Milan čabarkapa, direktor Matematičke gimnazije, pošalje podatke o boljim učenicima kako bi ih prosledio američkim univerzitetima.
– Nisam to učinio. Zapadni svet već ima visokostručni kadar, a nama je odliv mozgova, naročito devedestih, postajao sve veći problem – kaže čabarkapa.
Bilo je generacija tokom ratnih devedesetih, u vreme Miloševića, kada je 80 odsto učenika ove gimnazije odlazilo u inostranstvo. I ta tendencija se nije zaustavila.
Transfer informatičara, bilo da su đaci, studenti ili inženjeri sa tek dobijenom diplomom, odvija se istim intenzitetom kao u slučaju sportista, samo protiče u tišini. Reč je o, kako je opisuje Branko Kovačević, dekan Elektrotehničkog fakulteta, malo višoj, sofisticiranijoj radničkoj klasi, zaposlenoj na teškom i iscrpljujućem poslu. U svetu informacionih sistema sve se odvija frapantnom brzinom i tu se igra samo do tridesete.
– Visoki ciljevi i vremensko ograničenja zahtevaju psihofizički napor, što izaziva stres. U svetu softvera igrate dok možete. Ne radi se tu baš uvek o pametnim i dobrim stvarima. Reč je o tržištu. Kvalitetnija nauka, koja ne zahteva toliku brzinu i psihički napor, te stoga ne ograničava godinama, nalazi se u domenu istraživanja u vojne svrhe i istraživanja svemira koje kontroliše SAD. Mi imamo naše ljude i tu, ali to je zahtevalo promenu državljanstva – kaže Kovačević.
Igrači za velike klubove
Samo sa ETF poslednjih 15 godina odlazilo je 90 odsto generacije. Više od 5.000 inženjera elektrotehnike sa tog fakulteta sada je u inostranstvu.
– Većina se bavi naučno-istraživačkim radom u SAD, Novom Zelandu, Kanadi. Oko 70 odsto njih je na univerzitetima ili u razvojnim jedinicama vodećih svetskih proizvođača softvera i računara, kao što su „Majkrosoft“ ili IBM – kaže Kovačević.
Ne vrbuju se samo ljudi sa našeg terena, već i iz Kine, Indije i zemalja bivšeg istočnog bloka. Agenti moćnih kuća prate takmičenja, olimpijade znanja i vrbuju najbolje iz celog sveta. Za Kovačevića postoji velika analogija između sporta i nauke. Male zemlje stvaraju kvalitetne igrače koji odlaze u velike klubove. Tako je i sa naučnicima. Oni odlaze sa 20 godina, sa diplomama koje je plaćala ta mala zemlja i negde drugde grade karijere.
U tom poslu najviše profitiraju strane kompanije i univerziteti. Sami informatičari, naravno, ne bi ni išli da i sami ne profitiraju. Raste im standard, dobijaju bolje uslove rada i mogućnost za usavršavanje. Država ne dobija ništa. Njen gubitak godinama se samo povećava.
Miloš Milosavljević je još jedan od učenika Matematičke gimnazije. Univerziteti su se otimali za njega. Dekani najprestižnijih fakulteta su ga neprekidno zvali. Odabrao je Harvard. Otišao je pre nepunih deset godina uz godišnju stipendiju od 100.000 dolara. Danas je ugledan, dobro plaćen predavač u SAD. čime je naša država mogla da ga zaustavi ili privuče da se vrati? Ponudom za posao u nekom od instituta koji se gase, platom od 20.000 dinara, nerešenim stambenim pitanjem?
Olivera Stanković, v.d. direktora Centra za informatiku i elektronsko poslovanje Privredne komore, dobija nedeljno desetak ponuda za transfer naših informatičara:
– Svako i sam traži gde da ode, a postoje i agenti koji se kod dekana i profesora informišu ima li zainteresovanih. Niko se ne vraća. Ako se neko i vrati mnogo je onih koji se ponovo razočaraju, jer posla nema ili je slabo plaćen, i zatim zauvek odlaze – kaže Stankovićeva.
Ono malo najsposobnijih koje nije progutalo inostranstvo pokupili su stranci na domaćem terenu, na primer predstavništva projektantsko-softverskih kuća.
Irski primer
– Sad se rađa problem nedostatka kvalitetnog nastavnog kadra, jer čovek iz tako plaćene struke neće da radi za malu platu – kaže Stankovićeva.
– Neophodan je savetnik Vlade, predsednika i premijera samo za ovo pitanje, neko ko bi bio posvećen isključivo tom programu. Ne vidim razlog da država ne učini ono što se desilo Irskoj – kaže Stankovićeva.
Irska vlada je dala firmama iz sveta informatike povoljne poreske olakšice za rad i ta zemlja, sa doskorašnjom velikom stopom migracije, privukla je ne samo svoje ljude da se vrate već i obrazovani kadar jugoistočne Evrope.
U ozbiljnoj državi postoji sistem u kojem, kako kaže Kovačević, svako odradi svoj posao. Politika, industrija, biznis, privreda i naučno istraživačke ustanove. Kod nas je sve to, zaključuju naši sagovornici, u samom začetku, osim poslednje komponente, kojoj takođe preti izumiranje, jer nikakvim državnim planom nije podržana.
